Не баш Срби

У оквиру Генералне скупштине десило се отприлике исто што и на већини скупова: наградити, унапредити, упозорити - монотоно чита известилац предлоге и директиве. Публика која се досађује клима са одобравањем - да, да, да. Кад ће већ једном пауза да нам дају киселу воду и сендвиче.
 

Ништа чудно: јер у Њујорку је разматрана сасвим незанимљива резолуција о Косову.
 

Између осталог, Србија је држава чији суверенитет и тероторијални интегритет нико, осим 70 земаља, не доводи у сумњу и она има право да поступа онако како је решило руководство, изабрано демократским путем. Сада српски председник Борис Тадић са косовским „лидером" Фатмиром Сејдиуом, човеком који је после 9. септембра постао мал те не једнак по положају, уместо најважнијег питања о статусу Косова, разматрати „техничке" проблеме, попут реда вожње аутобуса у покрајини.
 

Тежња власти у Београду да осигурају боље услове за косовске Србе, своје грађане, јасна је, али одлучивши се приликом рада на тексту резолуције на уступке ЕУ, Београд је поступио попут не баш квалификованог зубара, који уместо да пломбира проблематичне зубе, шаље пацијента хирургу на вађење. У принципу и бол од вађења пролази.
 

Мада не увек. О чему сведочи иницијатива Скупштине заједница спрских општина Косова и Метохије да започну процедуру уклањања председника са власти. Како је истакао у интервјуу за Глас Русије један од аутора ове идеје, лидер скупштине спрских општина Милан Ивановић, Србија нема јединствену политику у погледу Косова, а косовске Србе уопште не укључују у дискусије о будућности покрајине.
 

У међувремену положај Срба на Косову се погоршава - сведочи Милан Ивановић. Умањују се инвестиције од стране Београда, падају плате, државни органи матичне Србије престају да учествују у животу покрајине.
 

По речима Ивановића, што се тиче спољне политике, општа тенденција је следећа: после Генералне скупштине УН Косово прелази под контролу аутора сценарија косовске независности, тачније од УН, где су принципијалне и чврсте позиције Русије, Кине и низа других угледних земаља на ЕУ и САД. О резолуцији усвојеној у Њујорку један од лидера косовских Срба изјаснио се овако:

Ово јесте и политички, и дипломатски пораз Београда. Да ли ће овај режим после овога одустати од става, за који је лобирано у свету, у низу земаља, за који је преко виших политичких представника, председника Тадића лобирано за тај целобитан текст резолуције, за који смо добили подршку од низа земаља? А да се то сада мења без обавештавања тих земаља. То заиста значи игнорисање наших пријатеља и њиховог мишљења. Оваква промена ставова преко ноћи значи одступање од доследности и принципијелности у спољној политици. Тако да смо ми тиме једноставно оставили један неозбиљан утисак. Ако Србима, ако нашем режиму није стало до даље борбе за очување територијалног интегритета, а свакако да онда друге земље не могу бити, као што је Путин једном приликом рекао, не можемо бити већи Срби од самих Срба. Али чини ми се да је та руска политика много „српскија" од политике нашег режима.

Каква судбина очекује иницијативу косовских Срба - и неће ли се она уплести у мочвари бирократије? И да ли је стварно истина да Србија никада неће признати независност Косова? Изгледа треба питати за то Кетрин Ештон. Истина, постоје опаске да од тако дрског, тачније врло директног питања, максимум који би могао да се добије од секретара за штампу племените европске чиновнице било би кочење система или, говорећи терминима компјутерских стручњака, Плави екран смрти.

А после тога једини излаз је поновна инсталација система.

Тимур Блохин, Глас Русије