Иван Рајовић: Путеви православља на добром путу ка награди

Владика Андреј:  „Документарни  филм Радета Бакрачевића  Путевима православља је србска  светиња и путоказ  ка Богу и правом путу“

Чланови филмске екипе пружили помоћ без икакве финансијске награде

Вест да је документарни филм режисера Рада Бакрачевића из Марибора Путевима православља увршћен  у финале ВИВА Међународног  фестивала религијског, еколошког и туристичког документарног филма у Сарајеву од 28 до 31. маја 2015. можда је неке и изненадила, али има и оних који су је примили као сасвим очекивану и, рекло би се, логичну информацију.

Зато није чудна вест, коју сам прочитао у словеначким медијима, да је Др Андреј Фиштравец, актуелни градоначелник Марибора на пријему у Марибору 10. маја ове године честитао режисеру Бакрачевићу са речима: “Већ сам улазак вашег филма у финале Фестивала документарног филма у Сарајеву је огроман успех”. Чуо сам, да су честитке стигле и са других страна. Забележимо, да је Радио Србија о успеху филма већ неколико пута обавештавао јавност.

Високопреосвештенство г.Порфирије  похвалило је уметничко дело режисера Бакрачевића и позвало га, да му после приказивања филма на Међународном фестивалу документарног филма (маја месеца) у Сарајеву прикаже филм у Загребу у просторијама Православне цркве.

Његово преосвештенство Игуман Методије је у самом филму изјавио да су чланови филмске екипе увек добродошли на Светој Гори Атос.

Грчки Владика оберучке је прихватио режисера Бакрачевића.

Забележимо речи његове Светости Патријарха Иринеја: „Православна црква стоји за вашим пројектом снимаја филма Путевима православља. Кад год покуцате на врата Православне цркве биће вам отворена”. Ове речи чланови филмске екипе никада неће заборавити.

Они који познају Бакрачевића спремни су на свакаква изненађења, углавном пријатна, али су то временом престала да буду изненађења и постали само степенице ка катарзи свеукупног доживљаја света овог мултимедијалног креативца. Скоро да нема области које се Бакрачевић није дотакао током своје сада већ зреле и пребогате животне авантуре. Наука, фотографија, журналистика, поезија, етнологија, култура…само су неке од области које је пригрлио и дао им свој печат, али надасве печат хуманисте и ствараоца чије су креације засноване на тежњи за повезивањем људи на глобалним просторима и остваривању заједништва кроз оно што је најбоље у њима. О томе најбоље сведоче признања која је током живота добио, али и његови контакти са свим иоле значајним судионицима друштвено-политичког живота.

У складу са тим било је сасвим логично очекивати да ће Бакрачевић у том свом ходу ка креативном остварењу својих алтруистичких и атавистичких визија отићи и даље, ка немогућем, тражећи прави и најбољи уметнички израз у који ће уткати своја хтења, удахнути му своју идеју и кроз њега саопштити свој људски и уметнички кредо: да је добро, а не зло, заправо оно што људе чини правим представницима људске врсте. И тако је дошао до филма, седме уметности, најпластичније, најсвеобухватније и најизражајније у смислу да саопшти оно што се жели рећи. Производ тога је филм “Србска царска лавра, манастир Хиландар на Светој Гори – Атос” који је прошле године приказан и наишао на више него добар пријем, чак би се могло рећи одушевљење гледалаца и критичара у Словенији и Аустрији, будући да је такав пријем у православном свету сасвим очекиван, а ни тамо није изостао.

Разумемо, да је Раде Бакрачевић са својом одлуком, да сними документарни филм: „Путевима православља” морао, углавном,  да покрије све финансијске и остале трошкове. Имао је срећу да у своју екипу добије врсна филмска и књижевна имена из свих држава некада заједничке државе, који су му пружили помоћ а да за то нису захтевали никаквих хонорара већ само лепу реч од режисера Бакрачевића. То су ти људи, који су „криви” за феномелан успех филма:  Раде Бакрачевић, режисер, сниматељ, писац текста и финансијер –  такорећи „девојка за све”,  Здравко Мајсторовић, фоторепортер из Мурске Соботе, Александер Бакрачевич, сниматељ из Марибора, Иван Рајовић, књижевник и новинар из Краљева, Зорица Зец, новинар српске Патријаршије из Београда, Хаџи Момир Бакрачевић, стручни сарадник из Краљева,  Градимир Станић, управитељ фондације Српске Православне цркве из Београда, Биљана Костић, кустос музеја Српске Патријаршије из Београда, Марјан Пунгартник, књижевник, генерални секретар Савеза културних друштава Словеније из Марибора, Милада Калезић, драмска глумица из Марибора, Боривоје Манојловић, певач из Бенедикта. Та имена биће записана златним словима у аналима Православља.

Искуство Рада Бакрачевића, али очигледно и недовршену идеју, коју ни многи пре њега нису могли да заокруже у један затворен и дефинитивни систем, што је и немогуће, Бакрачевић је наставио посегнувши опет за камером као алатком и дао се на пут у обилазак србских светиња, од Србије ка Светој Гори и назад, пратећи вероватно процес, односно ток ширења православља који је, како ће се показати кроз векове, обостран и синергичан, као и сама религија, уосталом.

И колико год се тражио, чак захтевао, универзални или особени исказ у прављењу оваквих филмова они неоспорно поседују највећу дозу религиозног приступа, пренаглашене духовности и већ стереотипне али делотворне црквене догме, удаљавајући се од туристичког или просто уметничког виђења. То их у већини случајева чини и пропагандним материјалом и додатним састојком „опијума за народ” гушећи са друге стране ширину са које се могу сагледавати и саопштавати историјски, филозофски, национални и многи други слојеви који су у њима сачувани. Истовремено, иако са истом тематиком, ова и оваква уметничка дела увек носе и дух времена у којем настају, бар кад је у питању редитељски приступ па и техника  њиховог настанка, а занимљиво је посматрати и реакције публике које и те како знају да буду зачуђујуће у складу са тим из каквог идеолошко-верског поднебља долазе и политичког тренутка у којем се све то дешава. Ово је посебно карактеристично за просторе бивше Југославије, а сада региона, посебно Србије, које се православље понајвише тиче. Да ли је потребно наглашавати посебно да се ради о народу који се полако враћа православљу које му је деценијама било ускраћено као један од видова националног идентитета од суштинског значаја.  То је процес који иде доста споро, али иде, а докле се стигло најбоље говори податак да је и Хиландар као „бастион” православне вере у Срба у којем је сачувана изворна и некривотворена историја овог народа за многе још увек велика непознаница или новост са којом се тек упознају, У том смислу и филм „Путевима православља” осим уметничког, туристичког и новинарског приступа има и едукативни карактер, што га све скупа чини посебним и вредним делом.

Сама тематика, имајући у виду да се ради о историјским споменицима хиљадугодишње старости, већ сама по себи је занимљива до те мере да и оно што је само „оком” камере записано представља ексклузивни материјал којем, не ретко, није ни потребна никава надградња. Али баш она, та надградња која се очекује од аутора, јесте оно што делу даје печат оригиналности и смисао креативности. И за то се Бакрачевић побринуо већ одабиром своје екипе која је стала иза њега и пристала да буде утемељена и чврста подлога на путу којим је Раде Бакрачевић крупним редитељским корацима закорачио у филмски свет.

Филм „Путевима Православља”  пријављен је за учешће  на Међународном фестивалу документарног филма, који се одржава од 28 до 31. маја у Сарајеву. А већ после неколико дана стигло је обавештење да је увршћен у финално такмичење, што је изузетно признање. Али, имајући у виду о каквом се материјалу и каквом аутору ради, право признање, а и награде тек би требало очекивати.