Da li je Staljin ubio Gorkog, burevesnika revolucije?

Maksim Gorki je slavljern kao burevesnik revolucije.

Kome je bila potrebna njegova smrt?

Politička ubistva su odavno postala normalna pojava u skoro svim zemljama sveta. Otuda ima smisla   spomenuti se u  slučaju Maksima Gorkog kako je i zbog čega sve to počelo.

Da  li je Maksim Gorki umro „svojom smrću“ od mnogobrojnih i veoma teških bolesti,  ili je njegova smrt nastupila nasilnim putem,   govoreći otvoreno:  da li je bio ubijn?

Rasvetliti motive eventualnog ubistva Gorkog

Zločinačka verzija po kojoj je Gorki bio otrovan  po Staljinovom naređenju,  obrasla je mnogim  mitovima,  legendama,  glasinama. Sličnih priča različitog stepena verovatnoće zaista je mnogo. Ali tu temu treba specijalno istraživati.

Objektivno gedajući, daleko je značajnije  u pogledu smrti Gorkog, da li je ona bila prirodna ili je nastupila usled dugog „gošćenja“  po Staljinovom „jelovniku“, rasvetliti  koje je to ozbiljne razloge sovjetski diktator imao  da i fizički odstarni utemeljivača socijalsitičkog realizma,  najuglednijeg i najmoćnijeg pisca Sovjeteske Rusije,  zlatno pero svteskog proletarijata,  nadu i uzdanicu potlačneih masa širom sveta?

Mnogi istraživači  tvrde da su ti razlozi,  ako ne nigde drugo,  ono u glavi diktatora  ne samo postojali, nego i pustili duboke korene u njegovoj uobrazilji.

Gorki u pismu jedom zapadnom piscu  oštro kritikuje Staljinov režim

Najpre treba podsetiti  da je Gorki pismo puno kritika na režim i poslao  jednom zapadnom piscu sa kojim  se družio i redovno  vodio korespodenciju, ali je to pismo bilo „persreteno“ u najbližem okruženju adresanta   u kojemu je NKVD imao svoga agenta.  I to „presretanje“  pisma se desilo baš u trenutku kad se drugi pozanti pisac sa Zapada spremao  1936. g.  da poseti SSSR ne krijući svoje namere (a i zašto bi to činio? ) da se sretne  s Gorkim. Razlog  što je zapadni pisac pošto-poto hteo da obiđe Gorkog   je zabrinutost zbog dugog i neshvatljivog ćutanja autora „Burevesnika“,  pa je zamolio svog kolegu koji se pre njega sprema u posetu  prvoj i tada (na sreću ili na žalost? ) još uvek i jedinu zemlju socijalizma, da se obavezno poseti  Gorkog,  pa šta  bude,  neka bude,  (a šta bo moglo i biti? ),  ali to proustiti ne sme. 

Revnosni narkom NKVD  Jagoda (narkom - narodni komesar) je o tome odmah referisao Džugašviliju  koji je potom izdao „zapovest“ da  se u korenu preseku svi kontakti između Gorkog i njegovih zapadnih gostiju u pokušaju. Kad mu je oprezni prvi branilac poretka strahovlade,  Jagoda,  (neće još dugo  jer kod  Kobe je sve relativno i prolazno) napomenuo da bi ta zabrana još više učvrtila autora „Pesme o sokolu“ u njegovim sumnjama,  vođa i učitelj svetskog  radničkog poktreta u zamahu  je „izdal  zapovest“ da se Gorki ubije, ne metkom,  naravno,  jer bi to bilo streljnje,  ali zašto to činiti kad  najdemokratskija,  najhumanija i najpravednija vlast za koju je ikad čovečasntvo znalo,  čulo i videlo,  ima na raspolaganjnu veliki izbor humanitarnih modela odvajanaja duše od tela.

Romen Rolan,  Andre Žid,  Luj Aragon

Pomenuti poznati  zapadni  pisac  sa kojim se Gorki družio je Romen Rolan.

Agent NKVD-a u okolini tog pisca  je  niko drugi nego žena Rolanova – Marija Kudaševa, koja je kasnije sama priznala da su agenti je  NKVD njome manipulisali.

Kolega kojeg je Rolan molio da poseti Gorkog je po svoj prilici Andre Žid  koji je doletao u Moskvu 17. juna 1936. g. Njegovo prvo pitanje pri izlasku iz aviona bilo je:  „Kako je zdarvlje  Gorkog? “
 
Ali kod Gorkog su ga dovezli tek sutradan kad je već bilo kasno.

Još jedan frasncuski pisac je posetio SSSR  u to vreme: Luj Aragon.

On je u Moskvu stigao  16.  Ili 17. juna,  ali ni njemu nisu dali da se sretne sa Gorkim. Aragona je Gorki još odranije molio da dođe u Moskvu,  još u martu.

U  svojoj monografiji „Pitanje smrti Gorkog“, objavljenoj 1988. g. Mišel Niko navodi Aragonove reči:

„Elza i ja smo bili prosto zasipani pozivma  Gorkog koje nam je slao preko ambasadora  Koljcova,  da dođemo, samo da dođemo što pre… Koljcov je takođe tražio da se s njim sretnemo. Užasno se Gorkom žurilo da nas što pre vidi… zahtevajući stalno da nas požure,  jer bez sumnje je hteo da nam nešto kaže…”

Pažljivo analizirajući te i još mnogo sličnih dokaza,  Mišel Niko u svojoj monografiji dolazi do zaključks da je Gorki žarko želo da nešto važno kaže svojim francuskim prijateljima,  piscima u koje je imao poverenje-Rolanu,  Židu,  a posebno Aragonu.

I protiv svoje voje  se moraš pitati: zbog čega najednom tolika upornost Gorkog da se obavezno sretne s Aragonom  i njgova želja da razgovara u četiri oka  sa Židom, – znači li to da je bio svestan kako su mu ubrzali kraj? Nije li se Staljin  sa svojom bolesnom podozrivošću suviše zabrinuo saznavši da se  dva istaknuta zapadna pisca spremaju da se susretnu sa obolelim Gorkim i da naruše njegovu  izolaciju“, pita se Mišel Niko u pomenutoj monografiji.

Ubrzali, to je baš odgovarajuća reč.

Staljinova namera da  po  bilo koju cenu spreči kontakt Gorkog sa Židom i Aragonom

Namera  Staljina da po bilo koju cenu onemogući kontakt Gorkog sa  Andreom Židom    i Lujom   Aragonom samo je ubrzala konačan rasplet,  pošto je sama odluka da se Gorki fizički odstrani bila  doneta  zantno ranije,  po planu  i “blagovremeno”.

Hronika događaja

Prvo saopštenje o bolesti Gorkog pojavilo se u novinama 6. juna:

„Aleksej Maksimovič  Gorki  ozbiljno se razboleo 1. juna od gripa koji se u dajenjm  toku proširio i izavao komplikacije  na plućima  što je uzrokovalo  slabljenje srčane aktivnosti“, napisano je u zdravstevnom biltenu koji je   tog dana (6.  jun) objavljen u „Pravdi“.

Od toga dana pored „Pravde” i „Izvestija“  su svakodnevno objavljivale biltene o zdrvstevnom stanju Gorkog,  koji je do tada inače više puta bolovao od gripa, pa se neretko bolest ispoljavala  i u veoma teškom obliku,  ali javnost o tome nije obašetavana preko specijalnih biltena.

Konstatin Feđin u svojim uspomenama navodi da se Gorki u maju 1933. toliko  bio razboleo od običnog gripa  koji je izazvao komplikacije na plućima, da zamalo nije umro,  ali nijedan bilten o njegovom zdravlju nije štampan.

A šta je to sad? „Pravda” je obaveštenja o stanju zdravlja Gorkog u svakom broju donosila pri samom vrhu ili na sredini naslovne strane sa krupnim, pojačano crnim naslovima. Zemlja i svet su pripremani na tragičan ishod koji je odranije bio  „zacrtan” u galvi vođe.

Ubistvo dugo pripremano kao smiščljen čin,  za Staljina nije imalo alternativu

Staljin nije na brzinu doneo  odluiku da fizički odstani Gorkog, kako je to napisao jedan američki istraživač(„Jagoda je raportirao Staljinu,  Staljin je naredio da se Gorki otruje“).

Naprotiv,  ubistvo Gorkog je bio dugo pripremani i smišljeni čin,  za Staljina rešenje bez alternative. Razlog podmuklom planu za smaknuće velikog ruskog pisca svetskog ugleda i uticaja,  sastojao se u tome što je živi Gorki postao ozbiljna pretnja kojom se mogu osujetiti ostvarivanje daleko važnijih i dalekosežnijih planova diktatora.

Zašto je Gorki počeo da smeta?

Gorki je umro 18.  juna 1936. g,  a samo  dva  meseca kasnije,  19. avgusta,  u Okotobarskoj dvorani Doma Saveza počeo je prvi veliki sudski proces, kojim je otovrena serija čuvenih moskovskih procesa  koji su uznemirili ceo svet.

Glavne figure tog procesa su bili Zinovjev i Kamenjev.

Pre toga,  1934.  g.  oni su bili osuđeni za  delo takozvanog „Moskovskog centra“. Na tom procesu oni su priznali da  snose  političku odgvornost za ubistvo Kirova.

Zinovjev je bio osuđen na deset,  a Kamenjev na šest godina robije. Godinu  dana kasnije,  Kamnjevu su pridodate  još četiri godine za  tzv slučaj „Kremaljske biblioteke i  komande  Kremlja“,  tako da se po broju robijaških godina poravnao sa svojim kamaradom Zinovjevim.

Sasvim druga sudska melodija

Ali,  sada je pesma bila sasvim druga. Ovoga puta sudski proces se vodi za   tzv slučaj „Trockističko-zinovjevskog  objedinjenog centra“ i oba optužena su bila osuđena na streljanje  tako što presuda mora biti izvršena odmah.

Na tom avgustivskiom procesu godine 1936. oba optužena,  i Zinovjev i Kamenjev, su priznali da  snose ne samo političku,  nego i direktnu odgovornost za ubistvo Kirova. Da,  baš tako: oni lično su zamislili   i ostavrili  taj zločinački teroristički akt.

Ali to nije sve! Ovaj tandem je zamislio  da realizuje i druga  krvava zločinačka dela: da  pobiju sve vođe Komunistilke partije i sovjetske vlade: Staljina,  Ždanova, Vorošilova,  delujući po diretktnim nalozima Trockog  sa kojim inače održavaju stalnu vezu. Osim toga su bili i preterano aktivni pa su bili zavrbovani kao agenti   više stranih  obaveštajnih službi među kojima  i Hitlerove Nemačke.

Proces od izuzetne važnosti za učvršćivanje Staljinove diktature

Ovom procesu je Staljin pridavao izuzetnoi veliki značaj. Pripreman je ne dva meseca,  nego znatno duže. Organiziovane  su bezbrojne istrage,   suočavanja, na optužene  je vršen strahoviti pritisak  najrazličitje vrste i metoda:   obećavali su  im da će im sačuvati život ako priznaju zlodela koja im optužnica stavlja na teret, s druge strane sevela su  pretnje ukoliko ne priznaju: obračun sa njihovim porodicama,  hapšenje i streljanje dece.

Specijalno za taj slučaj bio je usvojen zakon po kojemu se na  najstrože  kazne mogu osuditi  12 godišnje dete.

Primenjivane su  i najsvirepije mere mučenja i zlostavljanja u zatvorskoj ćeliji:  tortura, duga noćna isleđenja  bez sna, izrugivanje,  maltretiranje,  ponižavanje.

Glavni optuženi na ovm procesu su  se dugo dobro držali.  Ceo gigantski  aparat NKVD-e je angažovan  da bi se oni slomili, uključujući i međunarodnu kominterovsku agenturu. U Moskvu su bili specijalno dovedeni  čekisti na poseban način i dugo obrađivani  čija se uloga sastojala da bi na suočenjima,  a zatim na samom procesu potvrdili da su upravo oni ostavrivali veze optuženih sa Trockim i Hitlerovom obaveštajnom službom.

Pred samim počtkom procesa kad su se  prvooptuženi već bili predali  i bili apremni  da na sudu odigraju uloge koje se od njih traže, Staljin nije  ni sumnajo da je sve gotovo i da će proces proteći glatko. Sve je ispalo kao je on želeo,  icilj je u poptunosti postignut. U njgoviim rukama je „carica dokaza” – srdačno,  od sveg srca“ „priznanje optuženih“.

Sada za ostvrenje te manikijlane,  saditičke zamisli nije bilo više nikakvih prepreka.

Ali,  ne!

Jedna itekako važna prepreka   je ipak ostala.  To je bio Gorki. Staljin je bio svestn da kod živog Gorkog takav procese je prosto nemoguće bilo održati.

Gorki i Kamenjev

Gorki nije trpeo Zinovjeva,  netrpeljivost potiče još od davnih dana,   iz vremana kad je Zinovjev bio apsolutni   gospodar Petrograda, tzv. „Sevrene komune“. Ali je Kamenjeva voleo. Upravo zalaganjem Gorkog Kamenjev je  u aprilu 1933.  bio vraćen iz progonstva, postavljen za direktora izdavačkog preduzeća „Academia”,   istovremeno imenovan i za direktoira Instituta Ruske književnosti (Puškinov dom),  izabran za člana predsedništva  uprave Saveza pisaca. U  Buharinovom   pismu upućenom   27. avgusta članovima Politbiroa, napominje se da „Gorki forsira Kamenjeva za  lidera  Saveza pisaca.

Upravo je Kamenjev 1934. g. posato glavni uzrok razlaza Gorkog sa Staljinom.

Možda se Gorki još nekako  i mogao ubediti da je logika opozcione borbe dovela Kamnjeva i Zinovjeva do aktivne neprijateljske delatnosti. Može biti da je on čak i poverovao da  su njih dvojica zaista priznali da snose političku odgvornost  za ubistvo Kirova. Nije iskljčeno da su u Znovjev i Kamenjev i sami u to poverovali.

Buharin je rekao Erenburgu na dan ubistva Kirova:

„Sad On može da radi s nama šta god hoće“. 

I biće u pravu.

Ali,  ubediti Gorkog  da su Lenjinovi saradnici postali špijuni stranih država, bilo je prosto nemoguće.  Tu se sada postvlja logično pitanje: A i zbog čega je  uopšte bilo potrebno da ga  neko u to uverava? Neka ostane sam sa svojom nevericom. Jer,  budući da je  sasvim izolovan  od spoljnjeg sveta, on je   onemogućen da svoje misli podeli sa bilo kim  i da razobliči Staljinov falsifikat.

Tuđinac među svojima

Lako je bilo sprečiti svakog sovjteksog pisca da dođe do izolovanog Gorkog.  Ali Romenu Rolanu,  ako bi on iznenada stigao u Sovjetski Savez, ili Aragonu,  ili Marlou,  treško je bilo reći da  ne mogu posetiti svoga prijatelja. 

Ili kako,  da ga  je kojim slučajem tražio,   zabraniti susret sa Gorkim jednom Fajtvageru, koji je bio toliko odan sovjetskoj vlasti da je na drugom velikom javnom moskovskom procesu održanom 1937. izjavio kako apsolutno veruje u zasnovanost svih optužbi. Njima nije bilo tako prosto objasniti razloge zbog kojih ne mogu posetiti bolesnog Gorkog.

A Staljin je 1936. g. u svom kriminalnom mozgu kovao planove za grandiozni proces dvojici Ivanoviča,  ljubimcima Gorkog, Nikolaja Ivanoviča Buharina  i Alekseja Ivaniviča Rikova.

Staljin objašnjava o svojim namerama da smeni Rikova

Evo kako je Staljin objanio Gorkom o svojim namerama da smeni Rikova sa mesta presdednika Sovjteskog nardnog komesarijata (predsovnarkoma):

„Za 15.  sam sazvao plenum CK.  Nameravamo  da smenimo Rikova. Nepijatan posao,  ali  ništa drugo ne možemo učiniti,  bez obzira što bismo možda to i želeli …Mislimo da  ga zamenimo Molotovom. Hrabar,  pametan,  u potpunosti savremeni rukovodilac.  Njegovo pravo prezime nije Molotov,  nego Skrjabin. On je iz Vjatke. CK je jednoglasno za njega.”

Kad nema čoveka,  nema ni problema

Sve navedeno ne ostavlja nikakvu sumnju da je Gorki samim svojim postojanjem-makar bio čak i u ćeliji-u tom trenutku (maj, jun 1936) mogao  Staljinu pričiniti velike problem  i osujetiti ga na neki način da  ostvari svoje zlokobne planove. I on je te probleme uspešno  rešio,  na svoj način,  po staljinski, rukovodeći se svojim principom koji je nejednom dokazao svoju efikasnost: nema čoveka koji stavra probleme, nema ni problema.


Branko Rakočević