Mala pobeda, velika nada

18. januar 1943. godine je ušao u istoriju kao datum proboja blokade Lenjingrada. Tada je vojska SSSR uspela da osvoji mali pojas zemlje da bi obezbedila bilo kakvu regularnu vezu grada sa „velikom zemljom“. Ali, do konačnog proboja blokade je trebala još godina dana.

Pokušaji proboja blokade Lenjingrada su počeli skoro odmah posle njenog uspostavljanja. Grad je odrezan od zemlje još krajem avgusta 1941. godine, kada je prekinut drumski saobraćaj. Ali, zvaničnim datumom početka blokade se smatra 8. septembar – dan prvog bombardovanja. Do zime je grad pao u plen, pokušaji evakuacije stanovnika, pre svega, dece po jezeru Ladoga su ostali bez rezultata – Nemci su konstantno bombardovali jezero. „Put života“ (put po ledom prekrivenom jezeru) je otvoren tek u novembru 1941. godine. I po tom putu, bez obzira na regularne napade, u grad su dovozili hranu, a iz grada odvozili decu. Evakuacija je stanovnike Lenjingrada stavila pred strašan izbor: rizikovati i, možda, preživeti ili ostati u gradu gde svaki dan neko od bliskih ljudi umire. Neko je poginuo i ne došavši do „Puta života“, seća se Vladimir Ključarev. 1942. godine je imao 11 godina i zajedno sa porodicom je napustio blokirani Lenjingrad.

- Na Finskoj železničkoj stanici je bio voz za jezero Ladogu. U tom vozu smo svi dobili sledovanje: pola kuvane kobasice, kamaricu rezanaca, vrelih, sećam se, da se pušilo od nje. I nas troje smo dobili skoro dve vekne hleba. Voz je krenuo, ali su mnogi umrli već u vagonu. Oni su odmah napali na hranu i dešavale su se strašne stvari: povraćanje, diareja, ljudi su padali u nesvest i, jednostavno, umirali. I kada smo mi izašli u selu Borisova griva, tamo je bilo mnogo naroda, svi sede, sve okolo zaleđeno, ledene lokve na svakom koraku. Kola, koja bi nas povezla preko jezera Ladoga, nema ili ih fali. Ja sam hodao, gledao i video kako pod ledom u jami ili u rupi od bombe – ne znam šta je to bilo –leži smrznuta žena sa novorođenčetom u rukama.

U zimu 43-će se pojavila nada. U gradu se pričalo da novi komandant Lenjingradskog fronta Leonid Govorov sprema odvažnu operaciju za proboj blokade. Bitka je počela 12. januara. Za šest dana sovjetska vojska je uspela da zauzme Šliselburg. U gradu nisu svi i ne odmah saznali za tu malu i sudbonosnu pobedu, ispričao je Vsevolod Petrov-Maslakov. Kada je počela blokada Lenjingrada on je imao 12 godina i skoro sve vreme opsade je proveo potpuno sam. Otac je mobilisan odmah na početku rata, a majka je radila u poljskoj bolnici. Na dan proboja blokade on je krenuo da traži majku.

- Sećam se momenta: prasak, bombardovanje, pucnjava i bu-bu-bu-bu, bu-bu-bu-bu. I nema nikoga – ne možeš ni da pitaš šta se desilo. Izađem na ulicu: nema žive duše. I vidim – odsjaj, dečija fantazija, odmah sam pomislio da Nemci upadaju u grad, a tamo je moja mama. I ja plačem što će Nemci ući u grad i ubiti mamu. Sve trešti, ali eksplozije nema. Izašao sam na Zagorodni prospekt i krenuo dalje, kojim putem – sada se već ne sećam. I, odjednom, primetim oživljavanje, neke automobile, ljude u uniformama. Ulazim u dvorište, a tamo sve pretrpano od ljudi. Bila su dvoja-troja sanitetska kola koja su stigla direktno sa fronta. Odmah su ih okružili, neke su odnosili u bolnicu, neke pregledali na licu mesta, neki su već ležali mrtvi. Istrčala je i moja majka, unezverena, sa upalim očima, donela mi neku teglu sa hranom, gurnula u ruke i ništa ne govori samo: Idi, idi. Naši su probili blokadu. I nikakvih više razgovora, odmah je otišla, jako izmučena. I nisam je video do kraja leta.

Zemlju, koja je osvojena u toku te operacije na južnoj obali jezera Ladoga, sovjetska komanda je iskoristila do maksimuma. Tamo je u jako kratkom roku napravljeno nekoliko puteva kuda su prolazila kola sa hranom. A, 7. februara je u grad stigao i prvi voz.