Mожда Србија није формално ушла у НАТО, али НАТО у Србију увелико јесте

"Држ’те лопова”, стари је преварантски манир, познат на свим меридијанима. Али се мора признати да га је актуелна власт усавршила готово до перфекције.

Као најновија илустрација ове тврдње може да послужи замешатељство које се створило поводом ратификације најновијег споразума Србије са НАТО-ом. Као прво, хорски се понавља у редовима власти, овај споразум уопште није нов и уопште није лош. Напротив, каже премијер – а за њим то као мантру понављају и сви његови епигони – одличан је! Гарантује заштиту Србима на Косову, и обезбеђује симетрију, то јест омогућује идентична права припадницима наше војске на тлу земаља алијансе. (Па ће ваљда сада наши војни изасланици да похрле у САД, Авијано или Бонстил да „опсервирају” и њушкају НАТО војне тајне?!) Али, пазите сад, чак и ако је дотични споразум са НАТО-ом, којим случајем, лош – то је само зато што су га таквог, лошег, још пре десетак година припремили и усвојили Д(О)С и ДСС.

Наравно да увек постоји нека предисторија. Али у свеопштој и намерно произвођеној халабуци, чак и пажљивији пратиоци србских медија (а камоли тек тзв. обични грађани и бирачи) тешко су могли да разаберу како је Србија за нешто више од три године под СНС влашћу, готово криомице, („у тишини”) потписала и/или ратификовала три страховито важна и страховито проблематична споразума са алијансом. По мишљењу пуковника Горана Јевтовића (а њему у овим војним стварима морам веровати макар исто онолико колико сам доскора веровао Мирославу Лазанском), споразуми које је потписала и ратификовала напредњачка власт у многим су сегментима неповољнији по Србију чак и од чувеног „споразума” из Рамбујеа 1999, којим није било предвиђено да Србија добровољно уништава своје оружје, муницију и опрему ни да отвори „НАТО војну канцеларију” усред Министарства одбране.

Кључни споразум са НАТО­-ом (Status of Forces Agreement, СОФА) потписан је јануара 2014. године у Вашингтону, од стране тадашњег СНС министра одбране Небојше Родића. Ратификован је у јулу 2015. у Народној скупштини усвајањем одговарајућег закона.

Споразум је потписан и ратификован готово у тајности, тако да није било никакве јавне дебате о овој далекосежној одлуци, којом је Србија преузела обавезе из оснивачких уговора земаља чланица НАТО-а потписаних у Вашингтону 1949, Лондону 1951. и Паризу 1952.

Дакле, иако формално није постала члан НАТО-а, Србије се СОФА споразумом обавезала на примену уговора и повеља које су до тада важиле искључиво за пуноправне и званичне чланице НАТО-а.

Али то, нажалост, није био крај. Након СОФА споразума, Вучићев други министар војни (Гашић) је у јануару 2015. потписао ИПАП споразум, оперативни документ, који предвиђа широк спектар заједничких активности и продубљивање сарадње између Србије и НАТО на готово све сфере у којима је сарадња могућа.

Коначно, у септембру 2015. потписан је споразум са Организацијом НАТО-а за набавку и подршку (НСПО) о „сарадњи у области логистичке подршке” и тај споразум је ратификован у скупштини Србије 12. фебруара ове године. Јавност Србије се донекле „пробудила” тек након овог трећег споразума са НАТО-ом, којим је само (дефинитивно?) институционално заокружено неформално приближавање Србије НАТО-у. Хоћу рећи, можда Србија није формално ушла у НАТО, али НАТО у Србију увелико јесте. И управо ово је, свиђало вам се то или не, једна од најконкретнијих тековина три и по године СНС власти над Србијом. Наравно, уз „бриселске споразуме” са Приштином. Све остало је више-мање само пропагандна магла и дим.

Реално говорећи, са ова три споразума, Србија, заправо, ни не мора формално да улази у НАТО, јер ионако примењује оснивачке уговоре НАТО-а и потчињава свој суверенитет НАТО стандардима и НАТО команди практично у истој мери у којој то чине и пуноправне чланице ове организације.

Иако је у први мах изгледало да је – по обичају – била помало затечена, званична Москва је у року од неколико дана чак два пута „изразила забринутост” због оволиког приближавања и „примицања” Србије НАТО-у. Подсетила је званични Београд на његово зарицање у војну неутралност, те оценила да је на делу „наметање стокхолмског синдрома Србији и србском народу”, то јест понижавајуће идентификације са агресором. Констатација је у основи тачна. Али се, ваљда због дипломатских и пријатељских обзира, прећутало да овај стокхолмски синдром Србији не намећу само Вашингтон и Брисел (њихов циљ и њихов интерес је јасан), већ у тој самопонижавајућој операцији, нажалост, кључну улогу игра актуелни режим и његови медијско-политички телали. И ту не помаже никакво медијско спиновање, нити провидан покушај успостављања лажне симетрије у виду поново актуелизоване спремности да се, тобоже, исти (дипломатски) статус додели и руском хуманитарном центру у Нишу.

Ђорђе Вукадиновић,
Главни уредник часописа „Нова србска политичка мисао”