Izdvajamo iz broja Dveri o Srebrenici: Paljenje srebreničkog Rajhstaga

Može li postojati Istina u doba medijske vladavine svetom? Kako se izboriti za Istinu u vremenu u kome je priznato postojanje samo onome što je objavljeno na medijima, koji, i u našoj državi, nisu u našim rukama već upravo deluju suprotno našim nacionalnim interesima?

Srpski narod nalazi se na medijskom raspeću gotovo 20 godina. I kada, tek odnedavno, počinju da se pojavljuju i neke druge medijske slike koje pokazuju da su i Srbi bili žrtve u ratovima u bivšoj Jugoslaviji, u to više niko ne može da poveruje, to međunarodni politički krugovi ne žele da znaju, zločinci ne snose nikakve posledice, a sve to se proglašava srpskom propagandom i montiranim materijalima, dok se nijednog trenutka ne postavlja pitanje da li su možda svi oni materijali kojima smo medijski bombardovani poslednjih 20 godina bili montaža i obična propaganda? Zar su oni divni, evropski primeri slobodarstva, kako su u zapadnim medijima dočaravane slovenačke, hrvatske, muslimanske i šiptarske „oslobodilačke vojske“, mogli počiniti i najmanji zločin? Strogo je zabranjeno rušiti zvaničnu medijsku istinu na kojoj je rađeno toliko vremena, a ako se već priča o zločinima, onda su jedina dozvoljena tema - srpski zločini nad drugima. „Srbi su zločinci“ - ovo je danas sveprisutna medijska tematika koju ne smete ni najmanje polemički da dovedete u pitanje, jer odmah bivate proglašeni za saučesnika u zločinu. Kada mi sada, ipak, otkrivamo pogled na ovu temu iz jednog drugog ugla, nalazimo se u jednoj defanzivnoj i nimalo ugodnoj poziciji da moramo da dokazujemo da nije istina nešto što svi (mediji) tvrde. Da li je naša potreba da se branimo još jedan dokaz da tu ima nečega? Ne! Naše zalaganje za punu, nemontiranu istinu jeste naša elementarna obaveza u ovom ratu koji nikada nije prestao, i koji se i danas nesmanjenom žestinom vodi na političkom, medijskom i pravnom polju.

Ova priča neprijatna je, najpre, za nas Srbe, jer mi smo, na prvom mestu, doprineli krnjenju sopstvenog dostojanstva. U srpsko ime nastupali su i činili zločine mnogi koji tog imena nisu bili dostojni. Jedina vekovima neukaljana vojnička čast na balkanskim prostorima bila je srpska. Baš nju je trebalo uprljati, relativizovati i izjednačiti sa istorijom beščašća drugih. Koliko smo tome sami doprineli, a koliko je ta predstava unapred režirana sa dobro pripremljenim glumcima, pitanje je na koje ćemo morati odgovoriti kao narod ako ne želimo da ostanemo večiti taoci medijske istine odnosno laži o narodu kome pripadamo.

S druge strane, ovo istraživanje može biti pravi šok za sistem konstruisanih medijskih etiketa koje služe u svrhu ukidanja istorijskog prava na postojanje srpskog naroda. Zato je do sada svaki pokušaj otkrivanja pune istine i predistorije građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji bio sprečavan na sve načine. Ali, od ovog novog pokušaja zavisi koliko ćemo kontrolisati vlastitu budućnost.

Krenimo od zabranjenih ili zaboravljenih početaka ove priče.


Istina o srpskom narodu

Srpski narod nije osvajački. Srbi ne znaju za kolonijalizam. Srbin nije izmislio nijednu spravu za mučenje i ubijanje niti pronašao način masovnog istrebljenja ljudi. To je privilegija civilizovane Evrope. U istoriji srpskih ratova nema primera kolektivnih zločina protiv drugih naroda, posebno ne nad nedužnim civilima. Naprotiv: mnogo je suprotnih primera izuzetno humanog i hrišćanskog odnosa prema neprijatelju.

Čuvena pripovetka Dragiše Vasića „Packo“ govori o srpskom vojniku koji rizikuje svoj život i odlazi da sahrani neprijateljskog, bugarskog vojnika na brisanom prostoru između dva rova. Postavljajući krst na svežu humku svoga poginulog protivnika, Packo pada pogođen od neprijateljskog metka. Ovo nije bio usamljen već prosečan primer za srpski vojnički moral prošlih vremena. Takva moralna čistota čuvala je dostojanstvo ovoga naroda i obezbeđivala mu pretrajavanje u istoriji. Takvom herojskom narodu neprijatelj je podizao spomenike, a divila mu se čitava slobodarska Evropa od Kosovskog boja do Drugog svetskog rata. Tom narodu nije se moglo ništa zameriti. Protiv njega je stajala jedino gola mržnja njegovih protivnika i okupatora.

Reklo bi se da je optuživanje srpskog naroda za genocidnost i zločinačko udruživanje radi uništavanja drugih vera i nacija nekakav medijski pronalazak poslednje decenije 20. veka. Međutim, to nije tako savremen izum. Postoji duboka tradicija tzv. „balkanskog diskursa“, koji služi da predstavi sve balkanske narode kao divljake koje treba civilizovati. Ova ideološka konstrukcija zapadnog sveta, koji je uvek bližim video turskog osvajača nego porobljene balkanske hrišćane, odnosila se i na Srbe. Tako Gistav Le Bon, jedan od najpoznatijih francuskih psihologa i sociologa sa početka 20. veka, ovako vidi srpski i druge balkanske narode: „O njih se civilizacija samo očešala, ona ih nije izmenila. Njihovi su nasledni karakteri nepromenljivi, jer su stabilizirani i upravljani religijskim verovanjima i rasnim mržnjama. Žestoka mržnja koju su imali prema Turcima posledica je vekovnog ugnjetavanja i ona se manifestovala u besnoj i divljoj osveti. Ova nasleđena strast bila je još silnija između njih samih. Jednom oslobođeni od Turaka, oni se masakriraju bez poštede, tražeći da se uvećaju pljačkajući i uništavajući svoje susede: Ropstvo tursko beše, možda, politički režim najbolje prilagođen njihovom mentalitetu“. Zaključak je da veličanstveni srpski junaci Balkanskih i Prvog svetskog rata nisu to postali braneći čast i otadžbinu kao drugi evropski narodi, nego blagodareći ogromnoj strasti mržnje koju su posedovali. Ovakav cinizam prema narodu koji se nije svetio i posle 500 godina surovog turskog zuluma, kao i ovakva pohvala ropstvu i okupatoru, mogli su doći samo od jednog zapadnog Evropljanina.

Za razliku od našeg vremena srpski narod je tada imao intelektualce kadre da se suprotstave ovoj ondašnjoj medijskoj manipulaciji putem nauke. Na ove naučne radove Le Bona odmah po završetku Prvog svetskog rata (1919) odgovara gorepominjani Dragiša Vasić svojim čuvenim ogledom „Karakter i mentalitet jednog pokoljenja“, u kome nastoji da kroz psihološko-sociološku polemiku sa francuskim autorom pokaže koji su to motivi i ideali rukovodili srpski narod u oslobodilačkim ratovima. Vasiću nije bilo teško da dokaže da Srbin ako nešto ne ume to je onda da mrzi. Za razliku od bugarskih i austrijskih vojnika, srpski vojnik nije silovao, nije činio zverstva nad ranjenicima i zarobljenicima, nije se svetio nad civilima, nije dirao u svetinje drugih naroda. Upravo suprotno, na svakom mestu Srbin je pokazivao humanost prema svome neprijatelju. Srbin je uvek smatrao da ima nešto veće i od samog junaštva, a to je čojstvo, kroz reči Marka Miljanova definisano kao zaštita drugih od sebe.


Šta Srbina čini Srbinom?

Otkuda srpskom narodu ovakav karakter u ratovima? Nema sumnje ovakav mentalitet moglo je da formira jedino hrišćanstvo sa svojim idealom ljubavi prema bližnjem, makar on bio i neprijatelj. Stoga je postojanje hrišćanskog duha u narodu nerazdvojno sa načinom njegovog ponašanja i u ratu i u miru. Gubljenje hrišćanske karakterne crte značilo je i znači odsustvo svake moralne kočnice i plodno tle za svaku vrstu duševnih ogrešenja, pa tako i najteže zločine. Nemoguće je, dakle, bilo slomiti srpski narod dok se ne poruši ta osnovica njegove moralne samozaštite. Poslednji rat u 20. veku, koji nisu vodili verujući Srbi već bivši komunisti, udbaški supervizori, novopečeni nacionalisti i tajni agenti stranih obaveštajnih službi, omogućio je da i Srbi konačno postanu deo iste zločinačke atmosfere i istorije. Uprljani, možda čak i namenski, istim odnosom prema drugima kao što je bio vekovni odnos neprijatelja prema nama, srpski narod se moralno pomešao sa zločincima i naružio najvažniju crtu svoga karaktera koja ga je razlikovala od drugih: moralnu čistotu.

Otkuda ta promena u srpskoj moralnoj orijentaciji? Nije sporno da su Srbi činili zločine. No, postavlja se ključno pitanje: ko su ti Srbi? Moglo bi se tvrditi da postoje srpski zločini ako bi se dalo pokazati da su ih počinili Srbi. Pod Srbima treba smatrati onaj moralni korpus vrednosti koji je opisao Dragiša Vasić i koji nije bio plod literarnih želja već istorijske potvrde u ratnom ponašanju čitavog jednog naroda. Međutim, da li su ti ideali rukovodili današnje Srbe? Da li su, konačno, to isti Srbi?

Srpskog porekla su i mnogi današnji Hrvati, Arnauti i muslimani koji su počinili neviđene zločine nad Srbima. Da li su i to srpski zločini? Srpskog porekla su i mnogi udbaši i njihove paravojne formacije, koje su sa zločinima počele još 1944. godine, i to uglavnom nad srpskim narodom. Srpskog su porekla i mnogi Srbi ateisti, koji potvrđuju večne reči Dostojevskog da „ako Boga nema – sve je dozvoljeno”. No, da li su sve to Srbi? Da li je Jugoslovenska narodna armija bila srpska vojska? Kako bivši komunisti koji su celu političku karijeru gradili na obračunu sa Crkvom i tzv. srpskim nacionalizmom mogu najedanput postati veliki Srbi i braniti srpske nacionalne interese? Ko je od kriminalaca, robijaša i siročadi napravio pljačkaške odrede smrti i poslao ih da predstavljaju pred svetom srpsku stranu rata? Da li je nacionalizam bez moralnih ograda koje mu daje pravoslavna vera ikada bio karakteristika srpskog rodoljublja?


Definitivno treba svima da nam postane jasno: Srbin je Srbin verom i moralom, a Srbin bez vere i morala smatra da mu je sve dozvoljeno, pa i zločin, svejedno da li prema svome ili tuđemu.


Da li su Srbi ikada bili žrtve?

Iskustvo ateizma ostavilo je trajne posledice na srpski nacionalni lik. Gubljenje duhovnog identiteta narušilo je čitav sistem vrednosti srpskog naroda. Raskid sa nacionalnim nasleđem koji je doneo komunizam porodio je nepostojanje predačkog ratničkog uzora i vaspitavanje za rat na partizanskim i američkim akcionim filmovima. Međutim, važno je naglasiti da se sve ovo uglavnom odnosi na eksponirani nacionalizam koji je proizveden u udbaškim beogradskim kuhinjama, a ne na mnogobrojne srpske vojnike i dobrovoljce koji su ustali u odbranu svojih domova i vekovnih nacionalnih teritorija, i koji su u poslednjim ratovima spasili ratničku i moralnu čast svojih predaka. O njima se malo priča, oni ni za vreme rata niti danas nisu predmet novinskih reportaža, romana, serija i filmova. To je još jedna velika prevara našeg vremena: pričom o izvitoperenom nacionalizmu i njegovim antijunacima potisnuti nove heroje i istinske srpske junake i bojeve iz poslednjih ratova. Time se želi prekinuti kontinuitet srpskog ratničkog dostojanstva i izgraditi nova, izmišljena istorija srpskog zločinačkog udruživanja protiv drugih vera i nacija, na kojoj zdušno zajedno rade zapadni i domaći mediji, publicistika, istorijska nauka i specijalni sudovi, na čelu sa političkim centrima moći.

Ovde se, pritom, izgleda namerno zapostavlja činjenica da je srpski narod toliko puta u 20. veku okupiran, čerečen, uništavan, proganjan, bombardovan i od neprijatelja i od saveznika i od strane svih vrsta tzv. međunarodne zajednice. Koliko znamo nema primera srpskih vojnih pohoda na druge države, niti su Srbi ikada u tuđoj zemlji izvodili tuđu decu iz škola i streljali, kao što su to činili neki veliki evropski narodi. Srbi imaju veliku državotvornu tradiciju i neuništiv kult slobode, tako da stalno pružaju otpor tiraniji, bilo nekada turskoj, austrougarskoj, nemačkoj, komunističkoj ili, danas, američkoj. Za razliku od svih drugih balkanskih naroda, Srbi su u dva svetska rata bili na strani zapadnih saveznika, a da im to nikada nije uzeto u zaslugu, iako smo zbog takvog opredeljenja proporcionalno najviše stradali, uz jevrejski, poljski i ruski narod. Ima li, dakle, srpski narod pravo na istorijsku istinu da je bio žrtva i da je nad njim učinjen genocid tri puta u jednom istom, prošlom veku? Normalno je bilo ujedinjenje Nemačke nakon tolikih nacističkih zločina, a ujedinjenje raskomadanog srpskog naroda i teritorija, nakon takvog genocida učinjenog nad nama u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, je udruživanje radi zločinačkog poduhvata pravljenja Velike Srbije?!? Malo je reći da se ovde radi o licemerju. Tačnije, u pitanju je jedna velika politička igra dvostrukih standarda, surovi međunarodni rulet u kome se gotovo u celom dvadesetom veku na neobičan način kuglica međunarodne podrške zaustavlja na strani naših neprijatelja. Ili bi možda one koji su nas tri puta u 20. veku istrebljivali i progonili sa vekovnih srpskih ognjišta možda trebalo drugačije nazvati? To smo već probali: zarad jugoslovenstva i komunizma dva puta smo sve zaboravljali, i dželate preimenovali u braću. Sada treba to ponovo da učinimo zarad jugonostalgije ili evrounijatstva.

I da budemo potpuno jasni: nema naroda koji je više oprostio svojim neprijateljima od Srba. Uvek smo spremni da oprostimo, u poslednje vreme i da se svaki čas izvinjavamo i zašta treba i zašta ne treba, ali neopreznost koju bi doneo novi zaborav i odsustvo prevencije genocida bolje bi bilo nazvati nacionalnom glupošću ili samoubistvom. Isto važi i za to ako bismo dozvolili da budemo proglašeni jedinim krivcima za ratove na bivšem jugoslovenskom prostoru devedesetih, i tu podmetačinu i manipulaciju u čistom antisrpskom interesu prihvatili kao sopstvenu istinu.


Srebrenički mit

Očito je da neko od Srebrenice želi da napravi denacifikatorski mit, koji treba da posluži da se Srbi istorijski opterete za genocidnost i da se tako u potpunosti zablokira srpski nacionalni interes kao nelegitiman i zločinom bremenit. Ovim naučnim, medijskim, političkim i pravnim udarcem namerava se žig genocidne nacije prebaciti sa nemačkog na srpski narod, a evropskim muslimanima podariti uloga žrtve poput jevrejskog naroda pod nacizmom.

Osnovni ciljevi ovog projekta kada je zamišljen bili su stvaranje opravdanja za intervenciju tzv. međunarodne zajednice u Bosni i Hercegovini na srpsku štetu, kao i, o istom trošku, proizvodnja dimne zavese za realizaciju najvećeg etničkog čišćenja u Evropi posle Drugog svetskog rata, proterivanja više stotina hiljada Srba iz Republike Srpske Krajine. Potonji glavni ciljevi istog plana jesu ukidanje Republike Srpske kao „genocidne tvorevine”, posredno nametanje Srbiji moralnog kompleksa idejnog tvorca genocida i ekonomske obaveze ratne otštete, a srpskom narodu u celini frustracije koja bi mu u budućnosti vezala ruke u odbrani legitimnih nacionalnih interesa u regionu.

Ono što je danas u najdubljem interesu našeg naroda jeste saznavanje kompletne istine o zbivanjima u i oko Srrebrenice od 1992. do 1995. godine, a posebno u nekoliko julskih dana 1995. Moramo se izboriti za istinu o Srebrenici u okviru koje će biti otkrivena uloga svih aktera: stranih obaveštajnih službi i političkih centara moći, međunarodnih mirovnjaka, muslimanskog vojnog i političkog vrha, Miloševićevih tajnih službi, vojnog i političkog rukovodstva tzv. bosanskih Srba, bližeg i daljeg istorijskog konteksta genocida nad srpskim narodom u srebreničkom kraju i teritoriji nekadašnje NDH-a u celini. Mi nemamo niti jedan razlog da se ova istina u potpunosti ne razotkrije. Svaki, i najmanji, zločin koji zaista pripada srpskoj strani potom moramo priznati i osuditi, ali ne smemo dozvoliti da optužnica protiv nas, kojom se želi dalekosežno ugroziti budućnost srpskog naroda, počiva na virtuelnim propagandnim nogama i koristi se kao konstantno sredstvo za političku manipulaciju i ucenjivanje.

Ključno pitanje glasi: zašto je zabranjeno govoriti o kontekstu koji je napravio Srebrenicu? Jer bi tako isplivala istina o srpskim žrtvama u Sarajevu, u okolnim selima oko Srebrenice, u Bljesku i Oluji, na Kosovu i Metohiji, da ovde ne govorimo o Prvom i Drugom svetskom ratu ili komunističkim zločinima nad srpskim narodom. Da li je moguće da nakon jednog Jasenovca, industrije smrti za koju niko nije snosio nikakvu vrstu odgovornosti, mi ne smemo ni da spomenemo taj genocid nad genocidima po svom obimu i surovosti, dok nakon Srebrenice takođe ne smemo niti da pomenemo da imamo svoj stav po tome pitanju. Najzad, da li je treći pokušaj istrebljenja srpskog naroda u 20. veku nešto što je nebitno kada govorimo o poslednjem ratu?

Nakon svega možemo zaključiti sledeće: Srebrenica jeste simbol, ali ne zločina u poslednjim ratovima nego političke i medijske manipulacije jednim istorijskim događajem zarad potpune pravne i moralne diskvalifikacije jednog naroda. Istina o Srebrenici predstavlja se necelovito, pristrasno za jednu stranu, ne samo zato što je interes da se nešto sakrije, već zato da se ne bi doveo u pitanje mit koji posle toliko vekova konačno nalazi razloga da optuži srpski narod za nešto što on nikada nije radio. Zato je mit o Srebrenici potreban. Ova medijska histerija takođe služi i da istovremeno stopira sve slike srpskih žrtava, naredbodavaca i izvršilaca jednog istinskog i kontinuiranog genocida učinjenog u 20. veku nad našim narodom, koje postaju nevažne u odnosu na Srebrenicu. Posle slučaja Markala, Vase Miskina, Račka i drugih svetskih medijskih podvala, Srebrenica je poslednji preživeli mit na kome se drži apsurdna optužba o srpskoj agresiji na vlastite teritorije gde Srbi vekovima žive.


Da li je zločin braniti Otadžbinu?

Često smo optuživani da je nama zapravo potreban kult žrtve, da mi nismo sposobni za normalan život oslobođen tog kulta, da izuzev lamentiranja nad tim kultom nemamo drugog smisla života. Međutim, želeo to ko da prizna ili ne, Srbi su zaista bili žrtve. Često za svoju slobodu, a često i za interese saveznika. Srbi su dugo bili i Krajina Evrope, poslednji bedem pred antievropskim talasom. Ako su se Jevreji izborili da se njihovo stradanje poštuje, zašto je naše ili bilo čije drugo stradanje manje važno? Nama nije potrebna istina o našem stradanju da bismo nekome naneli zlo, već da bi se to stradanje jednom zaustavilo. Mi smo optuženi da smo bili agresori na nepostojeće države, tj. teritorije na kojima živi oduvek naš narod, a na kraju smo mi izbegli iz svih tih novih država koje su u međuvremenu i međunarodno priznate, iako nastale na etničkom čišćenju. Da li je moguća tako paradoksalna činjenica da je najveći krivac i zločinac u poslednjim ratovima onaj narod koji je morao da izbegne iz svih novoformiranih država na Balkanu, a da su gotovo nevini oni koji su na tom zločinu protiv čovečnosti napravili svoje države?

Nama taj kult žrtve nije potreban niti iz kakvih mazohističkih pobuda. U pitanju je elementarna istorijska istina, od koje ako odstupimo ne samo da smo se ogrešili o svoje pretke nego smo doveli u pitanje sudbinu naših potomaka. Mit o Srebrenici predstavljaće hipoteku nad srpskim narodom koja neće dozvoljavati ponovno otvaranje srpskog pitanja na Balkanu. Uprošćeno govoreći, ako mi ikada postavimo pitanje kada će se vratiti 350 000 Srba u Hrvatsku ili 200 000 na Kosovo i Metohiju, odgovor će biti da to nije moguće zbog našeg zločina u Srebrenici.

Moramo se iz više razloga izboriti za istinu o Srebrenici i drugim slučajevima za koja smo optuženi da je neko počinio zločine u naše ime. Prvi je i najvažniji razlog da to što hitnije uradimo naša hrišćanska potreba za spoznajom naše krivice u svemu što se dogodilo. Tako nešto što kalja moralni lik našeg naroda više ne sme da nam se ponovi. Ono glavno u čemu smo se razlikovali od naših dušmana bila je ta moralna čistota. Ovu obavezu imamo prema sebi i tuđim žrtvama, a ne prema bilo kom nametnutom političkom projektu, direktivi ili uceni.

Drugi je razlog da stanemo na put velikoj manipulaciji istinom o poslednjim ratovima. Ta manipulacija se ne vrši radi prošlosti, već radi kontrolisanja budućnosti srpskog naroda. Zato je toliko važno neodstupno stajati na medijskom i diplomatskom frontu odbrane srpskih nacionalnih interesa u ovoj veoma specifičnoj i od države zanemarenoj oblasti.

I naposletku, ne smemo nikako zbog svih medijskih i političkih pritisaka koje danas trpimo podleći naopakom zaključku da je nedostojno braniti svoju otadžbinu od neprijatelja. Možemo li se kao država koja još uvek ne zna koje su joj granice, ima loše istorijsko iskustvo sa svojim susedima i nalazi se u geopolitičkom vremenu opšte terorističke opasnosti, tako igrati sa sistemom bezbednosti? Ovaj defetizam je jedna od najopasnijih posledica kampanje koju danas trpimo.

U nacionalnom vaspitanju mora ostati kao osnovni činilac zavet da je čast vojnički braniti svoj narod i otadžbinu od spoljnjeg neprijatelja. Nema veće opasnosti od toga da se proces istorijskog preispitivanja poslednje decenije 20. veka pretvori u kampanju negiranja vojničkih tradicija i vojne obaveze. Naspram ispravnog insistiranja na raščišćavanju vlastitih moralnih sagrešenja u poslednjim ratovima, potrebno je uvek iznova isticati pravednost borbe za očuvanje vekovnih srpskih teritorija i ispravnost vojničke odbrane od neprijatelja. Sve drugo bilo bi moralna niskost, licemerje i katastrofalno štetna iluzija. Ova patriotska svest nije ni u kakvoj suprotnosti sa našim hrišćanskim zalaganjem za normalne međunacionalne odnose u našoj državi i okruženju, kao i mir u čitavom svetu. Još manje se ova bezbednosna opreznost kosi sa traganjem za diplomatski i vojno neutralnom pozicijom naše države, kao jedino ispravnom spoljnom politikom ne samo u ovom trenutku.