Brak iz računa – pola veka bez razvoda

22. januara navšilo se 50 godina od potpisivanja Jelisejskog sporazuma o pomirenju, prijateljstvu i saradnji između Nemačke i Francuske.

Tim povodom u Berlinu održava se serija zajedničkih svečanih manifestacija uz učešće saveznog kancelara Angele Merkel i predsednika Fransoe Olanda, a u Evropi u celini nema nedostatka izjava i ocena značaja i današnje uloge datog dokumenta. Između ostalog može da se čuje i metafora o tome da je to bio svojevrsni brak iz računa dve vodeće sile u posleratnoj Evropi. ako je i tako, računica, kako je pokazalo vreme, bila je tačna. Razvod se za 50 godina nije desio. Između ostalog nije prošlo bez porodičnih neslaganja.

Ovih dana mediji podsećaju na različite značajne i sitne nijanse koje su pratile potpisivanje istorijskog sporazuma. Kako piše nemački Badiš Cajtung, francuska strana je predlagala da se prvo potpiše standardni protokol o sradnji koji nije zahtevao utvrđivanje u nacionalnim parlamentima. Ali poslednjeg dana obojica lidera – Šarl de Gol i Konrade Adenauer doneli su odluku da daju dokumentu status državnog ugovora. Pomoćnici više nisu stizali da naruče fascikle koje odgovaraju slučaju i iskoristili su one koje su u žurbi pronađene. Fascikle su bile pogrešne boje, a na nemačkoj nije bilo grba nemčake i nije bilo zlatne lente u bojama državne zastave.

Ali svečanost i toplinu atmosfere podvlačila su sva izdanja. U prvom redu pominju se simbolični poljupci kojima je general de Gol propratio svoje zagrljaje za kancelarom Adenauerom, što poslednji, po rečima očevidaca, očigledno nije očekivao. Jer de Gol za vreme Prvog svetskog rata bio je ranjen i bio je u nemačkom zarobljeništvu, a u vreme Drugog svetskog rata vodio je pokret otpora. I sada je on, zagrlivši predstavnika neprijateljske države, izjavio da obe strane mogu da se ponose početkom istorijskog prijateljstva, potvrđenog upravo potpisanim ugovorom. Nemački kancelar kome, kako smatraju, pripada inicijativa povećanja statusa ovog dokumenta, podvukao je sa svoje strane da ni jedna evropska institucija, ni sama Evropa ne bi mogla da psotji kada bi se između Nemačke i Francuske sačuvalo neprijateljstvo koje je blokiralo donošenje odluka.

Po ocenama eksperata, razvoj odnosa između dve zemlje za poslednjih 50 godina podsećao je na plimu i oseku, u zavisnosti od kvaliteta političkih dueta predsednika i kancelara koji su smenjivali jedan drugog. Poslenja plima, kako smatra niz politikologa, bio je duet pod nazivom Merkozi, koji se pojavio na pozadini zajedničkih prioriteta Angele Merkel i Nikole Sarkozija. Da li će ga smeniti Merkoland – Merkel i Oland? – pitaju se analitičari. Odgovor je češće negativan. Kao što je primetilo, na primer, nemački Frankfurter Algejamne Cajtung u komentaru pod nazivom Jubilarna neudobnost, ovaj par nije izašao na kraj u uslovima krize sa ulogom inspiratora Evrope. Uzrok su različiti prioriteti i različita strategija.

Zamenik direktora Instituta za političku i vojnu analizu Aleksandar Hramčihin delimično se slaže sa sličnom ocenom, mada ne smatra da je Jelisejski sporazum izgubio svoje značaj.

- Neusumnjivo, savez je postojao. Postojao je ogroman kontrast između onog što je bilo do 1945. godine i što je postalo posle Drugog svetskog rata u odnosima između Francuske i Nemačke. Mada sada se ovaj savez možda i raskia zato što su obe zemlje previše duboko uronjene u EU i njene probleme. A unutar EU već je teško očuvati samo bilateralne odnose. Francuska i Nemačka su bile temelj Evrope od početka, ali sada više ne mogu da dominiraju, pošto je u EU previše zemalja.

Izabel Hofman, rukovodilac projekta u nemačkom fondu Bertelsmana vidi, naprotiv, pozitivne momente urazvoju političkih prolaza dve zemlje.

- Pošto se obe zemlje razlikuju i pošto su ove razlike sačuvane tokom svih minulih decenija saradnje, odgovori koji se rađaju u toku ovakvih političkih neslaganja neobično su vredni i korisni ne samo za Francusku i Nemačku, već i za čitavu Evropu. Mi kod sebe u Evropi upravo se i plašimo uvek toga da u procesu zajedničkog rada naše zemlje ne počnu da liče jedna na drugu.

Sada sve češće se čuju bojazni druge vrste. Recimo, već pomenuti Frankufurter Algemajne Cajtung zaključuje da između Francuske i Nemačke ima više linija podele nego zajedničkog prosotra. Moguće da se tu jednostavno odražava nemački pesimizam. A možda u spoju sa francuskim elanom on će dati potreban sklop političkom cementu za Evropu?

Oleg Severgin,