Simbol sovjetske epohe Sergej Mihalkov

Otkrivanje memorijalne ploče, svečani koncert u moskovskom Boljšoj teatru, prezentacije knjiga sećanja – sve to deo je proslave stogodišnjice rođenja istaknutog sovjetskog pesnika i pisca Sergeja Mihalkova. Vreme kako se ispostavilo nema vlast nad njegovim stihovima, pre svega dečijim. Savremena deca, kao nekad njihove deke i bake, prepoznaju u junacima Mihalkova sebe, svoje prijatelje i susede. I naravno svaki građanin Rusije zna da je Sergej Mihalkov autor reči Državne himne.

Sergeju Mihalkovu sudbina je poklonila dug život, skoro 97 godina. Klasik sovjetske književnosti je smatrao sebe srećnim čovekom: zaista, nije pao pod presu staljinističkih represija, u Drugom svetskom ratu kada je bio vojni dopisnik, nije poginuo. I porodica Mihalkova je bila divna – sa svojom suprugom, Natalijom Končalovskom, proveo je 53 godine zajedničkog života, odgajio dva sina – sada su to poznati režiseri Nikita Mihalkov i Andrej Končalovski.

Prvog januara 1944. godine Himna Sovjetskog Saveza sa stihovima Sergeja Mihalkova prvi put je izvedena. A 1. januara 2001. godine ruski građani su čuli novi, savremeni tekst himne, čiji autor je takođe bio Mihalkov. Pisac je uvek vrlo mnogo radio, objavljivao po 3-4 knjige godišnje, pri tome uvek je vršio još mnoštvo javnih obaveza. Ukupan tiraž njegovih dela dans se približava cifri od pola milijarde – to je rekord. On je stizao da piše i za pozorište. Komedija Rakovi, na primer, izdržala je 5000 predstava – još jedan rekord. I na filmu Mihalkov je radio. Po njegovim scenarijima je snimljeno 40 filmova. Režiser Aleksandar Stefanovič se seća kako se u mladosti, kada je još bio sasvim anoniman, plašio koautorstva sa ulgednim majstorom.

- Imao sam sreće da sa njim sarađujem, napravio sam sa njim tri filma – Dozvola boravka, Pena – satirična komedija, i prvi sovjetski mjuzikl na muziku Davida Tuhmanova koji se zvao Dragi dečko. Radili smo sasvim ravnopravno, čak honorari koje smo dobijali bili su jednaki, što je teško zamisliti za savemene alijanse. Osim toga, bili su normalni stvaralački odnosi bez bilo kakve uobraženosti.

Svoj neporeciv ugled Mihalkov je koristio kako bi podržao i zaštitio od nepravednih napada književnu omladinu, između ostalog u sovjetsko vreme popularni list Mladost. Poznati pesnik Andrej Dementjev koji je tada bio glavni urednik, danas se za zahvalnošću seća toga. Govori i o ljudskim osobinama klasika: Mihalkov je posedovao odlučnu reakciju i neobičan simisao za humor, kaže Dementjev.

- Neću navoditi pesnika kojeg je Mihalkov jednom kritikova na plenumu pisaca u Moskvi. On je seo pored mene i skočio sa stolice sa rečima: Druže Mihalkov, ranije su za takve stvari pozivali da dvoboj. Mihalkov je, bez trunke razmišljanja odgovorio: Ja sam između ostalog plemić i ne izlazim na dvoboj bilo kome.

To je bilo već 70-ih godina. U staljinska vremena Mihalkov je naravno skrivao svoje plemićno poreklo. On je čak mesto akcenta u svom prezimenu promenio – od MihAlkova se pretvorio u MihalkOva. Ali tokom godina već je obnovio rodoslov porodice do 18. kolena i vrlo se time ponosio. Pri tome ni u jednom trenutku, po rečima unuka, Jegora Končalovskog, nije prestao da bude sovjetski čovek.

- Devedesetih godina sam napravio mali dokumentarni film o dedi i pitao sam a kako da ga nazovem. On je zamolio da ga nazovem Bio sam sovjetski pisac. U stvari on je bio upravo sovjtski pisac i sovjetski čovek, tačnije čitav njegov život, odrastanje, porotekli su pri sovjetskoj vlasti. On je smatrao da je mogao da uspe kao spenik, kao stvaralačka ličnost samo u domovini.

U znak sećanja na pesnika Sergeja Mihalkova u centru Moskve pored kuće u kojoj je živeo, rešeno je da se postavi spomenik.

Tatjana Zavjalova,