Ne baš Srbi

U okviru Generalne skupštine desilo se otprilike isto što i na većini skupova: nagraditi, unaprediti, upozoriti - monotono čita izvestilac predloge i direktive. Publika koja se dosađuje klima sa odobravanjem - da, da, da. Kad će već jednom pauza da nam daju kiselu vodu i sendviče.
 

Ništa čudno: jer u Njujorku je razmatrana sasvim nezanimljiva rezolucija o Kosovu.
 

Između ostalog, Srbija je država čiji suverenitet i terotorijalni integritet niko, osim 70 zemalja, ne dovodi u sumnju i ona ima pravo da postupa onako kako je rešilo rukovodstvo, izabrano demokratskim putem. Sada srpski predsednik Boris Tadić sa kosovskim „liderom" Fatmirom Sejdiuom, čovekom koji je posle 9. septembra postao mal te ne jednak po položaju, umesto najvažnijeg pitanja o statusu Kosova, razmatrati „tehničke" probleme, poput reda vožnje autobusa u pokrajini.
 

Težnja vlasti u Beogradu da osiguraju bolje uslove za kosovske Srbe, svoje građane, jasna je, ali odlučivši se prilikom rada na tekstu rezolucije na ustupke EU, Beograd je postupio poput ne baš kvalifikovanog zubara, koji umesto da plombira problematične zube, šalje pacijenta hirurgu na vađenje. U principu i bol od vađenja prolazi.
 

Mada ne uvek. O čemu svedoči inicijativa Skupštine zajednica sprskih opština Kosova i Metohije da započnu proceduru uklanjanja predsednika sa vlasti. Kako je istakao u intervjuu za Glas Rusije jedan od autora ove ideje, lider skupštine sprskih opština Milan Ivanović, Srbija nema jedinstvenu politiku u pogledu Kosova, a kosovske Srbe uopšte ne uključuju u diskusije o budućnosti pokrajine.
 

U međuvremenu položaj Srba na Kosovu se pogoršava - svedoči Milan Ivanović. Umanjuju se investicije od strane Beograda, padaju plate, državni organi matične Srbije prestaju da učestvuju u životu pokrajine.
 

Po rečima Ivanovića, što se tiče spoljne politike, opšta tendencija je sledeća: posle Generalne skupštine UN Kosovo prelazi pod kontrolu autora scenarija kosovske nezavisnosti, tačnije od UN, gde su principijalne i čvrste pozicije Rusije, Kine i niza drugih uglednih zemalja na EU i SAD. O rezoluciji usvojenoj u Njujorku jedan od lidera kosovskih Srba izjasnio se ovako:

Ovo jeste i politički, i diplomatski poraz Beograda. Da li će ovaj režim posle ovoga odustati od stava, za koji je lobirano u svetu, u nizu zemalja, za koji je preko viših političkih predstavnika, predsednika Tadića lobirano za taj celobitan tekst rezolucije, za koji smo dobili podršku od niza zemalja? A da se to sada menja bez obaveštavanja tih zemalja. To zaista znači ignorisanje naših prijatelja i njihovog mišljenja. Ovakva promena stavova preko noći znači odstupanje od doslednosti i principijelnosti u spoljnoj politici. Tako da smo mi time jednostavno ostavili jedan neozbiljan utisak. Ako Srbima, ako našem režimu nije stalo do dalje borbe za očuvanje teritorijalnog integriteta, a svakako da onda druge zemlje ne mogu biti, kao što je Putin jednom prilikom rekao, ne možemo biti veći Srbi od samih Srba. Ali čini mi se da je ta ruska politika mnogo „srpskija" od politike našeg režima.

Kakva sudbina očekuje inicijativu kosovskih Srba - i neće li se ona uplesti u močvari birokratije? I da li je stvarno istina da Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova? Izgleda treba pitati za to Ketrin Ešton. Istina, postoje opaske da od tako drskog, tačnije vrlo direktnog pitanja, maksimum koji bi mogao da se dobije od sekretara za štampu plemenite evropske činovnice bilo bi kočenje sistema ili, govoreći terminima kompjuterskih stručnjaka, Plavi ekran smrti.

A posle toga jedini izlaz je ponovna instalacija sistema.

Timur Blohin, Glas Rusije