Шта очекује нове чланове Европске уније 2013. године?

Стари Свет ће и у новој години наставити да пролази кроз тежак период. Стручњаци говоре о могућем стварању два блока у оквиру еврозоне – северног и јужног. А државе уније које нису прешле на евро су посебно питање.

Дефрагментација ЕУ се не завршава расколом унутар еврозоне. Јер еврозону чине 17 од 27 држава уније, или 28, ако рачунамо и Хрватску, будућег члана, подсетио је стручњак Института за Европу Руске Академија Наука Владислав Белов. Земље које још нису прешле на евро су веома различите и често нису спремне да се придржавају исте политике. Управо је то разлог за многе компликације око доношења веома важних дугорочних одлука – као што је Буџетски пакт. Ако размишљамо на ту тему, није тешко прогнозирати ко ће се придружити Британији, која је традиционално у опозицији:

- Обично су то државе које нису ушле у еврозону. Ситуацију отежава и околност да се сама еврозона у последње време поистовећује са Француском и посебно Немачком. Таква персонификација не иде на руку евроинтеграцији и разлог је за оптужбе на рачун Берлина, који, наводно, препорађа немачку снагу. Сличне поруке се чују у земљама које не припадају еврозни – Пољској, Чешкој и Румунији.

Још оштрије се исказао крајем 2012. председник Националне банке Пољске и бивши премијер земље Марек Белка, рекавши да је стварање евра грешка. До краја кризе у еврозони Пољаци немају шта тамо да траже, рекао је он.

Посебну жељу да одустану од својих круна не осећају ни Данци ни Швеђани. Истраживања јавног мњења сведоче да је у обе државе више противника еврозоне. Што се тиче Румуније и Бугарске, антибриселска расположења су изазвана још и чињеницом да их не примају у шенген зону.

Слична ситуација је у многоме резултат реализовних планова ширења ЕУ крајем 1990-их и почетком 2000-их. Тада су се руководили пре свега геополитичким аргументима. Што се тиче економског питања, одложили су га за касније. На проширење ЕУ се гледало као на средство да се омогући стабилност и безбедност у региону са неопредељеним границама, националним мањинама, узајамним историјским претензијама и другим проблемима. Тим пре што су се за идеју ширења ЕУ на исток активно залагале источноевропске земље – подсетио је Глас Русије шеф катедре за европску интеграцију МГИМО МИП-а Руске Федерације Никлај Кавешњиков:

- Треба нагласити да је иницијатива за ступање у ЕУ полазила од самих земаља Централне и Источне Европе. Управо су оне под лозинком „вратити се назад у Европу“ покушавале да се учлане у ЕУ и НАТО. У Европској унији су поводом ширења на исток прво постојала различита мишљења. Али, на крају крајева, донета је одлука да се нове земље приме у организацију.

И то није све. Садашњи финансијско-економски проблеми у ЕУ дају нови импулс управо тим сепаратистичким и националистичким расположењима која су требала да буду сузбијена ширењем уније. Амерички аналитичар Џорџ Фридман прогнозира да ће „сепаратистички покрети који добијају на снази мењати границе и чак прећи из области апсурда у сферу могућег“. Навео је при том ситуацију у троуглу Мађарска-Румунија-Словачка. „Притисак у Европи јача, и оно што се сматрало немогућим за кратко време може да постане веома оствариво“, каже Фридман. А то значи да процес распадања Европске Уније на неколико блокова не само да се неће моћи зауставити, већ ће довести до промена у читавој Европи.