DUBROVČANIN KOJI SE NIKADA NIJE ODREKAO SRPSKE NACIJE (Video)

Na obali mora, pred rakom dubokom,
Dok jesenjsko sunce sja s nebeskog svoda,
Usred mase sveta stoji sužanj mladi,
Kršni Dalmatinac, sin viteškog roda.

On je lep k’o Paris; mlad k’o kaplja rose;
Ponosito drži ljupku glavu smelu;
Pogled mu je krotak; plamen zlatne kose
Pada mu po lepom i visokom čelu;

Njegov lik mladićki laka rumen žari;
I, dok okom bludi po žalu i luci,
Svi prisutni plaču … Jedan pastor stari
Prilazi mu tiho, sa krstom u ruci:

“Odreci se, sine, izdajničkih snova!
“Vrati se sa staze kojom si zalut’o!
“Pokajnički priđi ćesarovom skutu,
“I dobićeš milost!” … A sužanj je ćut’o …

“Makar samo trunku kajanja pokaži!
“Slomi svoje grešno tvrdoglavstvo kruto!
“Na poslednjem času drugove prokaži,
“I dobićeš milost!” … A sužanj je ćut’o …

I dok za njim gorko naricaše mati,
On k’o vladar, gordo, pobednički kroči,
I u raku uđe … Priđoše dželati
I koprenom crnom vezaše mu oči.

“Strelci!”, gromoglasno komandova lajtnant,
Isukavši hitno sablju svoju laku.
I, uz težak topot čizama vojničkih,
Šest mrkih Madžara stadoše nad raku.

A, ćutanje grobno obuze svu masu;
I, baš kada ona sa užasom vide
Šest uprtih cevi, u tom istom času
Sužanj trže i koprenu skide,

I otvori oči: dan je bio krasan;
U providnom zraku treptala je svila;
Vazduh je miris’o na jesenjske ruže;
Priroda je širom tako divna bila.

On još jednom baci pogled prepun žudi,
Na hridi i more, što k’o smaragd svija,
Pa zabaci glavu i razdrlji grudi
I uzviknu: “Pucaj,   živela Srbija!”

Vojislav Ilić-Mlađi