Србско (само)понижавајуће слање Младићеве „главе“ у Хаг

Геноцид који је над Србима извршен у тзв. Независној држави Хрватској (НДХ) само је био врхунац у развоју велкохрватске расистичке и римокатоличке, религиозно искључиве, верско-националне идеје. Није лако сагледати сву бруталност, па и колективно лудило, које је велики део хрватског народа захватило током ратних година (1941-45). Ипак, интердисциплинарним приступом (психолошко-културолошко-историјско-геополитичким) могуће је пронаћи комплексне узроке погрома над недужним србским народом у фашистичкој хрватској држави. Хрватско антисрпсто, изграђено на верској и цивилизацијској нетрпељивости, старо је неколико векова. Ипак, XIXвек био је период када су створени модерни идеолошки основи антисрпске мобилизације хрватског национа.

Тада су психолошка ифериорност и комплекс ниже вредности Хрвата са једне, и интереси Ватикана и западних великих сила (првенствено аустријског царства и Англосаксонаца) са друге стране, пресудно утицали на дехуманизацију Срба у очима Хрвата, чиме је хрватско друштво уведено у геноцидни амбијент. Тиме је дефинисан крвави пут „решавања“ србског питања на просторима западно од реке Дрине. Геноцид, који се десио у време НДХ, само је кулминација западне (католичко-бечко-лондонске) вишевековне балканске политике и на антисрпству, односно антипавослављу, изграђеног хрватског колективног менталитета.

Не треба посебно напомињати да се увек, услед вековног западног (аустријског и поготово англосаксонског) геополитичког ривалитета са Русијом, тежило елиминацији Срба као проверених руских савезника. Да ли духовно-идентитетски препарирањем или бруталним смакнућем, зависило је од тренутних могућности и глобалних околности. Фактори којима је то одговарало, од Ватикана преко Беча, Лондона, Берлина и данас Вашингтона, у Хрватима су увек налазили највернијег савезника. Хрвати су се као недовољно идентитетски утемељен, а римокатолички фанатизован, национални корпус, историјском судбином затекли на рубу тзв. западног света који се бранио од продора других културолошких утицаја (православља и ислама). Уједно, иако су доживљавани као периферни део Запада, ипак су, као Словени (ма колико се тога стидели), од стране „правих“ представника Запада, увек омаловажавани. Стога су, као. „полуинфериорна“ цивилизацијска браћа, одређени за бруталне браниоце католичке, а данас евроатлантске „идеје“, задужени за обављање прљавог посла, али и да потенцијално буду мисионари њених вредности међу србским православним „шизматицима“ (слично као што су Пољаци од стране Запада третирани, и сада се третирају, када се радио о Русима).
 

 Геополитичке и историјске околности настанка хрватске нације

Хрватска национална идеја формулисана је током XIXвека, дакле веома касно, тј. у време када је већина европских нација доживљавала национално буђење. Но, код Хрвата је процес етничке хомогенизације имао своје специфичности које су диктиране јачањем србског фактора, иницијатора интензивирања борбе за наслеђе посрнулог Османлијског царства. Наиме, великим устанцима на самом почетку XIXв ека, Срби су истакли право на обнову своје државности, утемељене на постојању просперитетне средњовековне државе и историјској распрострањености србског народа. Прокламоване српске аспирације претиле су да поремете глобалну расподелу моћи, како на Балкану тако и у ширим оквирима.
 

Србским енергичним покушајем извлачења из турског ропства била је угрожена посредна британска контрола Балкана, са реалном могућношћу значајног уплива руског фактора на подручје полуострва, односно са озбиљном претњом бар индиректног изласка велике православно-словенске царевине на Медитеран. Васкрс српске државе био је и немала претња опстанку Хабзбуршке монархије на чијој територији је живео значајан део Срба, али и других јужнословенских народа (Хрвати, Словенци). У аустријској царевини сматрало се да су они услед недовољно изграђене националне свести погодни за асимилацију. Међутим, србска држава је могла да буде интегративни фактор стварања велике државе свих словенских или бар јужнословенских народа који су били вековима у саставу црно-жуте монархије. Таква србско-словенска држава је  у лондонско-бечким круговима виђена као сигурни руски савезник и мост ка топлим морима евроазијског гиганта. И на крају, претња стварања моћне српске државе у ватиканским круговима обновила је миленијумски страх од евентуалне експанзије православља на просторе под вековном римокатоличком доминацијо, односно развејала је наде да ће православци ван територија руске државе пре или касније бити покатоличени.
 

У таквим историјским и геополитичким околностима, у ватиканско-бечко-лондонским круговима, смишљена је хрватска национална идеја, духовно-идеолошки оправдана цивилизацијском угроженошћу римокатолицизма и читаве западне цивилизације од „варварског“ православља. Њена есенција се састоји у логистичкој, и свакој другој подршци хрватским националистичким борцима (Анте Старчевић) за интегрисање, у до тада малобројан хрватски национални корпус, свих идентитетско неутемељених католика који су говорили сродним србским језиком. Исто тако, и Србе исламскога закона у оквиру аустријске царевине, као и оне православне вероисповести, требало је у циљу асимилације везати за интегралну југословенску идеју (Јосип Штросмајер) као прелазне фазе ка потпуној асимилацији и инфилтрирању у хрватски национални корпус, државне структуре и културолошке клишее бечке монархије и римокатоличке цркве. Стратези овог пакленог плана сматрали су да би само на тај начин, спроведеном радикалном хрватском експанзијом, србски „реметилачки“ фактор могао бити под контролом Запада а Балкан отргнут од руског уплива.
 

 Хрватска „велика мисија“

Тако су се Хрвати, као један до тада мали и незнатан народ, наметнутом мисијом од стране глобалних центара моћи, нашли у центру „одбране“ католичанства, али и очувања геополитичке доминације тадашње (протестантске) Британске империје. После доделе овакве улоге од стране њихове западне браће (било инспирисане религиозним мисионарењем или геополитичком доминацијом), а с обзиром да су били народ идентитетски недовољно зрео са безначајном историјом и митском државношћу, Хрвати су просто гурнути у једну атмосферу која се може дефинисати као хистерично-геноцидна. Јер њихов, несразмеран значају, а од стране Запада дефинисани и аминовани национални пројекат, био је детерминисан истискивањем и елиминацијом православних Срба који су вековима живели на просторима „додељеним“ Хрватима. Тиме је створен амбијент тоталне мржње који је резултирао апсолутном дехуманизацијом Срба и био увод у геноцид који се имао спровести када наступе повољне међународне околности. То је кулминирало опседнутошћу манијом величине, али и хрватским ставом према Србима, који може да се формулише на следећи начин: Ми ћемо бити онолико велики колико Срби буду мали. Односно што Срба буде мање нас ће бити више.

Дискурс који је у хрватском јавном миљеу био доминантан током друге половине XIX и прве половине XX века био је у функција остварења великохрватских, мегаломанских националних аспирација, овладавања свим србским просторима до Дрине, а и водио је читав хрватски брод у правцу неутралисања Срба, често и најбруталнијим методама. Док је с једне стране унионистичка политика (Штросмајерова Унионистичка странка), у име југословенства, перфидно радила на идентитетском преображају Срба, покушавајући да их веже за Беч и Ватикан, дотле су заговорници брзог решења србског питања (Старчевићева Правашка странка) својим иступима вршили сатанизацију својих србских комшија. Дакле, циљ је био исти, Срби су требали  да физички нестану или да се идентитетски препарирају у прозападне Југословене, ако не одмах и у Хрвате.  
 

Пароле типа „Србе о врбе“ Анте Старчевића, или она Исидора Кршњавог: „Било је једно време када се писало да би Србе требало утући секиром“, добро осликавају атмосферу створену у хрватској јавности. Од парола типа „Срби или ми“ до концентрационих логора попут Јасеновца,  Јадовна, Старе Градишке, био је потребан само један корак. Штавише, само је било потребно да се поклопе светске геополитичке околности и по хрватски наум повољна прерасподела светске моћи. То се догодило у време Другог светског рата.
 

 Историјске околности геноцида над Србима

Иако је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (од 1929. године преименована у Краљевину Југославију), створена после Првог светског рата пошто су бољшевички таласи потопили Руску империју (кључног србског савезника и пријатеља), била у атлантистичкој геополитичкој сфери утицаја, Хрвати су је погрешно доживљавали као „Србославију“. Наводно, по њима је новостворена држава обезбеђивала доминацију Срба и православља. Да то није тако могло се видети по политици инспирисаној, првенствено из Лондона, која је ишла за тим да Срби константно врше додатне уступке, стално увређеној хрватској страни. Тако је у освит Другог светског рата (1939. године) дошло и до стварања бановине Хрватске, која је била државе у држави, а обухватила је и  многе историјски и етнички несумњиво српске територије. Но, то није било довољно Хрватима. Њихове аспирације, формулисане током XIX века, биле су много веће и па су они чекали шансу да их остваре. Када је нацистичка Немачка напала Југославију, Хрвати су масовно дезертирали из њене војске и дизали побуне, а немачке трупе су дочекивали као ослободилачке. А пошто је Берлин окупирао Југославију и успоставио марионетску НДХ, готово читав хрватски народ се мобилисао да то подржи, сматрајући да је то дуго чекана прилика да коначно тотално реши питање омражених Срба.
 

Током неколико година светског рата и постојања НДХ у прилог тога су се све геополитичке околности поклопиле. Иако су СССР и Британија, заједно са Америком, ратовале против Немачке на истој страни, англосаксонском свету уништавање Срба није сметало. Наиме, и Британија и САД знале су да ће после сламања Немачке, која је само покушала да изврши расподелу моћи у оквиру западног света, опет по старим геополитичким константама, Русија бити најозбиљнији конкурент у покушају остваривања светске доминације. Услед тога политика уништења Срба у „била је у стратешком интересу англосаксонског света. Наиме, после пораза Немачке требало је обновити ривалитет са совјетском Русијом на дугачком простору од Средоземља до Тихог океана, те је стога руска балканска спона ка топлом мору, коју чине Срби, свакако требала да буде неутралисана. А у Лондону и Вашингтону су добро знали да србски народ више воли и „црвену“ Русију од Запада.
 

Са друге стране нацистичка политика масовних уништења неподобних народа створила је у Немачкој и државама савезницима Трећег Рајха амбијент искључивости, мржње и деструкције, који је погодовао већ дефинисаном методу жељене елиминације Срба у Хрватској. Тако су се Срби нашли наспрам непријатеља који је од две опције (верског и идентитетског преображаја и бруталног смакнућа) гуране током претходног века увек интимно био ближе оној бруталнијој. То је одредило трагичну судбину и смакнуће 700.000 и протеривање 400.000 припадника србског православног народа у НДХ.
 

 Хрватски екстремизам као интегрални део западне цивилизације

Ривалитет англосаксонског света са Русијом процес је дугог трајања. Геополитичке константе утврђене пре више векова и данас су актуелне. Штавише, оне су главне смернице за савремене правце међународног деловања великих сила. Услед тога у најновијим кризама које су захватиле Балкан третирање србско-хрватских турбуленција није се променило. На проблем Балкана су очима свог историјског наслеђа гледали и Русија и западни, првенствено англосаксонски свет. У томе лежи кључ разумевања савремене политике западног и његовог војног савеза (НАТО), која је ишла за тим да за распад Југославије означи као једине кривце Србе  а сва остале, укључујући и Хрвате, амнестира па и против Срба подржи. Не само за најновије погроме и масовна протеривања њихових србских комшија, већ и када се радио о правдању за вишевековну агресивну, а у време НДХ, и геноциду политику.
 

Оправдањем хрватских злочина, како оних у НДХ тако и ових најновијих (1991-95), Запад је само потврдио своју вековну жељу овладавања светом у којој циљ не бира средства. Такође се, на бескрупулозним лажима базираном, савременом сатанизацијом Срба (која је суштински иста, али услед техничког напретка бруталнија од оне из XIXвека) – после које су они представљени као сметлиште света и најгора подљудска сорта – показала давно дехуманизована есенцију великог дела западног света. Показало се и да хрватски национални менталитет, стваран више векова, није у суштинској контрадикторности са опште западним поимањем света. Тиме, али и историјским деловањем, већински Запад себе је учинио, ако не једнако са Хрватима, а оно свакако у значајној мери, одговорним за геноцид над Србима у НДХ. А из свега тога Руси би требало да у пуној мери извуку поуке. За Запад Срби су само мали Руси а Руси су велики Срби.

Јасно је каква је судбина намењена и једнима и другима! Тачније, тако би требало да буде, али многим србским владајућим политичарима нажалост ипак речено није јасно, или, да ствари буду и горе, у свом егоизму потпуно су равнодушни према судбини србског народа. Да није тако, зар би онда онима који су на неки начин инспиратори геноцида над Србима, испоручили генерала Ратка Младића? Зар би ниподаштавали њега и друге људе који су крајем 20. века храбро бранили србски народ и његове земље од покушаја репризе усташког затирања Срба? О свему томе, односно о геополитичким и културолошким основама геноцида над Србима, морали би да размислимо у контексту недавног националног (само)понижавајућег слања Младићеве „главе“ у Хаг.

Леонид Ивашов,

Генерал-пуковник Леонид Ивашов, председник је Академије за геополитичке проблеме Руске Федерације и један од најеминентнијих руских војних стратега. Србској јавности остао је познат када је током НАТО бомбардовања Србије био члан руске преговарачке делегације који је касније оптужио шефа те делегације Виктора Черномидрина за издају србских интереса.