“JA SAM MALALA: DEVOJČICA KOJA JE STUPILA U BORBU ZA PRAVO NA ŠKOLOVANJE DEVOJAKA I BILA RANJENA OD TALIBANA“

Devojka iz doline Svat

Malina Jusafzaj,   rođena je 12.   jula 1997.   gradu Mongori, koji se nalazi u dolini  Svat,  u provinciji Hajber –Pahtunkhva u Pakistanu.

Na početku 2009. g.  pakistanski talibani pokušali su da sačuvaju kontrolu nad dolinom Svat na severu zemlje. Porodica Malale Jusafzaj,  koja je tada imala 11 godina, živela je u Mingori,  najvećem  gradu  regiona Svat. Među strogim zabranama koje su uveli islamisti u ovoj provinciji bila je i zabrana  da  se devojčice školuju. Njena škola je bila zatvorena,  ali je Malala odlučila da se bori    za pravo  devojčica da  pohađaju školu i da stiču obrazovanje.

Malala otvara blog i piše svoj  dnevnik na internetu

Novinar Abdul Haj  Kakar joj je predložio da otvori blog na Bi-bi-siju . Svoj internet dnevnik  devojčica je vodila na urdu jeziku pod pseudonimom „Gul Makan“ (u prevodu „Vasilis“).  U njemu je ona pričala o životu rodnog grada pod kontrolom talibana. Blog je prevođen na engleski i uskoro je postao popularan. 

Posle  publikacije intetrnet  dnevnika,  Malala   se  pojavila  u dokumentarnom filmu koji je snimio Njujork tajms o pritiscima koje talibani vrše  na devojke i žene.
Da je autor tog dnevnika bila Malala,  postalo je poznato tek 2011. g.

Slede nagrade i priznanja

Na formiranje pogleda na svet devojčice veliki uticaj je imao njen otac Zijaudin Jusafzaj - bivši direktor srednje škole i borac za ljudska  prava  koji je u svakom pogledu podržavao  istupanje svoje kćerke  na lokalnoj i opštenacionalnoj televiziji.

Godine 2011.  Malala je od vlade Pakistana dobila Nacionalnu nagradu za mir,  a te godine je nominovana i za Međunarodnu Dečju nagradu za mir.

Atetant: talibanov metak joj  je prošao kroz glavu

Dana 9.  oktobra   2012.  na devojčicu je izvršen atentant. Terorista iz pokreta „Taliban“pucao joj je u glavu  kad se zajedno sa drugaricama vraćala kući.
Nedelju dana kasnije (15.  oktobra) Malalu su u teškom stanju prevezli u Veliku Britaniju   gde je bila hosptitalizovana u bolnici kraljice Elizabete u Birmingenu  u kojoj  su  posle dve složene operacije useli da  joj spasu život i da joj povrate sluh.

Na svoj 16.  rođenadan,   12.  jula 2013. g. ,  Malala je održala govor u OUN i to je bio njen prvi javni nastup posle ozdravljenja.

U Dablinu  joj je 17.  oktobra 2013. g.  kao zaslužnoj aktvistkinji u borbi za ljudska prva uručena  međunarodna  nagrada Amnesti internejšen (Amnesty International).

Krajem septembra 2013.  g. Harvardski univerzitet je  dodelio  devojčici zvanje „Humniste godine„,  5.  oktobra te godine je dobila nagradu Ane Politkovske, da bi  joj nešto kasnije istog meseca  u Londonu bila uručena nagrada „Gordost Britanije„ koju je primila iz ruku proslavljenoig engleskog  fudbalskog reprezentativca   Dejvida Bekmana. 
Prošle godine (u novembru) lideri političkih partija Evropskog parlamenta  izabrali su Malalu za laureata nagrade Saharov  „ Za slobodu  misli„.

Malala,  koja sa porodicom   živi u Velikoj Britaniji,  dobila je od Generalne skupštine OUN nagradu iz obalsti prava čoveka, 2013.  godine je  bila nominovana za Nobelivu nagradu za mir,  koju je dobila u oktobru 2014. Njen otc je zaposlen u konzulatu Pakistana u Birmingenu, a Malala mašta da se vrati u  otadžbinu i da u njoj otvori centar za  rehabiitaciju devojaka iz marginalizovanih porodica. 

Odlomak iz  autobiografske knjige „Ja Malala...“

Pre godinu dana,  u oktobru 2013.  g. u Velikoj Britaniji  je  objavljena  autobiografija „Ja Malala: devojčica  koja je  stupila u borbu  za prava devojaka na školovanje    i koju su  zbog toga ranili talibani“ (I Am Malala:The Girl Who  Stood  Up For Education and  Was  Shot By The  Taliban)  koju je Malala napisala u koautorstvu  sa britanskom novinarkom  Kristinom Lemb.  

To je priča o devojčici iz Pakistana koja se suprostavlja međunarodnom terorizmu i bori se za pravo žena.

Ona je ispričala kako  su je  talibani  bili osudili na smrt i kako je preživela nakon atentata.

Iz te knjige objvljujeno fragmente pod naslovom „Ja,  Malila...  „ u prevodu i obradi autora  ovog teksta

Prolog

Dan kad se moj svet izmenio

Rodila sam se u državi  nastaloj  u ponoć.  U tom momentu,  kad umalo ne pogiboh,  beše podne. Pre godinu dana otišla sam u školu i nisam se vratila kući. U moju glavu je  ušao metak,  koji je ispalio bojovnik „Talibana „.  U nesvesnom stanju su me odvezli iz Pakistana  . Neki ljudi  smatraju da se nikad više neću vratiti  kući. Ali ja svim srcem verujem da to nije tako.

Rastati se  zauvek sa svojom zemljom je nesreća koju  ne treba poželeti nikom.

Sad živim u zemlji blagostanja

Svako  jutro,  otvarajući oči,  maštam da vidim moju raniju sobu,  napunjenu meni dragim stvarima,  sobu  u kojoj je na podu ležala moja odeća, dok su na policma stajale  nagrade koje sam dobijala za odlično učenje  u školi. Zatim se  setim   da je moja rodna kuća u dolini Svat daleko,  da ja sada živim  u drugoj zemlji i da  vreme ovde pet sati zaostaje od pakistanskog. Ali u razvoju moja voljena zemlja zaostaje  od ove vekovima.

Ovde su mi na raspolaganju  sve udobnosti kakve samo mogu zamisliti i poželeti. Iz svake slavine teče voda-volja li ti hladna,  volja  li vruća. Sveće nisu potrebne,  zato što  se svetlost  može uključiti i danju i noću,  pritisneš samo prekidač.

Takođe nije potrebno kupovati na pijaci  balone s gasom, zato što u kuhinji stoje elktrične  ringle . Ali ako neko ne želi da stoji za šporetom, u prodavnicama se može kupiti gotovo jelo.

Kad pogledam kroz prozor,  vidim visoke zgrade, ulice,  puteve,  zagušene automobilima koji žure u svim pravcima, lepo uređene zelene površine,  čiste trotoare.

Čeznem za domovinom: snežnim  planinskim vrhovima,  prozračno plavim rekama,  zelenim poljima...

Zatvorim onda oči i vraćam se u rodnu dolinu. Predamnom se u mislima ukazuju  snegom pokriveni planinski vrhovi, prozračne plave reke, zelena polja. Moje srca radosno kuca kad zamišljam ljude  među kojima sam živela. U mislima se tako vraćam u svoju  školu,  k voljenim nastavnicima  i društvu iz odeljenja . Najbolja moja drugarica Moniba  mi pritrčava,    osamljujemo  se i počnemo da brbljamo i da se smejemo,  kao da nikad  nikud nisam ni odlazila .

Ali, to je samo mašta.  U stvarnosti ja živim u Engleskoj,  u Birmingenu.

Moj život se promenio  u utorak, 9. oktobra 2012. g.

Moj se život promenio u utorak, 9. oktobra 2012.  g. Nastava u školi se zahuktala .  Istina,  ja sam bila najbolja učenica u razredu i za razliku od većine mojih drugarica,  nisam se bojala ni nastave,  ni  ispita.

Tog jutra smo kao i obično stigle u uzani prljavi sokak  blizu Ulice  Hadži- Babe. Kao i uvek,  nas je dovde dovezla jarkim bojama oslikana rikša  izbacujući dizelnu paru,  a u svakoj turi se stislo po pet-šest devojaka.

Odkada su se  „Talibani„ pojavili u našem kraju,  na zgardi  škole nije bilo nikakve  table ni druge oznake, tako da neupućen čovek nikad ne bi mogao   da pogodi šta se  skriva iza   gvozdenih vrata    belog,  gluvog zida.

Najpre  se odbrađujemo i skidamo marme s glva

Za nas,  devojčice,  ta vrata su  zanačila  ulazak   u drugi svet. Uvlačeći se u taj svet, mi smo  najpre   odbrađivale i skidale  marame sa glava.

One su tako brzo iščezavale s naših glava kao da ih je odneo   poriv vetra razgoneći oblake i  otkrivajući sunce.  Zatim smo što smo brže mogle trčale u unutrašnje dvorište gde su se nalazila vrata za sve razrede. Bacivši torbe  na klupe,  ponovo  istrčavamo u  dvorište na jutarnju molitvu. Umirili smo se stojeći licima okrenitim ka Istoku. Jedna od devojaka je izgovorila:“Asan baš“, što znači: “Stojte mirn „,  a mi sm udarali potpeticama i horom odgovorile: “Alah„.  Zatim je ona rekla: “Hu ši jar„,  što znači: “Pažnja ! „ i mi smo opet udarale potpeticama i u horu ponavljale: „Alah“.

Školu osnovao Malilin otac pre nego se ona rodila

Našu školu je osnovao moj otac još pre nego sam se ja rodila.  Tada se  na zidu,  koji je školu  okruživao,  gordo  isticao napis  velikim,  crvenim slovima: „Škola  Hušalj!.

Sad tog napisa više nnije bilo,  ali smo  mi,  devojke,   kao i pre išle u školu šest dana u sedmici.

Napunila sam petnaest godina i pohađla deveti razred

Napunila sam petnaest  godina  i pohađala  deveti razred. Na časovima smo  izvodili vežbe iz hemije,  izučavali gramatiku urdu jezika,  na engelskom pisali  zadatke na razne,  slobodne  teme  poput „Požuriš-nasmeješ ljude„, i crtali sheme krvotoka u čoveku .  Moje drugarice iz odeljenja  većinom su želele da postanu lekarke. Teško je pretpostaviti da bi neko u našoj školi mogao videti bilo kakvu opasnost. Čak i pored toga     što su  iza gluvog zida, u Mingori, glavnom gradu doline Svat,   vladali talibani koji su smatrali da  devojkama ne treba nikakvo učenje.

Jutro je počelo kao vazda,  premda nešto kasnije  nego obično

Jutro je počelo kao  vazda,  premda malo kasnije nego obično. Pošto su  počeli ispiti,  mi smo bili obavezni  da budemo u školi ne u osam,   nego u devet,  što me je radovalo. Volela sam dugo da spavam,  a moj san nisu narušavali ni kukurikanje petlova,  ni pozivi na molitve. Na kraju je otac rešio da me treba probuditi.

-Vreme je za ustajanje- govorio  je on prilazeći mi .  –Uspavala si se,  džani mun.
Na persijskom „džani mun“ znači rodna duša,  a upravo me je tako otac   najčešće zvao: „džani mun „.

-Još samo  nekoliko minuta,  babo,  molim te-gunđala sam uvlačeći glavu ispod pokrivača.
Posle  toga u sobu ulazi mama.

-Pišo- rekla je ona.  Ta reč znači „mačkica“,  tako me je mama zvala od rođenja.

Tada sam postala svesna da sam zakasnila.
-Bhabi,  ja ću zakansiti !-vikala sam skačući iz postelje.

Po napim običajima, čovek smatra bratom - svakog  muškarca,  a sestrom- svaku ženu. Tako smo mi navikli da se odnosimo jedni prema drugima.

Kada je otac prvi put  doveo mamu u školu,  svi učitelji su je nazivali bhabi, što znači „ žena moga brata“.

Tako je počelo. Od tada smo je svi  zvali bhabi.

U mojoj sobi samo krevet i police za nagrade

Ja sam spavala u  velikoj sobi u prednjem delu kuće. Sav njen nameštaj sastojao se od  kreveta i  ormana  koji sm ja kupila sopstvenim novcem dobijenim za učešće u kamapanji za  mir u našoj dolini i pravo devojaka na obrazovanje. Na policima su stajali pozlaćeni  plastični pehari i druga priznanja koje sam dobijala za uspeh u učenju.

Samo dve godine nisam bila najbolja učenica u školi

Samo dva puta nisam uspela da budem najbolja učenica u razredu,  ustupivši to počasno mesto svojoj suparmici,  devojčici po imenu Malka-i-Nur.  Čvrsto  sam   odlučila da  ne dozvolim njenu pobedu  ove godine.
Škola se nalazila nedaleko od naše kuće i ranije sam se iz nje vraćala pešice, ali od početka ove školske godine  putovala sam autobusom zajedno  s drugim devojčicama. Autobus je prolazio  pored smrdljive reke u koju su građani bacali svaku vrstu smeća i otpada,  zatim pored gigantskog  reklamnog bilborda  Instituta za presađivanje kose dokotra  Humajuna.  Tu smo mi iznova počinjale da se šalimo na račun jednog   našeg profesora,  klijenta ovog zavoda, na čijoj su se  ćelavoj glavi odjednom  pojavile dlačice.

Volela sam  vožnju autobusom

Meni se sviđalo putovanje autobusom najpre zato što se nisam znojila  koračajući pod jakim suncem,  a drugo, zato što  sam mogla da  razgovaram sa drugaricama i šoferom   koji se zvao Usman ali,  a koga smo sve  zvale Bhaj Džan, što znači „brat“. On je bio veliki šaljivčina i veseljak i zasmejavao nas je do suza pričajući  nam svoje  neobične zgode.

A putovala sam autobusom i zato što mama nije htela da idem sama ulicama.

Cele godine su nam pretili

Cele godine su nam pretili.  Ponekad smo dobijali anonimna pisma, ponekad su nam pretnje štampali u novinama, a ponekad su nam ih  ljudi  prenosili  usmeno.

Mama se plašila za mene,  ali sam ja bila uverena da bojovnici“Talibana „ neće svoditi račune s devojčicom. Mnogo jače nego za sebe,  bojala sam se i bila  sam zabrinuta za oca, pošto je on stalno istupao protiv talibana. Njegov bliski prijatelj i istomišljenik Zahid Han bio je teško ranjen u avgustu te godine. Ubica  ga je presreo,  pucao mu  u lice  kad je  Zahid išao u džamiju   na molitvu. Znala sam da je otac slušao  kako mu prete sa svih strana:“Budi oprezan, ti si sledeći „.

Po našoj ulici autobus  nije saobraćao i ja sam vraćajući se kući izlazila   kraj  reke ,  otvarala gvozdenu kapiju i po kamenom stepeništu se pela na drugu ulicu. Ako me napadnu, onda će  se to obavezno desiti na tim stepenoicama,  smatrala sam ja. Od oca sam nasledila bujnu  maštu  i ponekad na časovima,  zaboravivši na predavanja nastavnika zamišljala kako me na putu kući sačekuje i napada  bojovnik. Kako u tom slučaju da postupim,  razmišljala sam. Možda da skinem s noge patiku i da ga gađam pre  nego  on bude  pucao u mene. Ali,  ako bih tako uradila,  onda  između mene  i teroriste ne bi postajala razlika . Naravno, da treba pokušati da se on ubedi i predomisli. Kazati nešto poput:“Dobro, streljajte me, ai me pre saslušajte.  Vi pravite grešku. Ja ništa nemam protiv vas lično. Prosto želim  da sve devojčice mogu ići u školu slobodno“.

 

 Branko Rakočević