Čovek bez navoja i bez oklopa protiv sveta – tako je govorio kritičar Pavel Basinski o Borisu Rižijem, neobičnom ruskom pesniku 90-ih godina. Njegovi stihovi prevedeni su na mnoge evropske jezike, a 2011. izašla je knjiga na srbskom "U Rusiji se rastaje zauvek", njen autor je knjižvenik Svetislav Travica, i upravo njegove prevode predstavljamo u prilogu.
Boris Rižij je nesumnjivo čovek tragičnog osećanja sveta, koje je u izvesnoj meri parodoksalno, zato što je kod njega postojalo na fonu spoljne stabilnosti. Voljena žena, divan sin, posao i naučne publikacije (bio je rudarski inženjer), konačno, poetska slava u usponu. Ipak, 2001. godine kada je imao 26 godina Boris Rižij se obesio na balkonu roditeljskog stana, ostavivši posmrtnu belešku koja se završava rečima „Ja sam voleo sve. Bez šale.“
Možda je u tome i uzrok dobrovoljnog odlaska Rižijeg. On je voleo i žalio „dauna Petju“, koji se divio muzici na sahrani admirala, a kada je umro sam „nije sviralo ništa“. Voleo je svoje prijatelje koji su poginuli banditskih 90-ih, neko sa „bakrom u lobanji“, neko od narkotika. Voleo je „bajkoviti Sverdlovsk“ koji je sam izmislio, grad koji je zauvek ostao u 80-im godinama zlatnog detinjstva i škriputavih ljuljaški na kojima se ljuljaš i osećaš „miris lišća trulog i miris neba plav“. O tom izmišljenom svetu Boris Rižij je pred kraj života pisao ovako:
Gradić, kog sam izmislio i naselio ljudima,
gradić, nad kojim sam lično oblake razmestio,
propada, jer je živeo rukovodeći se utiscima
kako sam mu, navodno, kratak život smestio.
Prekida se muzika, ma kako da se muzičar stara,
fenjeri ne gore, premda ih psovkama časti električar.
Pred svojim očima, lepotica se u rugobu pretvara.
Gradić je propala stvar.
Kriv sam, jer nisam pazio, ali se propadanje nastavlja,
sve je otišlo dođavola, a to što ime moje ima,
to ide po jesenjoj aleji, i vetar zviždeći nazdravlja,
i gomila se lišće za mojim leđima.
Od oca Boris Rižij je nasledio ljubav prema poeziji. I zato u njegovim dnevničkim zapisima se sreću ovakve reči: Ujutru se budim... u glavi odjekuje Noćna smotra Žukovskog. Jer čak u filološkim krugovima malo ko može da se seti danas te pesme s početka 19. veka! Ali Rižij je odlično znao i književnost 20. veka, sve najbolje što je postojalo u sovjetskoj poeziji. On je cenio i stvaralački preosmišljavao radove takvih stubova literature kao što je Boris Slucki i David Samojlov. Kao i mnogi, odbolovao je Josifa Brodskog. Još jedan njegov idol, živi klasik Jevgenij Rejn, nazvao je Rižijeg pesnikom tragične zabave, najtalentovanijim u svojoj generaciji. Boris Rižij je postao dobitnik prestižne nagrade Antibuker, izašao je zbornik, pri tome ugledne izdavačke kuće Puškinski fond. Ali sve to nije moglo da zaustavi pesnika očaranog smrću.
Sa dlana, ciganko, hoćeš li umeti
Izgatati mi sudbinu kletu?
Ciganka reče: ti ćeš umreti,
Takvi dugo ne žive na svetu.
Biće ti tuđi sin i ženica,
Drugovi će neprijatelji postati.
Pitaš se šta će te ubiti? Krivica.
Al ti je nikome nemoj dati.
Zašto sam kriv? Jer si živ! -
Smeška se i gleda me u oči.
Sa pijace trešti poznati motiv
I prosijavaju se nebesa u noći.
Zvučni cinično, ali pravu slavu Boris Rižij je stekao posle smrti. Holanđani su snimili o njemu film. U jednom od prestoničkih pozorišta uspešno se daje predstava Rižij. Kako smo već rekli, izašla je knjiga na srbskom, U Rusiji se rastaje zauvek, autor prevoda Svetislav Travica.
Sam Svetislav Travica o sebi kaže da se do 50 godina bavio čitanjem, a zatim je počeo sam da piše i prevodi. Svojevremeno je osvajao jezik Puškina i Dostojevskog kako bi izučio rusku književnost u originalu. Sa stvaralaštvom Borisa Rižijeg se upoznao slučajno.
Svetislav Travica: Šetajući po internetu, čitajući ruske sajtove sa poezijom, naišao sam na stihove koji su me odmah, da tako kažem, zgrabili. Bio sam potpuno zbunjen, pročitao sam ime pisca, koje mi ništa nije govorilo. Onda sam ukucao njegovo ime, da vidim o kome se tu radi. Onda sam dalje počeo da čitam stihove, i shvatio sam da je on zaista veliki pesnik. Mislim da jekod njega važno i karakteristično je taj njegov osećaj za vreme. Znao je da korespondira sa svojim vremenom, kao niko iz njegove sredine. Pa čak i njegovi prethodnici, Jesenjin naprimer, veliki pesnik, pisao je o Rusiji koje više nema. Majakovski je pisao o Rusiji kakve više neće biti. Jedino je Mandelštam imao takav osećaj za vreme, samo što se on nosio i borio protiv tog vremena, protiv tog „vuka veka“ kako je on rekao. A Rižij je pokušavao da taj vek u kojem je on živeo da nekako pomiri sa vekom koji dolazi. Zato je on savremenik. Mi njega doživljavamo kao savremenika. Iako sam ja mnogo stariji od njega (40 godina), doživljavam ga kao nekog svog vršnjaka. Veliki pesnici se po tome i razlikuju od onih koji su prosečni, jer pišu o „većim“ temama. Uglavnom, kada uzmete, kad svedete, onako na minimum o čemu je pisao Rižij- o životu i o smrti. Znači, to je bio čovek koji je osećao svoje vreme i živeo. Nosio je teret tih problema. On je pod tim teretom, na neki način i pao.
Dok spavao sam, svuda je padao sneg –
Padao s neba, beli, plavičasti,
I neki strašni izišao je čovek
sa ogromnom lopatom u svojoj vlasti
i probudio me. A nije me sneg
razbudio, tiho, sasvim tiho je padao.
Sredinom dana probudih se bled
a za zidom dečak je tužno plakao.
Nekada davno na sneg bih izlazio
bez kape i kaputa i ka prvoj stanici
trkom bežao i do smrti rad bio,
miloj, u zečijoj bundi, prijateljici.
Išli kod mene, naokolo je sneg ležao.
Dvorište beše pusto, sami na celom svetu
nas dvoje smo bili. Kako sam znao
poljubih je tada, od uzbuđenja smo se tu
osvrtali, ja krišom, otvoreno ona.
Gde li se sada dela moja tuga,
moj nemir? Naslonjen preko balkona
slušam plač i vidim sneg. Kuda
da bežim sada, a nikuda ne bih.
Sneg plavičast, ko čaršav posle pranja, lak.
Grebi lopatom, čoveče, plači i grebi.
Moj dečak ili devojčica, moj dečak.
Boris Rižij je pesnik nostalgije. Ostaje zagonetka zašto nije mogao da se istrgne iz tog kruga, zašto nikada nije delo mladalački zanos, kada smatraš da je sve u stvari pred tobom. Čovek živi od sećanja na detinjstvo i misli na starost, ako, naravno, nema više zašto da živi, pisao je u dnevniku.
Svetislav Travica: Mislim da pesnici koji su osuđeni da kratko žive, da oni moraju da kažu ono veliko i snažno što imaju da kažu, za tog svog života. Pesnici koji su osuđeni da žive dugo, oni imaju vremena, oni se uzdižu polako, raste taj njihov talenat.
Ako u prošlost - onda bolje tramvajem
Sa zvonom i sa susedom na štakama,
Sa đakom i tetkom što putuje sama
I sa lišćem topole što trči za nama.
A, onda - posle pet ili šest stanica,
Sićićemo u osamdesete godine:
S leva fabrika stoji, s desna turbine.
Nemoj da gasiš. Zapali, ove su fine.
Zašto skeptički mumlaš - ne znam:
- Sve je to iz Nabokovljeve proze -
- On je visokog roda, a mi sačuvaj bože. -
Osmehni se, nek suze ti lice ne rose.
Stigli smo, evo, i do naše stanice:
Tu plakati vise, tamo se transparent klati.
Nebo plavičasto, zastave, prizori poznati,
Nečiju sahranu tiha muzika prati.
Zasviraj zubima tim starcima
I udalji se uz muziku, koraka laka,
U jakni kožnoj navučenoj na brzaka,
Po toj ulici večitih rastanaka.
Po ulici večne tuge, pred ogradom
Rodne kuće, stapajući svoj lik
Sa listopadom, na samoću nalik,
Vrati se kao ubijeni vojnik.
Vrlo je zanimljiva bila sudbina knjige prevoda koju je pripremio Svetislav Travica. Između ostalog gospodin Travica je preveo više od 90 pesama Rižijeg, čitavo stvaralačko nasleđe pesnika čini preko 1000 pesama.
Svetislav Travica: Imao sam knjigu, nisam imao izdavača. Kada sam našao izdavača, dogovor je bio da knjiga izađe na sajmu. Pripremao sam se za sajam 2010.godine. Dva dana pre sajma, izdavač mi je javio da štampar nije hteo da štampa zbog dugova itd. Uglavnom, knjiga nije izašla i ja sam očajan otišao na sajam. Tamo sam se sreo sa svojom poznanicom, koja je bila izdavač knjige i ona je rekla da će pokušati nešto da uradi. Stihove, svoje prevode sam joj poslao i posle mesec dana, ona mi javlja da je knjiga gotova. Jedan prijatelj koji živi u Nemačkoj kaže da je to pravo čudo i da se to ni u Nemačkoj ne dešava. Ta je knjiga bila izdata 2011.godine, 10 godina posle njegove smrti. Mi smo napravili veličanstvenu promociju u Beogradu, u muzeju Kinoteke. Njegova udovica Irina je rekla da je promocija u Beogradu bila bolja i lepša nego u Moskvi.
Evo, ja zaspivam napokon,
priljubljen ocu uz bok, još on
čita: „Izlazim ja na put…“
Sasvim sam? Tek mi je pet godina.
I budim se, oca nema kraj sina,
i tako je tiho i gasnu odasvud
zvezde u oknu, drveća pod prozorom,
kao stražari, moj čuvaju dom.
I ničeg se ne bojim, strah odlazi mimo,
Ipak, sasvim sam. Kao pesnik taj.
Kao moj otac. Tek mi je pet, znaj.
I svi jedno na drugo tako ličimo.
U jednoj od pesama Boris Rižij obećava izvesnom „čika Paši“ koji svako jutro pušta da čuje ceo kvart neku "ogromnu pesmu" da će „na strašnu muziku odlično pasovati reči“. Rižij je ispunio obećanje: on je birao jednostavne reči u onom neobičnom poretku kako ume samo pravi pesnik.
Svetislav Travica: Ima ljudi koji imaju tu suicidnu crtu i nešto ih vuče prema smrti, imaju taj jedan drugačiji odnos prema smrti. Njima je smrt mnogo bliža nego nama, mi se svi plašimo smrti i svi je izbegavamo, čak i da pričamo o njoj. A ima ljudi koji su sa njom našli neku vezu i ne smatraju da se time sve završava.
U sećanju mom, negde u kutu,
Stoji, na jednoj nozi, gle,
U svom iskrzanom kaputu
Vasilij Končev – Gončev „Ge“.
Protezu mu u pijanci ukraše
I sa njom cipelu, znači.
Pivo pije iz litarske flaše,
Ko da će u pivu spokoj naći.
A ja ka njemu pružam ruku:
Ej, dosta više, daj meni sada!
Verujem da život ide po krugu,
I da ne umiremo nikada.
I treba samo pritajiti se,
Zaustaviti disanje u tami toj:
A on će ispiti i nasmešiti se.
I ponoviće se život moj.
Timur Blohin,
