Šta očekuje nove članove Evropske unije 2013. godine?

Stari Svet će i u novoj godini nastaviti da prolazi kroz težak period. Stručnjaci govore o mogućem stvaranju dva bloka u okviru evrozone – severnog i južnog. A države unije koje nisu prešle na evro su posebno pitanje.

Defragmentacija EU se ne završava raskolom unutar evrozone. Jer evrozonu čine 17 od 27 država unije, ili 28, ako računamo i Hrvatsku, budućeg člana, podsetio je stručnjak Instituta za Evropu Ruske Akademija Nauka Vladislav Belov. Zemlje koje još nisu prešle na evro su veoma različite i često nisu spremne da se pridržavaju iste politike. Upravo je to razlog za mnoge komplikacije oko donošenja veoma važnih dugoročnih odluka – kao što je Budžetski pakt. Ako razmišljamo na tu temu, nije teško prognozirati ko će se pridružiti Britaniji, koja je tradicionalno u opoziciji:

- Obično su to države koje nisu ušle u evrozonu. Situaciju otežava i okolnost da se sama evrozona u poslednje vreme poistovećuje sa Francuskom i posebno Nemačkom. Takva personifikacija ne ide na ruku evrointegraciji i razlog je za optužbe na račun Berlina, koji, navodno, preporađa nemačku snagu. Slične poruke se čuju u zemljama koje ne pripadaju evrozni – Poljskoj, Češkoj i Rumuniji.

Još oštrije se iskazao krajem 2012. predsednik Nacionalne banke Poljske i bivši premijer zemlje Marek Belka, rekavši da je stvaranje evra greška. Do kraja krize u evrozoni Poljaci nemaju šta tamo da traže, rekao je on.

Posebnu želju da odustanu od svojih kruna ne osećaju ni Danci ni Šveđani. Istraživanja javnog mnjenja svedoče da je u obe države više protivnika evrozone. Što se tiče Rumunije i Bugarske, antibriselska raspoloženja su izazvana još i činjenicom da ih ne primaju u šengen zonu.

Slična situacija je u mnogome rezultat realizovnih planova širenja EU krajem 1990-ih i početkom 2000-ih. Tada su se rukovodili pre svega geopolitičkim argumentima. Što se tiče ekonomskog pitanja, odložili su ga za kasnije. Na proširenje EU se gledalo kao na sredstvo da se omogući stabilnost i bezbednost u regionu sa neopredeljenim granicama, nacionalnim manjinama, uzajamnim istorijskim pretenzijama i drugim problemima. Tim pre što su se za ideju širenja EU na istok aktivno zalagale istočnoevropske zemlje – podsetio je Glas Rusije šef katedre za evropsku integraciju MGIMO MIP-a Ruske Federacije Niklaj Kavešnjikov:

- Treba naglasiti da je inicijativa za stupanje u EU polazila od samih zemalja Centralne i Istočne Evrope. Upravo su one pod lozinkom „vratiti se nazad u Evropu“ pokušavale da se učlane u EU i NATO. U Evropskoj uniji su povodom širenja na istok prvo postojala različita mišljenja. Ali, na kraju krajeva, doneta je odluka da se nove zemlje prime u organizaciju.

I to nije sve. Sadašnji finansijsko-ekonomski problemi u EU daju novi impuls upravo tim separatističkim i nacionalističkim raspoloženjima koja su trebala da budu suzbijena širenjem unije. Američki analitičar Džordž Fridman prognozira da će „separatistički pokreti koji dobijaju na snazi menjati granice i čak preći iz oblasti apsurda u sferu mogućeg“. Naveo je pri tom situaciju u trouglu Mađarska-Rumunija-Slovačka. „Pritisak u Evropi jača, i ono što se smatralo nemogućim za kratko vreme može da postane veoma ostvarivo“, kaže Fridman. A to znači da proces raspadanja Evropske Unije na nekoliko blokova ne samo da se neće moći zaustaviti, već će dovesti do promena u čitavoj Evropi.