Мила Кнежевић: ПРИРУЧНИК ЗА РЕВОЛУЦИЈУ

Технолошка револуција произвела је као последицу све мању потребу за људским радом, и у ситуацији у којој светска популација расте- долази до све већих и опаснијих трвења, сукоба и неслагања како и у ком правцу треба да се траже решења за нарастајуће проблеме.  Такође се може уочити да је проблем наглог осиромашења становништва постао општи- без обзира на географске одреднице- са врло малим, последњим оазама релативног благостања и безбедности егзистенције; са елементарном бедом суочавају се и све бројнији грађани најмоћнијих држава света.

Рекло би се, на први поглед- Марксова теорија и критика капитализма почиње да се остварује; с обзиром да је његова доктрина проскрибована у савремено доба, и да је познавање његових идеја сведено на шачицу ексцентрика, који су је проучили у пркос томе што је систематски сатанизована од  „развијеног света“- оставићемо је по страни, јер то и није намена овог текста (да се шири аудиторијум на инстант-курсу обавести о њеној садржини). Бавићемо се само једним њеним фрагментом, оним, што се тиче начина којима се до промена може доћи.

Појам „револуције“ доста је компромитован последњих деценија, када су бројним режираним и диктираним акцијама, најчешће организованим од неких спољних утицајних центара моћи, организовани мање-више мирни преврати на политичким сценама мноштва малих држава, са циљем да се на „власт“ доведу режими погоднији за интересе оног- ко је преврате и организовао. Тако смо видели многе културне, јогурт, плишане, наранџасте и да не набрајам какве још не- револуције.  До промена јесте долазило; но, скоро по правилу, испостављало се да су те промене донеле контрареволуцију, односно- поништавање резултата претходних револуција (тога смо се нагледали у источној Европи и државама социјалистичког уређења), а ником- еволуцију...

Исход је следећи: неколико државица је срећно, што им није много- горе. По правилу, ти нови режими рестаурирали су капиталистички систем, са много девијација, неправде и криминала, инкорпорираних у сам врх нових политичких структура, са огромним растом дугова, незапослености и падом стандарда већине становништва, распродајом националних добара и ресурса под врло сумњивим околностима страном и (новонасталом) домаћем крупном капиталу. Транзиција, како се од миља назвала систематска и организована отимачина и пљачка националних богатстава, протутњала је као цунами кроз све те државе, неретко остављајући на животе обичних људи сличан ефекат, као и поменута природна катастрофа; само ретки су се у том хаосу снашли, преживели без тежих последица и/или чак- профитирали.

Једна од тих држава је и Србија, на коју се, онако приде- обрушило и њено историјско и геостратешко замешатељство и бројна национално и политички запостављена питања; у садејству са неизбежном транзицијом, снашли су нас и ратови, губици територија и избегличке кризе, бомбардовања и санкције, невоље које трају и настављају се, ево већ неке 2 и по деценије.

Многи су се бавили овим темама и посебно, и уопште, покушавајући да понуде решење за бар неки од проблема; неки, пак- да би нас од њих- удаљили, ако смо пришли близу неке паметније идеје.

Ако је у нечему лако постићи консензус- то је она теза да је економија, здрава и јака, кључ решења и најбоље оруђе, којим се бране сопствени интереси и заступа неки свој став. У Срба, традиционално поцепаних на странке и склоних фракционашењу- то није мала ствар; но, ту се поново улази у вртлог карактеристичних србских политикантских вирова- како до тог циља стићи?

Да би се до те здраве економије поново дошло- неки тврде да треба ово, други да треба оно, трећи да је немогуће, четврти да је и сувише лако; махом се ради о методама што наших, што  светских најцењенијих економиста...
Но, економиста се разликује од човека који то није, по једној духовитој теорији, по томе што зна да прича о раду који ће други да обављају, а сам не зна ни са које се стране прихвата мотика...

Дакле- на онима, који знају са које се стране хвата мотика, али и мотка, је- да поправе стање. У свету и времену науке, технологије и економије- мотка је (не по мени, већ по Марксу!) револуционарно решење са највећом ефикасношћу. Ко уме да држи мотку, да њом замахне и да је употреби као аргумент у дискусији- спреман је за преузимање власти- то нам је бар историја доказала, толико пута; но, ту се сусрећемо са следећим проблемом- са репресијом државе, која има своје мотке (полицију, војску, тајне службе и банкарске системе)- и никако не прихвата чињеницу да је одговорна за неки лош резултат свог рада и функционисања, и врло је спремна да их употреби за свој опстанак и останак на позицијама власти.



И то нам је познато- гледамо свако вече у дневним издањима информативних емисија како се државе односе према моткама у рукама народа, цео свет је заузет том „борбом“.
Поставља се логично питање; наиме, ако ми, народ, имамо мотке, а они (држава) тенкове, авионе, пушке и свашта друго, да не набрајам- како се супротставити и надати се успеху у тако неравноправном сукобу?

Јер, мотка, као револуционарно оруђе- има два краја...

Но- постоје и други начини.

Нису тако поетски и величанствени, као неки опевани у којечијим националним или социјалистичким епопејама, али- то и не треба да буде приоритет; јер, кад се освоји победа, нађе се увек неко талентован да то окити ловорикама, обоји племенитошћу и дода патоса- не треба о томе бринути. Треба се фокусирати на циљ, који се налази негде у сивој, замагљеној будућности; боју добија кад му се приђе ближе...

Револуција је рат; ситуација у којој боље организована, јача и истрајнија страна односи превагу, а у временима која су пред нама- она интелигентнија, која ће умети да избегне директну конфронтацију, од које сви данас устукну. Не гине се ником; за идеале гину будале, каже Бора Чорба, а ја додајем- а само мали следе циљеве мале...
Тако се убија револуција- малим циљевима; они су, кад се достигну- смрт амбиције за бољитком, бара самозадовољства и блато лењости. Мали циљеви, ако нису етапа на бесконачном путу- безвредни су и крајње опасни; због њих смо ту, где јесмо.
Но, то је већ нека друга тема- да се вратим ја мојој револуцији...
Дакле- како победити државу, која не слуша народ?
Бојкот Грађанска непослушност Општа недисциплина Систематска опструкција државних активности Извргавање подсмеху државе и њених актера Избегавање сукоба са органима реда Релативизовање свих држави важних активности Одбијање давања подршке за све акције државе.  

1. Моћ бојкота је огромна; у данашњој ситуацији, у којој се ограничена средства убрзано окрећу у куповини и продаји роба на тржишту све убрзанијим прометом постиже резултат и профит, за само неколико месеци грађани би били у моћи да затворе као неликвидне и најјаче компаније у Србији. Нациља се једна, неспорно штетна- и не купују се њене услуге (роба, пројекти...) и уклони са тржишта; све остале би брзо схватиле да, ако не промене однос према својим корисницима, могу бити следећа мета за ликвидацију.

Замислите само да се ради о, рецимо, некој роби ограниченог трајања (месу, новинама, информацијама)- губици би их појели за много краће време; јер, трошкови би расли, а приходи нестали...

2. Велики број нас незадовољан је ценама комуналних услуга, и тиме шта све треба да плаћамо (био је скоро на ТВ прилог о томе како сви, плаћајући комуналне услуге, финансирамо и неке заиста комичне „потребе“).

Замислите да сви пошаљемо уплатнице назад, са захтевом за објашњење за све ставке на тим рачунима, са обавештењем да нећемо платити ништа, док не добијемо то објашњење, са доказима о оправданости и ценовном конструкцијом?

Јер, ко још данас, за име света, чисти оџаке!? И када сте последњи пут видели оџачара? Доприноси за шуме и наводњавање?

Које шуме, и које наводњавање?

А ради се о милионима, само у Београду.

Банке и њихове цене услуга- да и не помињем.
 
 3. Општа недисциплина- раније или касније долажење на посао, улазак у јавне установе у папучама и шортсевима по врућини, паркирање, бацање смећа, вожња нерегистрованих возила, непоштовање кућног реда, блокирање саобраћајница, неодазивање на судске позиве за прекршајне пријаве- све, што би нарушавало ауторитет државе (изабрати по вољи). Када је масовно- немогуће је контролисати, и потпуно дезорганизује државне системе.

4. Масовно неодазивање на државне иницијативе (прославе, јубилеје, организације великих међународних спортских или културних манифестација, дочеке страних државника, свечана отварања или затварања фестивала, објеката, и сл.); држави треба публика и друштво. Кад то изостаје- у врло непријатној је ситуацији...

5. Моћ хумора је у политици огромна; подсмех умањује страх од репресије државе и релативизује њену моћ да кажњава. Сетимо се само лукавог маневра са демонстрацијама 1999. против Милошевића, када су на политичке митинге долазили са заставама Ферарија, Бразила, Звезде, Партизана, и извргавали подсмеху политички врх државе; то је била инструкција курсиста из Будимпеште, да се разбије страх учесника од репресалија, и увелико охрабрило учеснике за даље акције и истрајно учествовање у протестима. Хумор релаксира и уклања напетост, зближава учеснике групе- то је елементарна психологија и опште позната чињеница...

6. Пасивни сукоб, којим се не даје повода за насиље над учесницима скупа (такође, „трик“ будимпештанских инструктора протеста из '96.-'97.) када су полицајцима у цев оружја убацивали цвеће; против таквог поступка не може се применити никаква сила и органе државе остави потпуно немоћним и збуњеним...

7. Замарање државног апарата дописима, захтевима и тражењем објашњења за све и свашта; правити се блесав, јер- по закону- на то се има право. Кад држава прави попис, или убире порез- давати нетачне податке, замајавати државне службе до постизања њихове потпуне неефикасности, а онда им је „набити на нос“...

8. Када држава хоће да организује неки међународни скуп-организовати демонстрације против таквог скупа. Ако иступа на неком међународном форуму- послати тоне писама и мејлова појединачно, у којима се изражава неслагање са ставом државе, саботирати сваку њену акцију и план...
 
Можда Вам, као читаоцима, ово све изгледа као залудна забава беспосленог човека, који нема преча посла него да смишља ситне пакости и сметње за оне, који воде ову државу, у наше име.

Ако тако мислите- за то има неколико објашњења.
Прво- Ви сте део ове државе- и добро Вам је у оваквој, каква је, мислите да је добра, или бар боља, него што би је други успоставили.

Друго- мислите да је ово неоствариво и неизводиво, јер- нема ко да то спроводи; могуће је да сте у праву; једнако, као и да- нисте.

Јер, свако од нас познаје само један промил од овог народа, и нема појма о оној осталој, милионској маси, углавном врло незадовољних, а све више бесних, које ни видео ни чуо никад није; ту се налазе они, који би могли бар да- покушају.

Треће, а можда и најважније- ми, који ово пишемо или читамо- нисмо од оних, који би ово могли да спроводе у пракси; ми се бавимо теоријом. По томе, ближи смо оним јаловим економистима са почетка текста него револуционарним активистима, који ово некад и негде случајно и узгред прочитају, па им се можда нешто и допадне, и одлуче да пробају у пракси; е, ја то њима нудим на промишљање, а Вама, који то само пажљиво читате и проналазите мане, поручујем- угасите рачунар, отворите прозор и погледајте на улицу; можда је већ почело...

Јер, питање је дана, чини ми се, када ће почети нешто од овога; оваква, интелигентна револуција, или она, не дај Боже...

А једне ће бити...
 
Кнежевић Милан, Београд