Srbsko (samo)ponižavajuće slanje Mladićeve „glave“ u Hag

Genocid koji je nad Srbima izvršen u tzv. Nezavisnoj državi Hrvatskoj (NDH) samo je bio vrhunac u razvoju velkohrvatske rasističke i rimokatoličke, religiozno isključive, versko-nacionalne ideje. Nije lako sagledati svu brutalnost, pa i kolektivno ludilo, koje je veliki deo hrvatskog naroda zahvatilo tokom ratnih godina (1941-45). Ipak, interdisciplinarnim pristupom (psihološko-kulturološko-istorijsko-geopolitičkim) moguće je pronaći kompleksne uzroke pogroma nad nedužnim srbskim narodom u fašističkoj hrvatskoj državi. Hrvatsko antisrpsto, izgrađeno na verskoj i civilizacijskoj netrpeljivosti, staro je nekoliko vekova. Ipak, XIXvek bio je period kada su stvoreni moderni ideološki osnovi antisrpske mobilizacije hrvatskog naciona.

Tada su psihološka iferiornost i kompleks niže vrednosti Hrvata sa jedne, i interesi Vatikana i zapadnih velikih sila (prvenstveno austrijskog carstva i Anglosaksonaca) sa druge strane, presudno uticali na dehumanizaciju Srba u očima Hrvata, čime je hrvatsko društvo uvedeno u genocidni ambijent. Time je definisan krvavi put „rešavanja“ srbskog pitanja na prostorima zapadno od reke Drine. Genocid, koji se desio u vreme NDH, samo je kulminacija zapadne (katoličko-bečko-londonske) viševekovne balkanske politike i na antisrpstvu, odnosno antipavoslavlju, izgrađenog hrvatskog kolektivnog mentaliteta.

Ne treba posebno napominjati da se uvek, usled vekovnog zapadnog (austrijskog i pogotovo anglosaksonskog) geopolitičkog rivaliteta sa Rusijom, težilo eliminaciji Srba kao proverenih ruskih saveznika. Da li duhovno-identitetski prepariranjem ili brutalnim smaknućem, zavisilo je od trenutnih mogućnosti i globalnih okolnosti. Faktori kojima je to odgovaralo, od Vatikana preko Beča, Londona, Berlina i danas Vašingtona, u Hrvatima su uvek nalazili najvernijeg saveznika. Hrvati su se kao nedovoljno identitetski utemeljen, a rimokatolički fanatizovan, nacionalni korpus, istorijskom sudbinom zatekli na rubu tzv. zapadnog sveta koji se branio od prodora drugih kulturoloških uticaja (pravoslavlja i islama). Ujedno, iako su doživljavani kao periferni deo Zapada, ipak su, kao Sloveni (ma koliko se toga stideli), od strane „pravih“ predstavnika Zapada, uvek omalovažavani. Stoga su, kao. „poluinferiorna“ civilizacijska braća, određeni za brutalne branioce katoličke, a danas evroatlantske „ideje“, zaduženi za obavljanje prljavog posla, ali i da potencijalno budu misionari njenih vrednosti među srbskim pravoslavnim „šizmaticima“ (slično kao što su Poljaci od strane Zapada tretirani, i sada se tretiraju, kada se radio o Rusima).
 

 Geopolitičke i istorijske okolnosti nastanka hrvatske nacije

Hrvatska nacionalna ideja formulisana je tokom XIXveka, dakle veoma kasno, tj. u vreme kada je većina evropskih nacija doživljavala nacionalno buđenje. No, kod Hrvata je proces etničke homogenizacije imao svoje specifičnosti koje su diktirane jačanjem srbskog faktora, inicijatora intenziviranja borbe za nasleđe posrnulog Osmanlijskog carstva. Naime, velikim ustancima na samom početku XIXv eka, Srbi su istakli pravo na obnovu svoje državnosti, utemeljene na postojanju prosperitetne srednjovekovne države i istorijskoj rasprostranjenosti srbskog naroda. Proklamovane srpske aspiracije pretile su da poremete globalnu raspodelu moći, kako na Balkanu tako i u širim okvirima.
 

Srbskim energičnim pokušajem izvlačenja iz turskog ropstva bila je ugrožena posredna britanska kontrola Balkana, sa realnom mogućnošću značajnog upliva ruskog faktora na područje poluostrva, odnosno sa ozbiljnom pretnjom bar indirektnog izlaska velike pravoslavno-slovenske carevine na Mediteran. Vaskrs srpske države bio je i nemala pretnja opstanku Habzburške monarhije na čijoj teritoriji je živeo značajan deo Srba, ali i drugih južnoslovenskih naroda (Hrvati, Slovenci). U austrijskoj carevini smatralo se da su oni usled nedovoljno izgrađene nacionalne svesti pogodni za asimilaciju. Međutim, srbska država je mogla da bude integrativni faktor stvaranja velike države svih slovenskih ili bar južnoslovenskih naroda koji su bili vekovima u sastavu crno-žute monarhije. Takva srbsko-slovenska država je  u londonsko-bečkim krugovima viđena kao sigurni ruski saveznik i most ka toplim morima evroazijskog giganta. I na kraju, pretnja stvaranja moćne srpske države u vatikanskim krugovima obnovila je milenijumski strah od eventualne ekspanzije pravoslavlja na prostore pod vekovnom rimokatoličkom dominacijo, odnosno razvejala je nade da će pravoslavci van teritorija ruske države pre ili kasnije biti pokatoličeni.
 

U takvim istorijskim i geopolitičkim okolnostima, u vatikansko-bečko-londonskim krugovima, smišljena je hrvatska nacionalna ideja, duhovno-ideološki opravdana civilizacijskom ugroženošću rimokatolicizma i čitave zapadne civilizacije od „varvarskog“ pravoslavlja. Njena esencija se sastoji u logističkoj, i svakoj drugoj podršci hrvatskim nacionalističkim borcima (Ante Starčević) za integrisanje, u do tada malobrojan hrvatski nacionalni korpus, svih identitetsko neutemeljenih katolika koji su govorili srodnim srbskim jezikom. Isto tako, i Srbe islamskoga zakona u okviru austrijske carevine, kao i one pravoslavne veroispovesti, trebalo je u cilju asimilacije vezati za integralnu jugoslovensku ideju (Josip Štrosmajer) kao prelazne faze ka potpunoj asimilaciji i infiltriranju u hrvatski nacionalni korpus, državne strukture i kulturološke klišee bečke monarhije i rimokatoličke crkve. Stratezi ovog paklenog plana smatrali su da bi samo na taj način, sprovedenom radikalnom hrvatskom ekspanzijom, srbski „remetilački“ faktor mogao biti pod kontrolom Zapada a Balkan otrgnut od ruskog upliva.
 

 Hrvatska „velika misija“

Tako su se Hrvati, kao jedan do tada mali i neznatan narod, nametnutom misijom od strane globalnih centara moći, našli u centru „odbrane“ katoličanstva, ali i očuvanja geopolitičke dominacije tadašnje (protestantske) Britanske imperije. Posle dodele ovakve uloge od strane njihove zapadne braće (bilo inspirisane religioznim misionarenjem ili geopolitičkom dominacijom), a s obzirom da su bili narod identitetski nedovoljno zreo sa beznačajnom istorijom i mitskom državnošću, Hrvati su prosto gurnuti u jednu atmosferu koja se može definisati kao histerično-genocidna. Jer njihov, nesrazmeran značaju, a od strane Zapada definisani i aminovani nacionalni projekat, bio je determinisan istiskivanjem i eliminacijom pravoslavnih Srba koji su vekovima živeli na prostorima „dodeljenim“ Hrvatima. Time je stvoren ambijent totalne mržnje koji je rezultirao apsolutnom dehumanizacijom Srba i bio uvod u genocid koji se imao sprovesti kada nastupe povoljne međunarodne okolnosti. To je kulminiralo opsednutošću manijom veličine, ali i hrvatskim stavom prema Srbima, koji može da se formuliše na sledeći način: Mi ćemo biti onoliko veliki koliko Srbi budu mali. Odnosno što Srba bude manje nas će biti više.

Diskurs koji je u hrvatskom javnom miljeu bio dominantan tokom druge polovine XIX i prve polovine XX veka bio je u funkcija ostvarenja velikohrvatskih, megalomanskih nacionalnih aspiracija, ovladavanja svim srbskim prostorima do Drine, a i vodio je čitav hrvatski brod u pravcu neutralisanja Srba, često i najbrutalnijim metodama. Dok je s jedne strane unionistička politika (Štrosmajerova Unionistička stranka), u ime jugoslovenstva, perfidno radila na identitetskom preobražaju Srba, pokušavajući da ih veže za Beč i Vatikan, dotle su zagovornici brzog rešenja srbskog pitanja (Starčevićeva Pravaška stranka) svojim istupima vršili satanizaciju svojih srbskih komšija. Dakle, cilj je bio isti, Srbi su trebali  da fizički nestanu ili da se identitetski prepariraju u prozapadne Jugoslovene, ako ne odmah i u Hrvate.  
 

Parole tipa „Srbe o vrbe“ Ante Starčevića, ili ona Isidora Kršnjavog: „Bilo je jedno vreme kada se pisalo da bi Srbe trebalo utući sekirom“, dobro oslikavaju atmosferu stvorenu u hrvatskoj javnosti. Od parola tipa „Srbi ili mi“ do koncentracionih logora poput Jasenovca,  Jadovna, Stare Gradiške, bio je potreban samo jedan korak. Štaviše, samo je bilo potrebno da se poklope svetske geopolitičke okolnosti i po hrvatski naum povoljna preraspodela svetske moći. To se dogodilo u vreme Drugog svetskog rata.
 

 Istorijske okolnosti genocida nad Srbima

Iako je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca (od 1929. godine preimenovana u Kraljevinu Jugoslaviju), stvorena posle Prvog svetskog rata pošto su boljševički talasi potopili Rusku imperiju (ključnog srbskog saveznika i prijatelja), bila u atlantističkoj geopolitičkoj sferi uticaja, Hrvati su je pogrešno doživljavali kao „Srboslaviju“. Navodno, po njima je novostvorena država obezbeđivala dominaciju Srba i pravoslavlja. Da to nije tako moglo se videti po politici inspirisanoj, prvenstveno iz Londona, koja je išla za tim da Srbi konstantno vrše dodatne ustupke, stalno uvređenoj hrvatskoj strani. Tako je u osvit Drugog svetskog rata (1939. godine) došlo i do stvaranja banovine Hrvatske, koja je bila države u državi, a obuhvatila je i  mnoge istorijski i etnički nesumnjivo srpske teritorije. No, to nije bilo dovoljno Hrvatima. Njihove aspiracije, formulisane tokom XIX veka, bile su mnogo veće i pa su oni čekali šansu da ih ostvare. Kada je nacistička Nemačka napala Jugoslaviju, Hrvati su masovno dezertirali iz njene vojske i dizali pobune, a nemačke trupe su dočekivali kao oslobodilačke. A pošto je Berlin okupirao Jugoslaviju i uspostavio marionetsku NDH, gotovo čitav hrvatski narod se mobilisao da to podrži, smatrajući da je to dugo čekana prilika da konačno totalno reši pitanje omraženih Srba.
 

Tokom nekoliko godina svetskog rata i postojanja NDH u prilog toga su se sve geopolitičke okolnosti poklopile. Iako su SSSR i Britanija, zajedno sa Amerikom, ratovale protiv Nemačke na istoj strani, anglosaksonskom svetu uništavanje Srba nije smetalo. Naime, i Britanija i SAD znale su da će posle slamanja Nemačke, koja je samo pokušala da izvrši raspodelu moći u okviru zapadnog sveta, opet po starim geopolitičkim konstantama, Rusija biti najozbiljniji konkurent u pokušaju ostvarivanja svetske dominacije. Usled toga politika uništenja Srba u „bila je u strateškom interesu anglosaksonskog sveta. Naime, posle poraza Nemačke trebalo je obnoviti rivalitet sa sovjetskom Rusijom na dugačkom prostoru od Sredozemlja do Tihog okeana, te je stoga ruska balkanska spona ka toplom moru, koju čine Srbi, svakako trebala da bude neutralisana. A u Londonu i Vašingtonu su dobro znali da srbski narod više voli i „crvenu“ Rusiju od Zapada.
 

Sa druge strane nacistička politika masovnih uništenja nepodobnih naroda stvorila je u Nemačkoj i državama saveznicima Trećeg Rajha ambijent isključivosti, mržnje i destrukcije, koji je pogodovao već definisanom metodu željene eliminacije Srba u Hrvatskoj. Tako su se Srbi našli naspram neprijatelja koji je od dve opcije (verskog i identitetskog preobražaja i brutalnog smaknuća) gurane tokom prethodnog veka uvek intimno bio bliže onoj brutalnijoj. To je odredilo tragičnu sudbinu i smaknuće 700.000 i proterivanje 400.000 pripadnika srbskog pravoslavnog naroda u NDH.
 

 Hrvatski ekstremizam kao integralni deo zapadne civilizacije

Rivalitet anglosaksonskog sveta sa Rusijom proces je dugog trajanja. Geopolitičke konstante utvrđene pre više vekova i danas su aktuelne. Štaviše, one su glavne smernice za savremene pravce međunarodnog delovanja velikih sila. Usled toga u najnovijim krizama koje su zahvatile Balkan tretiranje srbsko-hrvatskih turbulencija nije se promenilo. Na problem Balkana su očima svog istorijskog nasleđa gledali i Rusija i zapadni, prvenstveno anglosaksonski svet. U tome leži ključ razumevanja savremene politike zapadnog i njegovog vojnog saveza (NATO), koja je išla za tim da za raspad Jugoslavije označi kao jedine krivce Srbe  a sva ostale, uključujući i Hrvate, amnestira pa i protiv Srba podrži. Ne samo za najnovije pogrome i masovna proterivanja njihovih srbskih komšija, već i kada se radio o pravdanju za viševekovnu agresivnu, a u vreme NDH, i genocidu politiku.
 

Opravdanjem hrvatskih zločina, kako onih u NDH tako i ovih najnovijih (1991-95), Zapad je samo potvrdio svoju vekovnu želju ovladavanja svetom u kojoj cilj ne bira sredstva. Takođe se, na beskrupuloznim lažima baziranom, savremenom satanizacijom Srba (koja je suštinski ista, ali usled tehničkog napretka brutalnija od one iz XIXveka) – posle koje su oni predstavljeni kao smetlište sveta i najgora podljudska sorta – pokazala davno dehumanizovana esenciju velikog dela zapadnog sveta. Pokazalo se i da hrvatski nacionalni mentalitet, stvaran više vekova, nije u suštinskoj kontradiktornosti sa opšte zapadnim poimanjem sveta. Time, ali i istorijskim delovanjem, većinski Zapad sebe je učinio, ako ne jednako sa Hrvatima, a ono svakako u značajnoj meri, odgovornim za genocid nad Srbima u NDH. A iz svega toga Rusi bi trebalo da u punoj meri izvuku pouke. Za Zapad Srbi su samo mali Rusi a Rusi su veliki Srbi.

Jasno je kakva je sudbina namenjena i jednima i drugima! Tačnije, tako bi trebalo da bude, ali mnogim srbskim vladajućim političarima nažalost ipak rečeno nije jasno, ili, da stvari budu i gore, u svom egoizmu potpuno su ravnodušni prema sudbini srbskog naroda. Da nije tako, zar bi onda onima koji su na neki način inspiratori genocida nad Srbima, isporučili generala Ratka Mladića? Zar bi nipodaštavali njega i druge ljude koji su krajem 20. veka hrabro branili srbski narod i njegove zemlje od pokušaja reprize ustaškog zatiranja Srba? O svemu tome, odnosno o geopolitičkim i kulturološkim osnovama genocida nad Srbima, morali bi da razmislimo u kontekstu nedavnog nacionalnog (samo)ponižavajućeg slanja Mladićeve „glave“ u Hag.

Leonid Ivašov,

General-pukovnik Leonid Ivašov, predsednik je Akademije za geopolitičke probleme Ruske Federacije i jedan od najeminentnijih ruskih vojnih stratega. Srbskoj javnosti ostao je poznat kada je tokom NATO bombardovanja Srbije bio član ruske pregovaračke delegacije koji je kasnije optužio šefa te delegacije Viktora Černomidrina za izdaju srbskih interesa.