Sujetno božanstvo

Jedna radio emisija, koja inače promoviše neshvatljivu isključivost, vređanje neistomišljenika, koja aplaudira najgrđem jeziku kada treba da se opletu politički protivnici, i koja gaji verbalnu i ideološku agresiju kao univerzalnu meru demokratije u srpskom društvu, i koja poput kakve sekte – ima simpatije samo za „sopstvene članove”, istomišljenike i sledbenike – dok su svi drugi, za njih, samo bludnici, zločinci, glupaci ili pokvarenjaci, doživela je da se prvi put suoči sa neverovatnom činjenicom da u Srbiji ne žive samo ljudi poput njih. Da ima onih koji ih ne podnose, da čak ima onih koji su uz buku i bes učinili sve da im zabrane promociju u njihovom „malom mestu”.

Iako rasturanje tribina postaje nekako srpski specijalitet, kome pribegavaju mnoge stranke kad im je to zgodno, iako je činjenica da srpsko društvo još uvek nije dovoljno sazrelo za ideju „tuđeg mišljenja” – a pod tim se podrazumeva sve što ne liči na „naše”, i iako se demokratija, uz obilatu pomoć medija, najčešće razume kao slobodno i nekažnjeno linčovanje, vređanje, ponižavanje (uključujući i fizičku agresiju, pretnje i slično) političkih neistomišljenika, slučaj sa ovom tribinom i njenim „pučkim rasturanjem” ne bi ni izbliza dobio toliki značaj da se ne radi o radio emisiji medijske kuće koja je za sebe uspela da, upravo uz pomoć vlastite isključivosti, ali i ogromne podrške iz inostranstva, nekako izdejstvuje status „svete krave” u srpskom medijskom prostoru, te da se samoproklamuje za jedinog čuvara istine, pravde i demokratije, za neku vrstu nedodirljivog, sujetnog, i hiperosetljivog narcisoidnog božanstva koje, kad je povređeno, uzvraća oštro i hirovito – ko ih napadne, taj je nacista, fašista, zločinac ili upravo kreira neke nove logore.

Takva njihova agresija dočekana je agresijom. A ko se igra vatrom, od vatre i strada. Poenta je u tome što jedna agresija rađa drugu, a što su na srpskoj javnoj sceni retki oni koji će osuditi svaku netrpeljivost, svaku isključivost i svaku agresiju – pa i agresiju „svete krave”. Jer je „sveta krava” mnogo opasna, kao nekada CK ili još gore – kao Gradski komitet. Ko ih dirne može da se nada najgorem. Da bude izvređan u njihovim emisijama, ili da bude oblepljen najcrnjim ideološkim etiketama, zaostalim iz vremena kada su ovom javnom scenom vladali partijski aparatčici sa belim čarapama obuvenim na sandale. Ili da postane njihova „politička tema”.

Pošto su sami promovisali metod poništavanja drugog, i sami su doživeli da budu „poništeni” u jednom malom mirnom gradu. Prilično su se iznenadili kad su videli da njihova istina nije jedina istina – i da njihova isključivost nije jedina isključivost. Iako je svako onemogućavanje drugog da govori, smrtonosna za ideju demokratije, i zaslužuje svaku osudu, primetno je da se strasti ni izbliza ne uzburkavaju u ovoj meri, kada su drugi mediji, ili pojedinci u pitanju.

Kad, na primer, jedna predstavnica NVO opali šamar jednom izbeglici koji mirno demonstrira u centru Beograda – izostaje javna reakcija, kao i javna osuda takvog ponižavajućeg i mizantropskog čina – ali ima osude kada razjarena rulja krene da joj vrati udarac. „Sveta krava”, a ne zdrava logika, odlučuje ko je u pravu.

To je slika Srbije, na koju smo, ipak, pristali – da imamo novog sujetnog medijskog boga, vrhovnog žreca koji svima raspisuje presude i daje „smernice za rad” i „političku korektnost”, jer je unapred objavio da su „mu svi rekli da je savršen”. Prisustvujemo idealu duplih standarda, i upravo se o tome ovde radi.

Da Srbija ima srca i da isti aršini važe za sve, javnost bi trebalo da se digne na noge svaki put, kada se bilo koja i bilo čija tribina prekine ili zabrani, naročito pod pritiskom motki i urlanja razjarene rulje, bez obzira pod čijom se zastavom „vrši demokratsko ućutkivanje” onih koji im se ne dopadaju.