Mila Knežević: PRIRUČNIK ZA REVOLUCIJU

Tehnološka revolucija proizvela je kao posledicu sve manju potrebu za ljudskim radom, i u situaciji u kojoj svetska populacija raste- dolazi do sve većih i opasnijih trvenja, sukoba i neslaganja kako i u kom pravcu treba da se traže rešenja za narastajuće probleme.  Takođe se može uočiti da je problem naglog osiromašenja stanovništva postao opšti- bez obzira na geografske odrednice- sa vrlo malim, poslednjim oazama relativnog blagostanja i bezbednosti egzistencije; sa elementarnom bedom suočavaju se i sve brojniji građani najmoćnijih država sveta.

Reklo bi se, na prvi pogled- Marksova teorija i kritika kapitalizma počinje da se ostvaruje; s obzirom da je njegova doktrina proskribovana u savremeno doba, i da je poznavanje njegovih ideja svedeno na šačicu ekscentrika, koji su je proučili u prkos tome što je sistematski satanizovana od  „razvijenog sveta“- ostavićemo je po strani, jer to i nije namena ovog teksta (da se širi auditorijum na instant-kursu obavesti o njenoj sadržini). Bavićemo se samo jednim njenim fragmentom, onim, što se tiče načina kojima se do promena može doći.

Pojam „revolucije“ dosta je kompromitovan poslednjih decenija, kada su brojnim režiranim i diktiranim akcijama, najčešće organizovanim od nekih spoljnih uticajnih centara moći, organizovani manje-više mirni prevrati na političkim scenama mnoštva malih država, sa ciljem da se na „vlast“ dovedu režimi pogodniji za interese onog- ko je prevrate i organizovao. Tako smo videli mnoge kulturne, jogurt, plišane, narandžaste i da ne nabrajam kakve još ne- revolucije.  Do promena jeste dolazilo; no, skoro po pravilu, ispostavljalo se da su te promene donele kontrarevoluciju, odnosno- poništavanje rezultata prethodnih revolucija (toga smo se nagledali u istočnoj Evropi i državama socijalističkog uređenja), a nikom- evoluciju...

Ishod je sledeći: nekoliko državica je srećno, što im nije mnogo- gore. Po pravilu, ti novi režimi restaurirali su kapitalistički sistem, sa mnogo devijacija, nepravde i kriminala, inkorporiranih u sam vrh novih političkih struktura, sa ogromnim rastom dugova, nezaposlenosti i padom standarda većine stanovništva, rasprodajom nacionalnih dobara i resursa pod vrlo sumnjivim okolnostima stranom i (novonastalom) domaćem krupnom kapitalu. Tranzicija, kako se od milja nazvala sistematska i organizovana otimačina i pljačka nacionalnih bogatstava, protutnjala je kao cunami kroz sve te države, neretko ostavljajući na živote običnih ljudi sličan efekat, kao i pomenuta prirodna katastrofa; samo retki su se u tom haosu snašli, preživeli bez težih posledica i/ili čak- profitirali.

Jedna od tih država je i Srbija, na koju se, onako pride- obrušilo i njeno istorijsko i geostrateško zamešateljstvo i brojna nacionalno i politički zapostavljena pitanja; u sadejstvu sa neizbežnom tranzicijom, snašli su nas i ratovi, gubici teritorija i izbegličke krize, bombardovanja i sankcije, nevolje koje traju i nastavljaju se, evo već neke 2 i po decenije.

Mnogi su se bavili ovim temama i posebno, i uopšte, pokušavajući da ponude rešenje za bar neki od problema; neki, pak- da bi nas od njih- udaljili, ako smo prišli blizu neke pametnije ideje.

Ako je u nečemu lako postići konsenzus- to je ona teza da je ekonomija, zdrava i jaka, ključ rešenja i najbolje oruđe, kojim se brane sopstveni interesi i zastupa neki svoj stav. U Srba, tradicionalno pocepanih na stranke i sklonih frakcionašenju- to nije mala stvar; no, tu se ponovo ulazi u vrtlog karakterističnih srbskih politikantskih virova- kako do tog cilja stići?

Da bi se do te zdrave ekonomije ponovo došlo- neki tvrde da treba ovo, drugi da treba ono, treći da je nemoguće, četvrti da je i suviše lako; mahom se radi o metodama što naših, što  svetskih najcenjenijih ekonomista...
No, ekonomista se razlikuje od čoveka koji to nije, po jednoj duhovitoj teoriji, po tome što zna da priča o radu koji će drugi da obavljaju, a sam ne zna ni sa koje se strane prihvata motika...

Dakle- na onima, koji znaju sa koje se strane hvata motika, ali i motka, je- da poprave stanje. U svetu i vremenu nauke, tehnologije i ekonomije- motka je (ne po meni, već po Marksu!) revolucionarno rešenje sa najvećom efikasnošću. Ko ume da drži motku, da njom zamahne i da je upotrebi kao argument u diskusiji- spreman je za preuzimanje vlasti- to nam je bar istorija dokazala, toliko puta; no, tu se susrećemo sa sledećim problemom- sa represijom države, koja ima svoje motke (policiju, vojsku, tajne službe i bankarske sisteme)- i nikako ne prihvata činjenicu da je odgovorna za neki loš rezultat svog rada i funkcionisanja, i vrlo je spremna da ih upotrebi za svoj opstanak i ostanak na pozicijama vlasti.



I to nam je poznato- gledamo svako veče u dnevnim izdanjima informativnih emisija kako se države odnose prema motkama u rukama naroda, ceo svet je zauzet tom „borbom“.
Postavlja se logično pitanje; naime, ako mi, narod, imamo motke, a oni (država) tenkove, avione, puške i svašta drugo, da ne nabrajam- kako se suprotstaviti i nadati se uspehu u tako neravnopravnom sukobu?

Jer, motka, kao revolucionarno oruđe- ima dva kraja...

No- postoje i drugi načini.

Nisu tako poetski i veličanstveni, kao neki opevani u koječijim nacionalnim ili socijalističkim epopejama, ali- to i ne treba da bude prioritet; jer, kad se osvoji pobeda, nađe se uvek neko talentovan da to okiti lovorikama, oboji plemenitošću i doda patosa- ne treba o tome brinuti. Treba se fokusirati na cilj, koji se nalazi negde u sivoj, zamagljenoj budućnosti; boju dobija kad mu se priđe bliže...

Revolucija je rat; situacija u kojoj bolje organizovana, jača i istrajnija strana odnosi prevagu, a u vremenima koja su pred nama- ona inteligentnija, koja će umeti da izbegne direktnu konfrontaciju, od koje svi danas ustuknu. Ne gine se nikom; za ideale ginu budale, kaže Bora Čorba, a ja dodajem- a samo mali slede ciljeve male...
Tako se ubija revolucija- malim ciljevima; oni su, kad se dostignu- smrt ambicije za boljitkom, bara samozadovoljstva i blato lenjosti. Mali ciljevi, ako nisu etapa na beskonačnom putu- bezvredni su i krajnje opasni; zbog njih smo tu, gde jesmo.
No, to je već neka druga tema- da se vratim ja mojoj revoluciji...
Dakle- kako pobediti državu, koja ne sluša narod?
Bojkot Građanska neposlušnost Opšta nedisciplina Sistematska opstrukcija državnih aktivnosti Izvrgavanje podsmehu države i njenih aktera Izbegavanje sukoba sa organima reda Relativizovanje svih državi važnih aktivnosti Odbijanje davanja podrške za sve akcije države.  

1. Moć bojkota je ogromna; u današnjoj situaciji, u kojoj se ograničena sredstva ubrzano okreću u kupovini i prodaji roba na tržištu sve ubrzanijim prometom postiže rezultat i profit, za samo nekoliko meseci građani bi bili u moći da zatvore kao nelikvidne i najjače kompanije u Srbiji. Nacilja se jedna, nesporno štetna- i ne kupuju se njene usluge (roba, projekti...) i ukloni sa tržišta; sve ostale bi brzo shvatile da, ako ne promene odnos prema svojim korisnicima, mogu biti sledeća meta za likvidaciju.

Zamislite samo da se radi o, recimo, nekoj robi ograničenog trajanja (mesu, novinama, informacijama)- gubici bi ih pojeli za mnogo kraće vreme; jer, troškovi bi rasli, a prihodi nestali...

2. Veliki broj nas nezadovoljan je cenama komunalnih usluga, i time šta sve treba da plaćamo (bio je skoro na TV prilog o tome kako svi, plaćajući komunalne usluge, finansiramo i neke zaista komične „potrebe“).

Zamislite da svi pošaljemo uplatnice nazad, sa zahtevom za objašnjenje za sve stavke na tim računima, sa obaveštenjem da nećemo platiti ništa, dok ne dobijemo to objašnjenje, sa dokazima o opravdanosti i cenovnom konstrukcijom?

Jer, ko još danas, za ime sveta, čisti odžake!? I kada ste poslednji put videli odžačara? Doprinosi za šume i navodnjavanje?

Koje šume, i koje navodnjavanje?

A radi se o milionima, samo u Beogradu.

Banke i njihove cene usluga- da i ne pominjem.
 
 3. Opšta nedisciplina- ranije ili kasnije dolaženje na posao, ulazak u javne ustanove u papučama i šortsevima po vrućini, parkiranje, bacanje smeća, vožnja neregistrovanih vozila, nepoštovanje kućnog reda, blokiranje saobraćajnica, neodazivanje na sudske pozive za prekršajne prijave- sve, što bi narušavalo autoritet države (izabrati po volji). Kada je masovno- nemoguće je kontrolisati, i potpuno dezorganizuje državne sisteme.

4. Masovno neodazivanje na državne inicijative (proslave, jubileje, organizacije velikih međunarodnih sportskih ili kulturnih manifestacija, dočeke stranih državnika, svečana otvaranja ili zatvaranja festivala, objekata, i sl.); državi treba publika i društvo. Kad to izostaje- u vrlo neprijatnoj je situaciji...

5. Moć humora je u politici ogromna; podsmeh umanjuje strah od represije države i relativizuje njenu moć da kažnjava. Setimo se samo lukavog manevra sa demonstracijama 1999. protiv Miloševića, kada su na političke mitinge dolazili sa zastavama Ferarija, Brazila, Zvezde, Partizana, i izvrgavali podsmehu politički vrh države; to je bila instrukcija kursista iz Budimpešte, da se razbije strah učesnika od represalija, i uveliko ohrabrilo učesnike za dalje akcije i istrajno učestvovanje u protestima. Humor relaksira i uklanja napetost, zbližava učesnike grupe- to je elementarna psihologija i opšte poznata činjenica...

6. Pasivni sukob, kojim se ne daje povoda za nasilje nad učesnicima skupa (takođe, „trik“ budimpeštanskih instruktora protesta iz '96.-'97.) kada su policajcima u cev oružja ubacivali cveće; protiv takvog postupka ne može se primeniti nikakva sila i organe države ostavi potpuno nemoćnim i zbunjenim...

7. Zamaranje državnog aparata dopisima, zahtevima i traženjem objašnjenja za sve i svašta; praviti se blesav, jer- po zakonu- na to se ima pravo. Kad država pravi popis, ili ubire porez- davati netačne podatke, zamajavati državne službe do postizanja njihove potpune neefikasnosti, a onda im je „nabiti na nos“...

8. Kada država hoće da organizuje neki međunarodni skup-organizovati demonstracije protiv takvog skupa. Ako istupa na nekom međunarodnom forumu- poslati tone pisama i mejlova pojedinačno, u kojima se izražava neslaganje sa stavom države, sabotirati svaku njenu akciju i plan...
 
Možda Vam, kao čitaocima, ovo sve izgleda kao zaludna zabava besposlenog čoveka, koji nema preča posla nego da smišlja sitne pakosti i smetnje za one, koji vode ovu državu, u naše ime.

Ako tako mislite- za to ima nekoliko objašnjenja.
Prvo- Vi ste deo ove države- i dobro Vam je u ovakvoj, kakva je, mislite da je dobra, ili bar bolja, nego što bi je drugi uspostavili.

Drugo- mislite da je ovo neostvarivo i neizvodivo, jer- nema ko da to sprovodi; moguće je da ste u pravu; jednako, kao i da- niste.

Jer, svako od nas poznaje samo jedan promil od ovog naroda, i nema pojma o onoj ostaloj, milionskoj masi, uglavnom vrlo nezadovoljnih, a sve više besnih, koje ni video ni čuo nikad nije; tu se nalaze oni, koji bi mogli bar da- pokušaju.

Treće, a možda i najvažnije- mi, koji ovo pišemo ili čitamo- nismo od onih, koji bi ovo mogli da sprovode u praksi; mi se bavimo teorijom. Po tome, bliži smo onim jalovim ekonomistima sa početka teksta nego revolucionarnim aktivistima, koji ovo nekad i negde slučajno i uzgred pročitaju, pa im se možda nešto i dopadne, i odluče da probaju u praksi; e, ja to njima nudim na promišljanje, a Vama, koji to samo pažljivo čitate i pronalazite mane, poručujem- ugasite računar, otvorite prozor i pogledajte na ulicu; možda je već počelo...

Jer, pitanje je dana, čini mi se, kada će početi nešto od ovoga; ovakva, inteligentna revolucija, ili ona, ne daj Bože...

A jedne će biti...
 
Knežević Milan, Beograd