Издвајамо из броја Двери о Сребреници: Паљење сребреничког Рајхстага

Може ли постојати Истина у доба медијске владавине светом? Како се изборити за Истину у времену у коме је признато постојање само ономе што је објављено на медијима, који, и у нашој држави, нису у нашим рукама већ управо делују супротно нашим националним интересима?

Српски народ налази се на медијском распећу готово 20 година. И када, тек однедавно, почињу да се појављују и неке друге медијске слике које показују да су и Срби били жртве у ратовима у бившој Југославији, у то више нико не може да поверује, то међународни политички кругови не желе да знају, злочинци не сносе никакве последице, а све то се проглашава српском пропагандом и монтираним материјалима, док се ниједног тренутка не поставља питање да ли су можда сви они материјали којима смо медијски бомбардовани последњих 20 година били монтажа и обична пропаганда? Зар су они дивни, европски примери слободарства, како су у западним медијима дочараване словеначке, хрватске, муслиманске и шиптарске „ослободилачке војске“, могли починити и најмањи злочин? Строго је забрањено рушити званичну медијску истину на којој је рађено толико времена, а ако се већ прича о злочинима, онда су једина дозвољена тема - српски злочини над другима. „Срби су злочинци“ - ово је данас свеприсутна медијска тематика коју не смете ни најмање полемички да доведете у питање, јер одмах бивате проглашени за саучесника у злочину. Када ми сада, ипак, откривамо поглед на ову тему из једног другог угла, налазимо се у једној дефанзивној и нимало угодној позицији да морамо да доказујемо да није истина нешто што сви (медији) тврде. Да ли је наша потреба да се бранимо још један доказ да ту има нечега? Не! Наше залагање за пуну, немонтирану истину јесте наша елементарна обавеза у овом рату који никада није престао, и који се и данас несмањеном жестином води на политичком, медијском и правном пољу.

Ова прича непријатна је, најпре, за нас Србе, јер ми смо, на првом месту, допринели крњењу сопственог достојанства. У српско име наступали су и чинили злочине многи који тог имена нису били достојни. Једина вековима неукаљана војничка част на балканским просторима била је српска. Баш њу је требало упрљати, релативизовати и изједначити са историјом бешчашћа других. Колико смо томе сами допринели, а колико је та представа унапред режирана са добро припремљеним глумцима, питање је на које ћемо морати одговорити као народ ако не желимо да останемо вечити таоци медијске истине односно лажи о народу коме припадамо.

С друге стране, ово истраживање може бити прави шок за систем конструисаних медијских етикета које служе у сврху укидања историјског права на постојање српског народа. Зато је до сада сваки покушај откривања пуне истине и предисторије грађанског рата у бившој Југославији био спречаван на све начине. Али, од овог новог покушаја зависи колико ћемо контролисати властиту будућност.

Кренимо од забрањених или заборављених почетака ове приче.


Истина о српском народу

Српски народ није освајачки. Срби не знају за колонијализам. Србин није измислио ниједну справу за мучење и убијање нити пронашао начин масовног истребљења људи. То је привилегија цивилизоване Европе. У историји српских ратова нема примера колективних злочина против других народа, посебно не над недужним цивилима. Напротив: много је супротних примера изузетно хуманог и хришћанског односа према непријатељу.

Чувена приповетка Драгише Васића „Пацко“ говори о српском војнику који ризикује свој живот и одлази да сахрани непријатељског, бугарског војника на брисаном простору између два рова. Постављајући крст на свежу хумку свога погинулог противника, Пацко пада погођен од непријатељског метка. Ово није био усамљен већ просечан пример за српски војнички морал прошлих времена. Таква морална чистота чувала је достојанство овога народа и обезбеђивала му претрајавање у историји. Таквом херојском народу непријатељ је подизао споменике, а дивила му се читава слободарска Европа од Косовског боја до Другог светског рата. Том народу није се могло ништа замерити. Против њега је стајала једино гола мржња његових противника и окупатора.

Рекло би се да је оптуживање српског народа за геноцидност и злочиначко удруживање ради уништавања других вера и нација некакав медијски проналазак последње деценије 20. века. Међутим, то није тако савремен изум. Постоји дубока традиција тзв. „балканског дискурса“, који служи да представи све балканске народе као дивљаке које треба цивилизовати. Ова идеолошка конструкција западног света, који је увек ближим видео турског освајача него поробљене балканске хришћане, односила се и на Србе. Тако Гистав Ле Бон, један од најпознатијих француских психолога и социолога са почетка 20. века, овако види српски и друге балканске народе: „О њих се цивилизација само очешала, она их није изменила. Њихови су наследни карактери непроменљиви, јер су стабилизирани и управљани религијским веровањима и расним мржњама. Жестока мржња коју су имали према Турцима последица је вековног угњетавања и она се манифестовала у бесној и дивљој освети. Ова наслеђена страст била је још силнија између њих самих. Једном ослобођени од Турака, они се масакрирају без поштеде, тражећи да се увећају пљачкајући и уништавајући своје суседе: Ропство турско беше, можда, политички режим најбоље прилагођен њиховом менталитету“. Закључак је да величанствени српски јунаци Балканских и Првог светског рата нису то постали бранећи част и отаџбину као други европски народи, него благодарећи огромној страсти мржње коју су поседовали. Овакав цинизам према народу који се није светио и после 500 година суровог турског зулума, као и оваква похвала ропству и окупатору, могли су доћи само од једног западног Европљанина.

За разлику од нашег времена српски народ је тада имао интелектуалце кадре да се супротставе овој ондашњој медијској манипулацији путем науке. На ове научне радове Ле Бона одмах по завршетку Првог светског рата (1919) одговара горепомињани Драгиша Васић својим чувеним огледом „Карактер и менталитет једног покољења“, у коме настоји да кроз психолошко-социолошку полемику са француским аутором покаже који су то мотиви и идеали руководили српски народ у ослободилачким ратовима. Васићу није било тешко да докаже да Србин ако нешто не уме то је онда да мрзи. За разлику од бугарских и аустријских војника, српски војник није силовао, није чинио зверства над рањеницима и заробљеницима, није се светио над цивилима, није дирао у светиње других народа. Управо супротно, на сваком месту Србин је показивао хуманост према своме непријатељу. Србин је увек сматрао да има нешто веће и од самог јунаштва, а то је чојство, кроз речи Марка Миљанова дефинисано као заштита других од себе.


Шта Србина чини Србином?

Откуда српском народу овакав карактер у ратовима? Нема сумње овакав менталитет могло је да формира једино хришћанство са својим идеалом љубави према ближњем, макар он био и непријатељ. Стога је постојање хришћанског духа у народу нераздвојно са начином његовог понашања и у рату и у миру. Губљење хришћанске карактерне црте значило је и значи одсуство сваке моралне кочнице и плодно тле за сваку врсту душевних огрешења, па тако и најтеже злочине. Немогуће је, дакле, било сломити српски народ док се не поруши та основица његове моралне самозаштите. Последњи рат у 20. веку, који нису водили верујући Срби већ бивши комунисти, удбашки супервизори, новопечени националисти и тајни агенти страних обавештајних служби, омогућио је да и Срби коначно постану део исте злочиначке атмосфере и историје. Упрљани, можда чак и наменски, истим односом према другима као што је био вековни однос непријатеља према нама, српски народ се морално помешао са злочинцима и наружио најважнију црту свога карактера која га је разликовала од других: моралну чистоту.

Откуда та промена у српској моралној оријентацији? Није спорно да су Срби чинили злочине. Но, поставља се кључно питање: ко су ти Срби? Могло би се тврдити да постоје српски злочини ако би се дало показати да су их починили Срби. Под Србима треба сматрати онај морални корпус вредности који је описао Драгиша Васић и који није био плод литерарних жеља већ историјске потврде у ратном понашању читавог једног народа. Међутим, да ли су ти идеали руководили данашње Србе? Да ли су, коначно, то исти Срби?

Српског порекла су и многи данашњи Хрвати, Арнаути и муслимани који су починили невиђене злочине над Србима. Да ли су и то српски злочини? Српског порекла су и многи удбаши и њихове паравојне формације, које су са злочинима почеле још 1944. године, и то углавном над српским народом. Српског су порекла и многи Срби атеисти, који потврђују вечне речи Достојевског да „ако Бога нема – све је дозвољено”. Но, да ли су све то Срби? Да ли је Југословенска народна армија била српска војска? Како бивши комунисти који су целу политичку каријеру градили на обрачуну са Црквом и тзв. српским национализмом могу наједанпут постати велики Срби и бранити српске националне интересе? Ко је од криминалаца, робијаша и сирочади направио пљачкашке одреде смрти и послао их да представљају пред светом српску страну рата? Да ли је национализам без моралних ограда које му даје православна вера икада био карактеристика српског родољубља?


Дефинитивно треба свима да нам постане јасно: Србин је Србин вером и моралом, а Србин без вере и морала сматра да му је све дозвољено, па и злочин, свеједно да ли према своме или туђему.


Да ли су Срби икада били жртве?

Искуство атеизма оставило је трајне последице на српски национални лик. Губљење духовног идентитета нарушило је читав систем вредности српског народа. Раскид са националним наслеђем који је донео комунизам породио је непостојање предачког ратничког узора и васпитавање за рат на партизанским и америчким акционим филмовима. Међутим, важно је нагласити да се све ово углавном односи на експонирани национализам који је произведен у удбашким београдским кухињама, а не на многобројне српске војнике и добровољце који су устали у одбрану својих домова и вековних националних територија, и који су у последњим ратовима спасили ратничку и моралну част својих предака. О њима се мало прича, они ни за време рата нити данас нису предмет новинских репортажа, романа, серија и филмова. То је још једна велика превара нашег времена: причом о извитопереном национализму и његовим антијунацима потиснути нове хероје и истинске српске јунаке и бојеве из последњих ратова. Тиме се жели прекинути континуитет српског ратничког достојанства и изградити нова, измишљена историја српског злочиначког удруживања против других вера и нација, на којој здушно заједно раде западни и домаћи медији, публицистика, историјска наука и специјални судови, на челу са политичким центрима моћи.

Овде се, притом, изгледа намерно запоставља чињеница да је српски народ толико пута у 20. веку окупиран, черечен, уништаван, прогањан, бомбардован и од непријатеља и од савезника и од стране свих врста тзв. међународне заједнице. Колико знамо нема примера српских војних похода на друге државе, нити су Срби икада у туђој земљи изводили туђу децу из школа и стрељали, као што су то чинили неки велики европски народи. Срби имају велику државотворну традицију и неуништив култ слободе, тако да стално пружају отпор тиранији, било некада турској, аустроугарској, немачкој, комунистичкој или, данас, америчкој. За разлику од свих других балканских народа, Срби су у два светска рата били на страни западних савезника, а да им то никада није узето у заслугу, иако смо због таквог опредељења пропорционално највише страдали, уз јеврејски, пољски и руски народ. Има ли, дакле, српски народ право на историјску истину да је био жртва и да је над њим учињен геноцид три пута у једном истом, прошлом веку? Нормално је било уједињење Немачке након толиких нацистичких злочина, а уједињење раскомаданог српског народа и територија, након таквог геноцида учињеног над нама у Независној држави Хрватској, је удруживање ради злочиначког подухвата прављења Велике Србије?!? Мало је рећи да се овде ради о лицемерју. Тачније, у питању је једна велика политичка игра двоструких стандарда, сурови међународни рулет у коме се готово у целом двадесетом веку на необичан начин куглица међународне подршке зауставља на страни наших непријатеља. Или би можда оне који су нас три пута у 20. веку истребљивали и прогонили са вековних српских огњишта можда требало другачије назвати? То смо већ пробали: зарад југословенства и комунизма два пута смо све заборављали, и џелате преименовали у браћу. Сада треба то поново да учинимо зарад југоносталгије или евроунијатства.

И да будемо потпуно јасни: нема народа који је више опростио својим непријатељима од Срба. Увек смо спремни да опростимо, у последње време и да се сваки час извињавамо и зашта треба и зашта не треба, али неопрезност коју би донео нови заборав и одсуство превенције геноцида боље би било назвати националном глупошћу или самоубиством. Исто важи и за то ако бисмо дозволили да будемо проглашени јединим кривцима за ратове на бившем југословенском простору деведесетих, и ту подметачину и манипулацију у чистом антисрпском интересу прихватили као сопствену истину.


Сребренички мит

Очито је да неко од Сребренице жели да направи денацификаторски мит, који треба да послужи да се Срби историјски оптерете за геноцидност и да се тако у потпуности заблокира српски национални интерес као нелегитиман и злочином бременит. Овим научним, медијским, политичким и правним ударцем намерава се жиг геноцидне нације пребацити са немачког на српски народ, а европским муслиманима подарити улога жртве попут јеврејског народа под нацизмом.

Основни циљеви овог пројекта када је замишљен били су стварање оправдања за интервенцију тзв. међународне заједнице у Босни и Херцеговини на српску штету, као и, о истом трошку, производња димне завесе за реализацију највећег етничког чишћења у Европи после Другог светског рата, протеривања више стотина хиљада Срба из Републике Српске Крајине. Потоњи главни циљеви истог плана јесу укидање Републике Српске као „геноцидне творевине”, посредно наметање Србији моралног комплекса идејног творца геноцида и економске обавезе ратне отштете, а српском народу у целини фрустрације која би му у будућности везала руке у одбрани легитимних националних интереса у региону.

Оно што је данас у најдубљем интересу нашег народа јесте сазнавање комплетне истине о збивањима у и око Срребренице од 1992. до 1995. године, а посебно у неколико јулских дана 1995. Морамо се изборити за истину о Сребреници у оквиру које ће бити откривена улога свих актера: страних обавештајних служби и политичких центара моћи, међународних мировњака, муслиманског војног и политичког врха, Милошевићевих тајних служби, војног и политичког руководства тзв. босанских Срба, ближег и даљег историјског контекста геноцида над српским народом у сребреничком крају и територији некадашње НДХ-а у целини. Ми немамо нити један разлог да се ова истина у потпуности не разоткрије. Сваки, и најмањи, злочин који заиста припада српској страни потом морамо признати и осудити, али не смемо дозволити да оптужница против нас, којом се жели далекосежно угрозити будућност српског народа, почива на виртуелним пропагандним ногама и користи се као константно средство за политичку манипулацију и уцењивање.

Кључно питање гласи: зашто је забрањено говорити о контексту који је направио Сребреницу? Јер би тако испливала истина о српским жртвама у Сарајеву, у околним селима око Сребренице, у Бљеску и Олуји, на Косову и Метохији, да овде не говоримо о Првом и Другом светском рату или комунистичким злочинима над српским народом. Да ли је могуће да након једног Јасеновца, индустрије смрти за коју нико није сносио никакву врсту одговорности, ми не смемо ни да споменемо тај геноцид над геноцидима по свом обиму и суровости, док након Сребренице такође не смемо нити да поменемо да имамо свој став по томе питању. Најзад, да ли је трећи покушај истребљења српског народа у 20. веку нешто што је небитно када говоримо о последњем рату?

Након свега можемо закључити следеће: Сребреница јесте симбол, али не злочина у последњим ратовима него политичке и медијске манипулације једним историјским догађајем зарад потпуне правне и моралне дисквалификације једног народа. Истина о Сребреници представља се нецеловито, пристрасно за једну страну, не само зато што је интерес да се нешто сакрије, већ зато да се не би довео у питање мит који после толико векова коначно налази разлога да оптужи српски народ за нешто што он никада није радио. Зато је мит о Сребреници потребан. Ова медијска хистерија такође служи и да истовремено стопира све слике српских жртава, наредбодаваца и извршилаца једног истинског и континуираног геноцида учињеног у 20. веку над нашим народом, које постају неважне у односу на Сребреницу. После случаја Маркала, Васе Мискина, Рачка и других светских медијских подвала, Сребреница је последњи преживели мит на коме се држи апсурдна оптужба о српској агресији на властите територије где Срби вековима живе.


Да ли је злочин бранити Отаџбину?

Често смо оптуживани да је нама заправо потребан култ жртве, да ми нисмо способни за нормалан живот ослобођен тог култа, да изузев ламентирања над тим култом немамо другог смисла живота. Међутим, желео то ко да призна или не, Срби су заиста били жртве. Често за своју слободу, а често и за интересе савезника. Срби су дуго били и Крајина Европе, последњи бедем пред антиевропским таласом. Ако су се Јевреји изборили да се њихово страдање поштује, зашто је наше или било чије друго страдање мање важно? Нама није потребна истина о нашем страдању да бисмо некоме нанели зло, већ да би се то страдање једном зауставило. Ми смо оптужени да смо били агресори на непостојеће државе, тј. територије на којима живи одувек наш народ, а на крају смо ми избегли из свих тих нових држава које су у међувремену и међународно признате, иако настале на етничком чишћењу. Да ли је могућа тако парадоксална чињеница да је највећи кривац и злочинац у последњим ратовима онај народ који је морао да избегне из свих новоформираних држава на Балкану, а да су готово невини они који су на том злочину против човечности направили своје државе?

Нама тај култ жртве није потребан нити из каквих мазохистичких побуда. У питању је елементарна историјска истина, од које ако одступимо не само да смо се огрешили о своје претке него смо довели у питање судбину наших потомака. Мит о Сребреници представљаће хипотеку над српским народом која неће дозвољавати поновно отварање српског питања на Балкану. Упрошћено говорећи, ако ми икада поставимо питање када ће се вратити 350 000 Срба у Хрватску или 200 000 на Косово и Метохију, одговор ће бити да то није могуће због нашег злочина у Сребреници.

Морамо се из више разлога изборити за истину о Сребреници и другим случајевима за која смо оптужени да је неко починио злочине у наше име. Први је и најважнији разлог да то што хитније урадимо наша хришћанска потреба за спознајом наше кривице у свему што се догодило. Тако нешто што каља морални лик нашег народа више не сме да нам се понови. Оно главно у чему смо се разликовали од наших душмана била је та морална чистота. Ову обавезу имамо према себи и туђим жртвама, а не према било ком наметнутом политичком пројекту, директиви или уцени.

Други је разлог да станемо на пут великој манипулацији истином о последњим ратовима. Та манипулација се не врши ради прошлости, већ ради контролисања будућности српског народа. Зато је толико важно неодступно стајати на медијском и дипломатском фронту одбране српских националних интереса у овој веома специфичној и од државе занемареној области.

И напослетку, не смемо никако због свих медијских и политичких притисака које данас трпимо подлећи наопаком закључку да је недостојно бранити своју отаџбину од непријатеља. Можемо ли се као држава која још увек не зна које су јој границе, има лоше историјско искуство са својим суседима и налази се у геополитичком времену опште терористичке опасности, тако играти са системом безбедности? Овај дефетизам је једна од најопаснијих последица кампање коју данас трпимо.

У националном васпитању мора остати као основни чинилац завет да је част војнички бранити свој народ и отаџбину од спољњег непријатеља. Нема веће опасности од тога да се процес историјског преиспитивања последње деценије 20. века претвори у кампању негирања војничких традиција и војне обавезе. Наспрам исправног инсистирања на рашчишћавању властитих моралних сагрешења у последњим ратовима, потребно је увек изнова истицати праведност борбе за очување вековних српских територија и исправност војничке одбране од непријатеља. Све друго било би морална нискост, лицемерје и катастрофално штетна илузија. Ова патриотска свест није ни у каквој супротности са нашим хришћанским залагањем за нормалне међунационалне односе у нашој држави и окружењу, као и мир у читавом свету. Још мање се ова безбедносна опрезност коси са трагањем за дипломатски и војно неутралном позицијом наше државе, као једино исправном спољном политиком не само у овом тренутку.