Možda Srbija nije formalno ušla u NATO, ali NATO u Srbiju uveliko jeste

"Drž’te lopova”, stari je prevarantski manir, poznat na svim meridijanima. Ali se mora priznati da ga je aktuelna vlast usavršila gotovo do perfekcije.

Kao najnovija ilustracija ove tvrdnje može da posluži zamešateljstvo koje se stvorilo povodom ratifikacije najnovijeg sporazuma Srbije sa NATO-om. Kao prvo, horski se ponavlja u redovima vlasti, ovaj sporazum uopšte nije nov i uopšte nije loš. Naprotiv, kaže premijer – a za njim to kao mantru ponavljaju i svi njegovi epigoni – odličan je! Garantuje zaštitu Srbima na Kosovu, i obezbeđuje simetriju, to jest omogućuje identična prava pripadnicima naše vojske na tlu zemalja alijanse. (Pa će valjda sada naši vojni izaslanici da pohrle u SAD, Avijano ili Bonstil da „opserviraju” i njuškaju NATO vojne tajne?!) Ali, pazite sad, čak i ako je dotični sporazum sa NATO-om, kojim slučajem, loš – to je samo zato što su ga takvog, lošeg, još pre desetak godina pripremili i usvojili D(O)S i DSS.

Naravno da uvek postoji neka predistorija. Ali u sveopštoj i namerno proizvođenoj halabuci, čak i pažljiviji pratioci srbskih medija (a kamoli tek tzv. obični građani i birači) teško su mogli da razaberu kako je Srbija za nešto više od tri godine pod SNS vlašću, gotovo kriomice, („u tišini”) potpisala i/ili ratifikovala tri strahovito važna i strahovito problematična sporazuma sa alijansom. Po mišljenju pukovnika Gorana Jevtovića (a njemu u ovim vojnim stvarima moram verovati makar isto onoliko koliko sam doskora verovao Miroslavu Lazanskom), sporazumi koje je potpisala i ratifikovala naprednjačka vlast u mnogim su segmentima nepovoljniji po Srbiju čak i od čuvenog „sporazuma” iz Rambujea 1999, kojim nije bilo predviđeno da Srbija dobrovoljno uništava svoje oružje, municiju i opremu ni da otvori „NATO vojnu kancelariju” usred Ministarstva odbrane.

Ključni sporazum sa NATO­-om (Status of Forces Agreement, SOFA) potpisan je januara 2014. godine u Vašingtonu, od strane tadašnjeg SNS ministra odbrane Nebojše Rodića. Ratifikovan je u julu 2015. u Narodnoj skupštini usvajanjem odgovarajućeg zakona.

Sporazum je potpisan i ratifikovan gotovo u tajnosti, tako da nije bilo nikakve javne debate o ovoj dalekosežnoj odluci, kojom je Srbija preuzela obaveze iz osnivačkih ugovora zemalja članica NATO-a potpisanih u Vašingtonu 1949, Londonu 1951. i Parizu 1952.

Dakle, iako formalno nije postala član NATO-a, Srbije se SOFA sporazumom obavezala na primenu ugovora i povelja koje su do tada važile isključivo za punopravne i zvanične članice NATO-a.

Ali to, nažalost, nije bio kraj. Nakon SOFA sporazuma, Vučićev drugi ministar vojni (Gašić) je u januaru 2015. potpisao IPAP sporazum, operativni dokument, koji predviđa širok spektar zajedničkih aktivnosti i produbljivanje saradnje između Srbije i NATO na gotovo sve sfere u kojima je saradnja moguća.

Konačno, u septembru 2015. potpisan je sporazum sa Organizacijom NATO-a za nabavku i podršku (NSPO) o „saradnji u oblasti logističke podrške” i taj sporazum je ratifikovan u skupštini Srbije 12. februara ove godine. Javnost Srbije se donekle „probudila” tek nakon ovog trećeg sporazuma sa NATO-om, kojim je samo (definitivno?) institucionalno zaokruženo neformalno približavanje Srbije NATO-u. Hoću reći, možda Srbija nije formalno ušla u NATO, ali NATO u Srbiju uveliko jeste. I upravo ovo je, sviđalo vam se to ili ne, jedna od najkonkretnijih tekovina tri i po godine SNS vlasti nad Srbijom. Naravno, uz „briselske sporazume” sa Prištinom. Sve ostalo je više-manje samo propagandna magla i dim.

Realno govoreći, sa ova tri sporazuma, Srbija, zapravo, ni ne mora formalno da ulazi u NATO, jer ionako primenjuje osnivačke ugovore NATO-a i potčinjava svoj suverenitet NATO standardima i NATO komandi praktično u istoj meri u kojoj to čine i punopravne članice ove organizacije.

Iako je u prvi mah izgledalo da je – po običaju – bila pomalo zatečena, zvanična Moskva je u roku od nekoliko dana čak dva puta „izrazila zabrinutost” zbog ovolikog približavanja i „primicanja” Srbije NATO-u. Podsetila je zvanični Beograd na njegovo zaricanje u vojnu neutralnost, te ocenila da je na delu „nametanje stokholmskog sindroma Srbiji i srbskom narodu”, to jest ponižavajuće identifikacije sa agresorom. Konstatacija je u osnovi tačna. Ali se, valjda zbog diplomatskih i prijateljskih obzira, prećutalo da ovaj stokholmski sindrom Srbiji ne nameću samo Vašington i Brisel (njihov cilj i njihov interes je jasan), već u toj samoponižavajućoj operaciji, nažalost, ključnu ulogu igra aktuelni režim i njegovi medijsko-politički telali. I tu ne pomaže nikakvo medijsko spinovanje, niti providan pokušaj uspostavljanja lažne simetrije u vidu ponovo aktuelizovane spremnosti da se, tobože, isti (diplomatski) status dodeli i ruskom humanitarnom centru u Nišu.

Đorđe Vukadinović,
Glavni urednik časopisa „Nova srbska politička misao”