“ЈА САМ МАЛАЛА: ДЕВОЈЧИЦА КОЈА ЈЕ СТУПИЛА У БОРБУ ЗА ПРАВО НА ШКОЛОВАЊЕ ДЕВОЈАКА И БИЛА РАЊЕНА ОД ТАЛИБАНА“

Девојка из долине Сват

Малина Јусафзај,   рођена је 12.   јула 1997.   граду Монгори, који се налази у долини  Сват,  у провинцији Хајбер –Пахтункхва у Пакистану.

На почетку 2009. г.  пакистански талибани покушали су да сачувају контролу над долином Сват на северу земље. Породица Малале Јусафзај,  која је тада имала 11 година, живела је у Мингори,  највећем  граду  региона Сват. Међу строгим забранама које су увели исламисти у овој провинцији била је и забрана  да  се девојчице школују. Њена школа је била затворена,  али је Малала одлучила да се бори    за право  девојчица да  похађају школу и да стичу образовање.

Малала отвара блог и пише свој  дневник на интернету

Новинар Абдул Хај  Какар јој је предложио да отвори блог на Би-би-сију . Свој интернет дневник  девојчица је водила на урду језику под псеудонимом „Гул Макан“ (у преводу „Василис“).  У њему је она причала о животу родног града под контролом талибана. Блог је превођен на енглески и ускоро је постао популаран. 

После  публикације интетрнет  дневника,  Малала   се  појавила  у документарном филму који је снимио Њујорк тајмс о притисцима које талибани врше  на девојке и жене.
Да је аутор тог дневника била Малала,  постало је познато тек 2011. г.

Следе награде и признања

На формирање погледа на свет девојчице велики утицај је имао њен отац Зијаудин Јусафзај - бивши директор средње школе и борац за људска  права  који је у сваком погледу подржавао  иступање своје кћерке  на локалној и општенационалној телевизији.

Године 2011.  Малала је од владе Пакистана добила Националну награду за мир,  а те године је номинована и за Међународну Дечју награду за мир.

Атетант: талибанов метак јој  је прошао кроз главу

Дана 9.  октобра   2012.  на девојчицу је извршен атентант. Терориста из покрета „Талибан“пуцао јој је у главу  кад се заједно са другарицама враћала кући.
Недељу дана касније (15.  октобра) Малалу су у тешком стању превезли у Велику Британију   где је била хосптитализована у болници краљице Елизабете у Бирмингену  у којој  су  после две сложене операције усели да  јој спасу живот и да јој поврате слух.

На свој 16.  рођенадан,   12.  јула 2013. г. ,  Малала је одржала говор у ОУН и то је био њен први јавни наступ после оздрављења.

У Даблину  јој је 17.  октобра 2013. г.  као заслужној актвисткињи у борби за људска прва уручена  међународна  награда Амнести интернејшен (Amnesty International).

Крајем септембра 2013.  г. Харвардски универзитет је  доделио  девојчици звање „Хумнисте године„,  5.  октобра те године је добила награду Ане Политковске, да би  јој нешто касније истог месеца  у Лондону била уручена награда „Гордост Британије„ коју је примила из руку прослављеноиг енглеског  фудбалског репрезентативца   Дејвида Бекмана. 
Прошле године (у новембру) лидери политичких партија Европског парламента  изабрали су Малалу за лауреата награде Сахаров  „ За слободу  мисли„.

Малала,  која са породицом   живи у Великој Британији,  добила је од Генералне скупштине ОУН награду из обалсти права човека, 2013.  године је  била номинована за Нобеливу награду за мир,  коју је добила у октобру 2014. Њен отц је запослен у конзулату Пакистана у Бирмингену, а Малала машта да се врати у  отаџбину и да у њој отвори центар за  рехабиитацију девојака из маргинализованих породица. 

Одломак из  аутобиографске књиге „Ја Малала...“

Пре годину дана,  у октобру 2013.  г. у Великој Британији  је  објављена  аутобиографија „Ја Малала: девојчица  која је  ступила у борбу  за права девојака на школовање    и коју су  због тога ранили талибани“ (I Am Malala:The Girl Who  Stood  Up For Education and  Was  Shot By The  Taliban)  коју је Малала написала у коауторству  са британском новинарком  Кристином Лемб.  

То је прича о девојчици из Пакистана која се супроставља међународном тероризму и бори се за право жена.

Она је испричалa како  су је  талибани  били осудили на смрт и како је преживела након атентата.

Из те књиге објвљујено фрагменте под насловом „Ја,  Малила...  „ у преводу и обради аутора  овог текста

Пролог

Дан кад се мој свет изменио

Родила сам се у држави  насталој  у поноћ.  У том моменту,  кад умало не погибох,  беше подне. Пре годину дана отишла сам у школу и нисам се вратила кући. У моју главу је  ушао метак,  који је испалио бојовник „Талибана „.  У несвесном стању су ме одвезли из Пакистана  . Неки људи  сматрају да се никад више нећу вратити  кући. Али ја свим срцем верујем да то није тако.

Растати се  заувек са својом земљом је несрећа коју  не треба пожелети ником.

Сад живим у земљи благостања

Свако  јутро,  отварајући очи,  маштам да видим моју ранију собу,  напуњену мени драгим стварима,  собу  у којој је на поду лежала моја одећа, док су на полицма стајале  награде које сам добијала за одлично учење  у школи. Затим се  сетим   да је моја родна кућа у долини Сват далеко,  да ја сада живим  у другој земљи и да  време овде пет сати заостаје од пакистанског. Али у развоју моја вољена земља заостаје  од ове вековима.

Овде су ми на располагању  све удобности какве само могу замислити и пожелети. Из сваке славине тече вода-воља ли ти хладна,  воља  ли врућа. Свеће нису потребне,  зато што  се светлост  може укључити и дању и ноћу,  притиснеш само прекидач.

Такође није потребно куповати на пијаци  балоне с гасом, зато што у кухињи стоје елктричне  рингле . Али ако неко не жели да стоји за шпоретом, у продавницама се може купити готово јело.

Кад погледам кроз прозор,  видим високе зграде, улице,  путеве,  загушене аутомобилима који журе у свим правцима, лепо уређене зелене површине,  чисте тротоаре.

Чезнем за домовином: снежним  планинским врховима,  прозрачно плавим рекама,  зеленим пољима...

Затворим онда очи и враћам се у родну долину. Предамном се у мислима указују  снегом покривени планински врхови, прозрачне плаве реке, зелена поља. Моје срца радосно куца кад замишљам људе  међу којима сам живела. У мислима се тако враћам у своју  школу,  к вољеним наставницима  и друштву из одељења . Најбоља моја другарица Мониба  ми притрчава,    осамљујемо  се и почнемо да брбљамо и да се смејемо,  као да никад  никуд нисам ни одлазила .

Али, то је само машта.  У стварности ја живим у Енглеској,  у Бирмингену.

Мој живот се променио  у уторак, 9. октобра 2012. г.

Мој се живот променио у уторак, 9. октобра 2012.  г. Настава у школи се захуктала .  Истина,  ја сам била најбоља ученица у разреду и за разлику од већине мојих другарица,  нисам се бојала ни наставе,  ни  испита.

Тог јутра смо као и обично стигле у узани прљави сокак  близу Улице  Хаџи- Бабе. Као и увек,  нас је довде довезла јарким бојама осликана рикша  избацујући дизелну пару,  а у свакој тури се стисло по пет-шест девојака.

Одкада су се  „Талибани„ појавили у нашем крају,  на згарди  школе није било никакве  табле ни друге ознаке, тако да неупућен човек никад не би могао   да погоди шта се  скрива иза   гвоздених врата    белог,  глувог зида.

Најпре  се одбрађујемо и скидамо марме с глва

За нас,  девојчице,  та врата су  заначила  улазак   у други свет. Увлачећи се у тај свет, ми смо  најпре   одбрађивале и скидале  мараме са глава.

Оне су тако брзо ишчезавале с наших глава као да их је однео   порив ветра разгонећи облаке и  откривајући сунце.  Затим смо што смо брже могле трчале у унутрашње двориште где су се налазила врата за све разреде. Бацивши торбе  на клупе,  поново  истрчавамо у  двориште на јутарњу молитву. Умирили смо се стојећи лицима окренитим ка Истоку. Једна од девојака је изговорила:“Асан баш“, што значи: “Стојте мирн „,  а ми см ударали потпетицама и хором одговориле: “Алах„.  Затим је она рекла: “Ху ши јар„,  што значи: “Пажња ! „ и ми смо опет ударале потпетицама и у хору понављале: „Алах“.

Школу основао Малилин отац пре него се она родила

Нашу школу је основао мој отац још пре него сам се ја родила.  Тада се  на зиду,  који је школу  окруживао,  гордо  истицао напис  великим,  црвеним словима: „Школа  Хушаљ!.

Сад тог написа више нније било,  али смо  ми,  девојке,   као и пре ишле у школу шест дана у седмици.

Напунила сам петнаест година и похађла девети разред

Напунила сам петнаест  година  и похађала  девети разред. На часовима смо  изводили вежбе из хемије,  изучавали граматику урду језика,  на енгелском писали  задатке на разне,  слободне  теме  попут „Пожуриш-насмејеш људе„, и цртали схеме крвотока у човеку .  Моје другарице из одељења  већином су желеле да постану лекарке. Тешко је претпоставити да би неко у нашој школи могао видети било какву опасност. Чак и поред тога     што су  иза глувог зида, у Мингори, главном граду долине Сват,   владали талибани који су сматрали да  девојкама не треба никакво учење.

Јутро је почело као вазда,  премда нешто касније  него обично

Јутро је почело као  вазда,  премда мало касније него обично. Пошто су  почели испити,  ми смо били обавезни  да будемо у школи не у осам,   него у девет,  што ме је радовало. Волела сам дуго да спавам,  а мој сан нису нарушавали ни кукурикање петлова,  ни позиви на молитве. На крају је отац решио да ме треба пробудити.

-Време је за устајање- говорио  је он прилазећи ми .  –Успавала си се,  џани мун.
На персијском „џани мун“ значи родна душа,  а управо ме је тако отац   најчешће звао: „џани мун „.

-Још само  неколико минута,  бабо,  молим те-гунђала сам увлачећи главу испод покривача.
После  тога у собу улази мама.

-Пишо- рекла је она.  Та реч значи „мачкица“,  тако ме је мама звала од рођења.

Тада сам постала свесна да сам закаснила.
-Бхаби,  ја ћу закансити !-викала сам скачући из постеље.

По напим обичајима, човек сматра братом - сваког  мушкарца,  а сестром- сваку жену. Тако смо ми навикли да се односимо једни према другима.

Када је отац први пут  довео маму у школу,  сви учитељи су је називали бхаби, што значи „ жена мога брата“.

Тако је почело. Од тада смо је сви  звали бхаби.

У мојој соби само кревет и полице за награде

Ја сам спавала у  великој соби у предњем делу куће. Сав њен намештај састојао се од  кревета и  ормана  који см ја купила сопственим новцем добијеним за учешће у камапањи за  мир у нашој долини и право девојака на образовање. На полицима су стајали позлаћени  пластични пехари и друга признања које сам добијала за успех у учењу.

Само две године нисам била најбоља ученица у школи

Само два пута нисам успела да будем најбоља ученица у разреду,  уступивши то почасно место својој супармици,  девојчици по имену Малка-и-Нур.  Чврсто  сам   одлучила да  не дозволим њену победу  ове године.
Школа се налазила недалеко од наше куће и раније сам се из ње враћала пешице, али од почетка ове школске године  путовала сам аутобусом заједно  с другим девојчицама. Аутобус је пролазио  поред смрдљиве реке у коју су грађани бацали сваку врсту смећа и отпада,  затим поред гигантског  рекламног билборда  Института за пресађивање косе докотра  Хумајуна.  Ту смо ми изнова почињале да се шалимо на рачун једног   нашег професора,  клијента овог завода, на чијој су се  ћелавој глави одједном  појавиле длачице.

Волела сам  вожњу аутобусом

Мени се свиђало путовање аутобусом најпре зато што се нисам знојила  корачајући под јаким сунцем,  а друго, зато што  сам могла да  разговарам са другарицама и шофером   који се звао Усман али,  а кога смо све  звале Бхај Џан, што значи „брат“. Он је био велики шаљивчина и весељак и засмејавао нас је до суза причајући  нам своје  необичне згоде.

А путовала сам аутобусом и зато што мама није хтела да идем сама улицама.

Целе године су нам претили

Целе године су нам претили.  Понекад смо добијали анонимна писма, понекад су нам претње штампали у новинама, а понекад су нам их  људи  преносили  усмено.

Мама се плашила за мене,  али сам ја била уверена да бојовници“Талибана „ неће сводити рачуне с девојчицом. Много јаче него за себе,  бојала сам се и била  сам забринута за оца, пошто је он стално иступао против талибана. Његов блиски пријатељ и истомишљеник Захид Хан био је тешко рањен у августу те године. Убица  га је пресрео,  пуцао му  у лице  кад је  Захид ишао у џамију   на молитву. Знала сам да је отац слушао  како му прете са свих страна:“Буди опрезан, ти си следећи „.

По нашој улици аутобус  није саобраћао и ја сам враћајући се кући излазила   крај  реке ,  отварала гвоздену капију и по каменом степеништу се пела на другу улицу. Ако ме нападну, онда ће  се то обавезно десити на тим степеноицама,  сматрала сам ја. Од оца сам наследила бујну  машту  и понекад на часовима,  заборавивши на предавања наставника замишљала како ме на путу кући сачекује и напада  бојовник. Како у том случају да поступим,  размишљала сам. Можда да скинем с ноге патику и да га гађам пре  него  он буде  пуцао у мене. Али,  ако бих тако урадила,  онда  између мене  и терористе не би постајала разлика . Наравно, да треба покушати да се он убеди и предомисли. Казати нешто попут:“Добро, стрељајте ме, аи ме пре саслушајте.  Ви правите грешку. Ја ништа немам против вас лично. Просто желим  да све девојчице могу ићи у школу слободно“.

 

 Бранко Ракочевић