Kako je Dan smeha prešao iz Evrope u Rusiju

Prvi april. Ovaj praznik sa jedne strane i ne postoji. Ali upravo prvog aprila u nahrazličitijim zemljama sveta ljudi pokušavaju da se našale jedni sa drugima, šale se i vesele. Tradicionalno prvoaprilske šale složno prisvajaju sebi Englezi, Francuzi, Meksikanci, Šveđani, pa i mnogi drugi. A neko je uveren da nam je prazik stigao iz drevnog Rima i drevne Indije. Ali većina ipak odaje pravo prvenstva Francuzima, konkretno kralju Karlu 9, koji je preneo Novu godinu sa 1. aprila na 1. januar. A one koji nisu priznali kraljev ukaz, počeli su da zovu prvoaprilskim glupacima. Da se ne nađemo u njihovoj ulozi kada priređujemo sada prijateljima vesele šale. Kako se uopšte slaže humor sa životnom dramom? Pitanje smo postavili piscu humoristi, starešini ruskog satiričkog ceha Arkadiju Arkanovu.

Ne može se živeti bez osećanja za humor. Takav čovek, kao invalid, lišen je vida, dodira ili čula mirisa. Humor je naš vitamin uz glavni jelo, koje jeste stvarnost sa svim njenim tragedijama i problemima, brigama i nemirima. Gubiti osećanje za humor, samoironiju, glupo je. Šta god da se dešava unaokolo, padati u apatiju, smatram, greh je.

Primećeno je: ono što je smešno Francuzu, Nemcu, Čehu ili recimo Fincu, nije smešno Rusu. I naprotiv. Zašto?

Tamo kod njih humor je lak, on nema socijalni, politički naboj, zato što je život drugačiji – kaže pisac Arkadij Arkanov. Ozbiljni problemi se rešavaju izborima, reformama, načinom života. Ovu funkciju u sovjetsko vreme vršili su humoristi. Uz svu strogost cenzure smišljali smo kako da između redaka ispročamo ljudima šta se dešava u zemlji u stvari. Bili smo najtraženiji na estradi. Pa i danas potražnja za humorom postoji, ali njegov nivo je veoma pao. U nečemu smo se izjednačili sa Evropom i Amerikom: smejemo se kao ludi, treba samo pokazati golu „petu tačku“.

Vi govorite o umetnicima, takoreći, originalnog žanra. Ali vratimo se književnosti. Da li će ruskog pisca satiričara, makar i u prevodu, razumeti na Zapadu?

Odličnu priču je imao pokojni Griša Gorin, zove se Hoću harčo! Tamo kelner pod svakakvim izgovorom (čak ovčetinu nisu doneli, čak kuvar nije dobar, zato što se onaj koji priprema harčo razboleo i slično) odbijao da posluži posetiocu sup-harčo propisan na jelovniku. Slušaoci u sali su prosto umirali od smeha. U to vreme nivo naše usluge je bio prosto strašan, mada su svuda pričali da je klijent uvek u pravu. Prepreičao sam sadržaj jednom nemcu iz Demokratske Nemačke. On se čak nije nasmejao, samo je na kraju ozbiljno pitao: A jesu li kelnera na kraju otpustili? Mom poznaniku nije bilo poznato da je loš servis bio norma sovjetskog života.

Smatra se da je Dan smeha, kao i druge evropske novotarije, utvrdio u Rusiji car Petar Prvi. Jednom je peterburžane 1. aprila probudilo zvono koje je obaveštavalo u saro vreme da je požar. Kakva je to bila šala! Naseo je i sam Petar. Pozvali su u pozorište, ali umesto predstave na sceni je bio samo plakat sa natpisom.... Prvi arpil. Samodržac se snishodljivo osmehnuo i primetio: Sloboda komedijanata.