Deseti oktobar - Svetski dan psihičkog zdravlja

Svake godine se 10.  oktobar obeležava kao Svetski dan  psihičkog zdravlja  i na taj dan se održavaju  maniifestacije i akcije koje imaju za cilj da skrenu pažnju javnosti    na značaj očuvanja duševnog zdravlja čoveka.  

U proglasu Svetske zdrvavstcene organizacije (SZO)  povodom Desetog oktobra se ističe:

„Po celom svetu na hiljade ljudi   s problemima u sferi  duševnog zdravlja lišeni su mogiućnoszi da koriste  ljudska prava   i slobode. Pored toga što su ti ljudi podvrgnuti diskriminaciji i stigmatizaciji,   oni takođe postaju žrtve  emocionalnog i fizičkog nasilja kako u psiohijatrijskim ustanova ma,   tako i u društvu uopšte.“

...Svetska zdravstevena organizacija  planira da podigne na viši stepen informisanje stanovništva  o tome šta je neophodno  preduzeti kako bi ljudi sa  problemima u sferi duševnog  zdravlja  mogli živeti   ne gubeći ljudsko dostojnstvo:  pomoću zakondavstva usmerenog na podršku  ljudskih prava, obraovanja kvalifikovanih specijalsta, odgovarajućeg procesa   informisanja koje će ih stalno upućivati na lečenje, uključujući i proces donošenja odluka   i  društvenih infomacionih kampanja. 

Protiv stigmatitacije i marginalizacije neophodna kontinuirana borba

Napori Svetske zdravstvee organizacije su usmereni na kontinuranu borbu protiv stigmatizacije i marginalizacije osoba sa problemima u sferi duševnog zdravlja i to ne samo u odnosu na psihijtrtijske ustanove i  društvo.

Preživljeno  psihičko iskustvo,  teško i neobjašnjivo,  samo po sebi ih ostavlja u samoći, u principijelnoj nemogićnosti da se obrati bilo kome drugom.

Odomci o preživljenim ili kritičkim duševnim stanjiam

U prilogu donosimo  tekstove  čiji autori su  našli način   da ispričaju o preživljenim ili kritičkim duševnim stanjima i da opišu kako oni vide svet na drugi način.

Sofija Losev  je za najnoviji broj  ruskog nedeljnik „Vikend“    (od 9. otobra  2015.) priredila  izvode iz sedam knjiga  u kojima se „ s kliničke tačke gledišta  opisana stanja paranoje, šizofrenije,  depresije,  histerije ili autizma i omogućavaju da se razume kako ti sindromi menjaju sliku sveta .“

Istovremeno  bi se moglo reći da su infomaciona i komunikaciona funkcija podjedanko važne kao i navedeni sindromi.

Loseva u kraćem propratnom uvodu skreće pažnju da  je svaki od autora ovih sedam knjiga  smataro mogućim (ili neophodmim) da se preživljeno pretoči u tekst - s jedne strane  uključivanjem  neposrednog  svog  iskustva istovremeno se  i distancirajući od njega,  –a s druge starne stavljajući ga na uvid društvu i samim tim obezbeđujući   razmenu,  vezu, cirkulaciju iz  kojih je prevashodno isključen čovek koji je prethodno kčlasifikovan kao „psihički bolesnik“.

Ta svedočenja se naslanjaju na srednjovekovne priče o otkrovenjima,  o religioznoj  eskatzi. 

Međutim ove knjige pisane,  a glavne od njih i široko čitane na Zapadu u  epohi  razvoja  psihijatrije,  dobijaju sasvim drugo značenje: one predstavljaju čitaocu živog oveka,  preobraćaju u subjekat nekog kome  je najčešće  dodeljena uloga objkekta pri čemu je najamnje važno  da li je zanemarena ili je uzeta u obzir   briga o njemu od strane pshijatrije ili društva u celini.
 
Sedam knjiga posvećenih duševnom zdravlju čoveka:

1. Daniel Paul Šreber:  Sećanja nervnooblelog,   1903.   (Denkwurdigkeiten  eines Nerwenkranken)

2. Džejms Džojs: Potret umetnika u mladosti,  1916 (A Portrait Of An Artist  As A Young Man)

3.   Ana Kavan: Mehanizam u glavi,   1940.   (Asylum  Piece)

4.   Luis Vollfon: Šizofronija i jezici (Le Shizo  et les Langues)

5. Andrej  Monastirski:  Kaširsko šose  (Kaširskoe šose)

6. Loren Slejster: Laž: metaforističke uspomene (Lying: A Metaphorical   Memoir)

7. Iris Juhanson:  Osobeno detinjstvo 2007.  godine  (En annorlunda  barndom)
 
1. Daniel  Paul Šreber: Uspomene nervno obolelog,   1903.  (Denkwurdigkeiten eins Nervenkranken)

U oktobru 1893. g.  51-godišnji sudija  Daniel  Paul Šreber  postao je prrdsednik Vrhovnog Zemaljskog suda Saksonije,  a posle dva meseca dospeo je u psihijatrijsku kliniku Lajpciga s dijagnozom dementia  praecos,   danas poznata kao „paranoidna šizofreija“.

To je bio već drugi njgov napad žizofrenije:  prvi mu se desio pre devet godina   i trajao je skoro celu godinu.

Ovog,   drugog puta,  morao je zbog šizofrenije da provede u bolici  skoro 10 godina,  a pušten je tek 1902.  i to  na osnovu sudskog  rešenja.

Naredne godine Paul Šreber  objavljuje svoje „Uspomene nervno obolelog“   u kojima   podrobno opisuje svoju kosmogoniju: posebne odnose s Bohom,   s ljudima „skrojenim na brzinu“,  s „bazičnim jezicima“.

Prvo nemačko izdanje „Uspomena“  Šreber je posvetio  otvorenim pismom svom lekaru koji ga je lečio,   doktoru  Fleksigu u kojemu je zahtevao istinitost  u otkrivanju  slike sveta.

Šreber je umro 1911.  provodeći svoje poslednje četiri godine opet u psihijatrijskoj klinici.

Te godine Sigmund Frojd objavljuje „Psihoanalitičke beleške  povodm autibiografskog slučaja parnoje“  u kojima  je predstavio svoju kocepciju psihoza razrađenu na osnovu  Šreberove knjige.

Odlomak iz „Uspomena nervno obolelog“   Paula Šrebera:

Neprestano me prate ljudski glasovi

„Vreme je u izvesnom stepenu počelo da zavisi od  mojih radnji i misli; u prvi mah se predajem  leškarenju uma,   ili pak...  prestajem da se bavim  delatnošću  čovečjem duhu svojstvenom,   na rimer,   prestajem da sviram u vrtu ili da igram šah,  kad  počne da duva vetar... 

Radi se o tome da me  Bog navodi  da prestanem misliti,  pokušavajući da se odvoji od mene kao od bilo kojeg  drugog glupog stvorenja...

Ja niakd ne presatjem da slušam ljudske glasove,  od samog početka moje veze s Bogom,  to  se dešava  već tokom sedam godina,   osim  dok spavam, nije bilo nijednog trena a da ja nisam čuo glasove.  Koji me prate  na bilo kojem mestu i u bilo kojim okolnostima,   oni  zvuče čak  kad ja gvorim s drugim  ljudima; oni slobodno nastavljaju da se  čuju, čak i  kad se koncetrišem na  druge  stvari,  kao na primer kad čitam knjigu ili novine,  kad sviram na pijaninu, itd.“ 

2.  Džejms Džojs: Portret umetnika u mladosti  1916. (A Portrait  Of An Artist As A Young  Man)

Prvi Džojsov roman,   posvećen odratsanju  budućeg glavnog junaka  romana „Uliks“  Stivena Dedala,  objavljen je 1918. g.

Neologizmi,  kaleidskoličnsti,  dosadna i nametljiva ponaljanja, zagonetni telesni fenomeni:  u tom poluautobiografskom romanu Džojs je opisao  svet koji ga je okruživao u detinjstvu  kao otuđeni i neshvatljivi.

Bez obzira na umetničku prirodu teksta  koji stavlljaju pod sumnju originalnost  navedenih svedočanstava,  knjiga „Portret umetnika u mladosti“   kao i sva kasnija Džojsova dela,  privlačila veliku pažnju istraživača  strukture psihoza,   a posebno  Žaka Lakana.

Odlomak iz romana  Džemsa Džojsa „Portret  umetnika u mladosti“  (Izdanje VERZAL press,  Beograd, 2000.,   prevod: Petar Ćurčija): 

„Onda on ode sa vrata,  a Vele priđe  Stivenu  i reče: “Reci nam,  Dedaluse, poljubiš li ti majku pre nego što  pođeš u krevet ?“ Stiven odgovori: “Da . “ Vele se okrenu ostalim đacima i reče: “Ej,  slušajte,  ovaj momak veli da ljubi majku svake noći pre nego što pođe u krevet „.  Ostali drugovi  prekidoše igru i uz smeh se okrenuše. Stiven pocrvene  od njihovih pogleda  i reče: “Ne ljubim je. “ Vele  reče: “Ej, slušajte,  ovaj momak  veli da ne ljubi majku pre nego što pođe u  krevet. “

„...Još je mislio šta je trebalo odgovoriti. Je li trebalo da ljubi majku ili  nije trebalo da je ljubi. Šta znači to poljubiti ? Okreneš tako lice  da  bi poželeo laku noć i onda majka  prigne svoje lice. To je ljubljenje. Majka bi usnama dodirnula njegov  obraz: usne su joj bile meke i one bi mu ovlažile obraz; a onda bi načinile slab šum: cmok.  Zašto to ljudi rade sa svojim licem? „)

Branko Rakočević