Ivan Rajović: Putevi pravoslavlja na dobrom putu ka nagradi

Vladika Andrej:  „Dokumentarni  film Radeta Bakračevića  Putevima pravoslavlja je srbska  svetinja i putokaz  ka Bogu i pravom putu“

Članovi filmske ekipe pružili pomoć bez ikakve finansijske nagrade

Vest da je dokumentarni film režisera Rada Bakračevića iz Maribora Putevima pravoslavlja uvršćen  u finale VIVA Međunarodnog  festivala religijskog, ekološkog i turističkog dokumentarnog filma u Sarajevu od 28 do 31. maja 2015. možda je neke i iznenadila, ali ima i onih koji su je primili kao sasvim očekivanu i, reklo bi se, logičnu informaciju.

Zato nije čudna vest, koju sam pročitao u slovenačkim medijima, da je Dr Andrej Fištravec, aktuelni gradonačelnik Maribora na prijemu u Mariboru 10. maja ove godine čestitao režiseru Bakračeviću sa rečima: “Već sam ulazak vašeg filma u finale Festivala dokumentarnog filma u Sarajevu je ogroman uspeh”. Čuo sam, da su čestitke stigle i sa drugih strana. Zabeležimo, da je Radio Srbija o uspehu filma već nekoliko puta obaveštavao javnost.

Visokopreosveštenstvo g.Porfirije  pohvalilo je umetničko delo režisera Bakračevića i pozvalo ga, da mu posle prikazivanja filma na Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma (maja meseca) u Sarajevu prikaže film u Zagrebu u prostorijama Pravoslavne crkve.

Njegovo preosveštenstvo Iguman Metodije je u samom filmu izjavio da su članovi filmske ekipe uvek dobrodošli na Svetoj Gori Atos.

Grčki Vladika oberučke je prihvatio režisera Bakračevića.

Zabeležimo reči njegove Svetosti Patrijarha Irineja: „Pravoslavna crkva stoji za vašim projektom snimaja filma Putevima pravoslavlja. Kad god pokucate na vrata Pravoslavne crkve biće vam otvorena”. Ove reči članovi filmske ekipe nikada neće zaboraviti.

Oni koji poznaju Bakračevića spremni su na svakakva iznenađenja, uglavnom prijatna, ali su to vremenom prestala da budu iznenađenja i postali samo stepenice ka katarzi sveukupnog doživljaja sveta ovog multimedijalnog kreativca. Skoro da nema oblasti koje se Bakračević nije dotakao tokom svoje sada već zrele i prebogate životne avanture. Nauka, fotografija, žurnalistika, poezija, etnologija, kultura…samo su neke od oblasti koje je prigrlio i dao im svoj pečat, ali nadasve pečat humaniste i stvaraoca čije su kreacije zasnovane na težnji za povezivanjem ljudi na globalnim prostorima i ostvarivanju zajedništva kroz ono što je najbolje u njima. O tome najbolje svedoče priznanja koja je tokom života dobio, ali i njegovi kontakti sa svim iole značajnim sudionicima društveno-političkog života.

U skladu sa tim bilo je sasvim logično očekivati da će Bakračević u tom svom hodu ka kreativnom ostvarenju svojih altruističkih i atavističkih vizija otići i dalje, ka nemogućem, tražeći pravi i najbolji umetnički izraz u koji će utkati svoja htenja, udahnuti mu svoju ideju i kroz njega saopštiti svoj ljudski i umetnički kredo: da je dobro, a ne zlo, zapravo ono što ljude čini pravim predstavnicima ljudske vrste. I tako je došao do filma, sedme umetnosti, najplastičnije, najsveobuhvatnije i najizražajnije u smislu da saopšti ono što se želi reći. Proizvod toga je film “Srbska carska lavra, manastir Hilandar na Svetoj Gori – Atos” koji je prošle godine prikazan i naišao na više nego dobar prijem, čak bi se moglo reći oduševljenje gledalaca i kritičara u Sloveniji i Austriji, budući da je takav prijem u pravoslavnom svetu sasvim očekivan, a ni tamo nije izostao.

Razumemo, da je Rade Bakračević sa svojom odlukom, da snimi dokumentarni film: „Putevima pravoslavlja” morao, uglavnom,  da pokrije sve finansijske i ostale troškove. Imao je sreću da u svoju ekipu dobije vrsna filmska i književna imena iz svih država nekada zajedničke države, koji su mu pružili pomoć a da za to nisu zahtevali nikakvih honorara već samo lepu reč od režisera Bakračevića. To su ti ljudi, koji su „krivi” za fenomelan uspeh filma:  Rade Bakračević, režiser, snimatelj, pisac teksta i finansijer –  takoreći „devojka za sve”,  Zdravko Majstorović, fotoreporter iz Murske Sobote, Aleksander Bakračevič, snimatelj iz Maribora, Ivan Rajović, književnik i novinar iz Kraljeva, Zorica Zec, novinar srpske Patrijaršije iz Beograda, Hadži Momir Bakračević, stručni saradnik iz Kraljeva,  Gradimir Stanić, upravitelj fondacije Srpske Pravoslavne crkve iz Beograda, Biljana Kostić, kustos muzeja Srpske Patrijaršije iz Beograda, Marjan Pungartnik, književnik, generalni sekretar Saveza kulturnih društava Slovenije iz Maribora, Milada Kalezić, dramska glumica iz Maribora, Borivoje Manojlović, pevač iz Benedikta. Ta imena biće zapisana zlatnim slovima u analima Pravoslavlja.

Iskustvo Rada Bakračevića, ali očigledno i nedovršenu ideju, koju ni mnogi pre njega nisu mogli da zaokruže u jedan zatvoren i definitivni sistem, što je i nemoguće, Bakračević je nastavio posegnuvši opet za kamerom kao alatkom i dao se na put u obilazak srbskih svetinja, od Srbije ka Svetoj Gori i nazad, prateći verovatno proces, odnosno tok širenja pravoslavlja koji je, kako će se pokazati kroz vekove, obostran i sinergičan, kao i sama religija, uostalom.

I koliko god se tražio, čak zahtevao, univerzalni ili osobeni iskaz u pravljenju ovakvih filmova oni neosporno poseduju najveću dozu religioznog pristupa, prenaglašene duhovnosti i već stereotipne ali delotvorne crkvene dogme, udaljavajući se od turističkog ili prosto umetničkog viđenja. To ih u većini slučajeva čini i propagandnim materijalom i dodatnim sastojkom „opijuma za narod” gušeći sa druge strane širinu sa koje se mogu sagledavati i saopštavati istorijski, filozofski, nacionalni i mnogi drugi slojevi koji su u njima sačuvani. Istovremeno, iako sa istom tematikom, ova i ovakva umetnička dela uvek nose i duh vremena u kojem nastaju, bar kad je u pitanju rediteljski pristup pa i tehnika  njihovog nastanka, a zanimljivo je posmatrati i reakcije publike koje i te kako znaju da budu začuđujuće u skladu sa tim iz kakvog ideološko-verskog podneblja dolaze i političkog trenutka u kojem se sve to dešava. Ovo je posebno karakteristično za prostore bivše Jugoslavije, a sada regiona, posebno Srbije, koje se pravoslavlje ponajviše tiče. Da li je potrebno naglašavati posebno da se radi o narodu koji se polako vraća pravoslavlju koje mu je decenijama bilo uskraćeno kao jedan od vidova nacionalnog identiteta od suštinskog značaja.  To je proces koji ide dosta sporo, ali ide, a dokle se stiglo najbolje govori podatak da je i Hilandar kao „bastion” pravoslavne vere u Srba u kojem je sačuvana izvorna i nekrivotvorena istorija ovog naroda za mnoge još uvek velika nepoznanica ili novost sa kojom se tek upoznaju, U tom smislu i film „Putevima pravoslavlja” osim umetničkog, turističkog i novinarskog pristupa ima i edukativni karakter, što ga sve skupa čini posebnim i vrednim delom.

Sama tematika, imajući u vidu da se radi o istorijskim spomenicima hiljadugodišnje starosti, već sama po sebi je zanimljiva do te mere da i ono što je samo „okom” kamere zapisano predstavlja ekskluzivni materijal kojem, ne retko, nije ni potrebna nikava nadgradnja. Ali baš ona, ta nadgradnja koja se očekuje od autora, jeste ono što delu daje pečat originalnosti i smisao kreativnosti. I za to se Bakračević pobrinuo već odabirom svoje ekipe koja je stala iza njega i pristala da bude utemeljena i čvrsta podloga na putu kojim je Rade Bakračević krupnim rediteljskim koracima zakoračio u filmski svet.

Film „Putevima Pravoslavlja”  prijavljen je za učešće  na Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma, koji se održava od 28 do 31. maja u Sarajevu. A već posle nekoliko dana stiglo je obaveštenje da je uvršćen u finalno takmičenje, što je izuzetno priznanje. Ali, imajući u vidu o kakvom se materijalu i kakvom autoru radi, pravo priznanje, a i nagrade tek bi trebalo očekivati.