Gen za politiku

Naučnici iz države Ilionois u SAD otkrili su „politički“ gen – gen liberalizma i proglasili su njegovim nosiocima narode, koji su stvorili demokratiju u Evropi i Severnoj Americi. Naučna zajednica nema poverenja u ovu „senzaciju“. Blogeri ironišu povodom demokratije koja se „prenosi polnim putem“. Otkriće genetičara iz Ilionoisa je najverovatnije upućeno političarima, a možda su ga oni bogato i platili, kažu stručnjaci.

Tragedije u istoriji genetike su se već dešavale – na primer, u prvoj polovini 20. veka, kad je po političkoj narudžbini nauka evgenika bila svedena na dokazivanje nadmoći jednih rasa nad drugima. U nacističkoj Nemačkoj burno se razvijala teorija rasne higijene. A evgenisti u SAD su lako određivali koja je krv „dobra“, a koja je „loša“. Ispostavilo se da je „dobra“ krv imigranata iz Zapadne Evrope, koja je navodno obezbedila Amerikancima „urođenu“ sklonost prema nauci i umetnosti. Naizgled, nauka je odavno raskrinkala slične lažne teorije. Ipak, izgleda da se priča s genetikom ponavlja – ovog puta kao farsa.

„Teorija je veštačka, a činjenice su unapred doterane tako da joj odgovaraju,“ – takva je najblaža karakteristika sadašnjeg američkog istraživanja koju izražava naučna zajednica. Krajnje je malo verovatno da je stepen liberalizma ove ili one nacije genetski programiran, tim pre – jednim-jedinim genom. Pogled na život formira skup socijalnih, kulturnih, bioloških i istorijskih faktora, objašnjava saradnik Instituta za biologiju razvoja, Aleksej Kulikov.

To je i obrazovanje i vaspitanje čoveka, i genetska komponenta. I bezuslovno, za to ne odgovara jedan i čak ne deset gena. Nasledne informacije čine preko 80% čovekovog genoma.  

Naučnici iz Ilinoisa liberalizam objašnjavaju uticajem serotonina – hormona koji odgovara za dobro raspoloženje. Po njihovim tvrdnjama, upravo „gen slobodoumlja“ reguliše aktivnost serotonina. Međutim, to je vrlo uprošćeno shvatanje mehanizma delovanja gena, ističe Aleksej Kulikov.

Neke mogućnosti doživljaja i mišljenja mogu da zavise, između ostalog, od serotonina i dofamina, od još nekih materija, dakle i od gena koji učestvuju u njihovom nastanku. Međutim, radi se još i o tome što nijedan gen ne deluje sam po sebi, već zajedno s drugima, i zato se svi mi prilično razlikujemo.  

Usled toga, objašnjava Aleksej Kulikov, prilično često se dešava da predstavnici jedne iste nacije genetski mogu da se razlikuju „znatno više nego što se u proseku razlikuju genetski fondovi raznih nacija“. A to znači da su zaključci naučnika iz Ilinoisa jednostrani.

Čak i ako „gen liberalizma“ postoji, ne treba preuveličavati njegov značaj, ističe antropolog Aleksandar Kazankov. Biologija je već više puta postradala od „izvrtanja naučnih teorija u niske političke svrhe“.

Treba pravilno shvatiti moć uticaja ovog gena na ljudsko ponašanje i time ne treba špekulisati. Mislim da „gen liberalizma“ u vrlo malom stepenu odgovara za istorijske događaje. Po uticaju na ponašanje socijalno-psihološki i istorijski faktori odnose višestruku prevagu nad genetskim razlozima. To da su neka društva Zapadne i Severne Evrope liberalnija od društava Istočne Evrope je krajnje malo verovatno.