Симбол совјетске епохе Сергеј Михалков

Откривање меморијалне плоче, свечани концерт у московском Бољшој театру, презентације књига сећања – све то део је прославе стогодишњице рођења истакнутог совјетског песника и писца Сергеја Михалкова. Време како се испоставило нема власт над његовим стиховима, пре свега дечијим. Савремена деца, као некад њихове деке и баке, препознају у јунацима Михалкова себе, своје пријатеље и суседе. И наравно сваки грађанин Русије зна да је Сергеј Михалков аутор речи Државне химне.

Сергеју Михалкову судбина је поклонила дуг живот, скоро 97 година. Класик совјетске књижевности је сматрао себе срећним човеком: заиста, није пао под пресу стаљинистичких репресија, у Другом светском рату када је био војни дописник, није погинуо. И породица Михалкова је била дивна – са својом супругом, Наталијом Кончаловском, провео је 53 године заједничког живота, одгајио два сина – сада су то познати режисери Никита Михалков и Андреј Кончаловски.

Првог јануара 1944. године Химна Совјетског Савеза са стиховима Сергеја Михалкова први пут је изведена. А 1. јануара 2001. године руски грађани су чули нови, савремени текст химне, чији аутор је такође био Михалков. Писац је увек врло много радио, објављивао по 3-4 књиге годишње, при томе увек је вршио још мноштво јавних обавеза. Укупан тираж његових дела данс се приближава цифри од пола милијарде – то је рекорд. Он је стизао да пише и за позориште. Комедија Ракови, на пример, издржала је 5000 представа – још један рекорд. И на филму Михалков је радио. По његовим сценаријима је снимљено 40 филмова. Режисер Александар Стефанович се сећа како се у младости, када је још био сасвим анониман, плашио коауторства са улгедним мајстором.

- Имао сам среће да са њим сарађујем, направио сам са њим три филма – Дозвола боравка, Пена – сатирична комедија, и први совјетски мјузикл на музику Давида Тухманова који се звао Драги дечко. Радили смо сасвим равноправно, чак хонорари које смо добијали били су једнаки, што је тешко замислити за савемене алијансе. Осим тога, били су нормални стваралачки односи без било какве уображености.

Свој непорецив углед Михалков је користио како би подржао и заштитио од неправедних напада књижевну омладину, између осталог у совјетско време популарни лист Младост. Познати песник Андреј Дементјев који је тада био главни уредник, данас се за захвалношћу сећа тога. Говори и о људским особинама класика: Михалков је поседовао одлучну реакцију и необичан симисао за хумор, каже Дементјев.

- Нећу наводити песника којег је Михалков једном критикова на пленуму писаца у Москви. Он је сео поред мене и скочио са столице са речима: Друже Михалков, раније су за такве ствари позивали да двобој. Михалков је, без трунке размишљања одговорио: Ја сам између осталог племић и не излазим на двобој било коме.

То је било већ 70-их година. У стаљинска времена Михалков је наравно скривао своје племићно порекло. Он је чак место акцента у свом презимену променио – од МихАлкова се претворио у МихалкОва. Али током година већ је обновио родослов породице до 18. колена и врло се тиме поносио. При томе ни у једном тренутку, по речима унука, Јегора Кончаловског, није престао да буде совјетски човек.

- Деведесетих година сам направио мали документарни филм о деди и питао сам а како да га назовем. Он је замолио да га назовем Био сам совјетски писац. У ствари он је био управо совјтски писац и совјетски човек, тачније читав његов живот, одрастање, поротекли су при совјетској власти. Он је сматрао да је могао да успе као спеник, као стваралачка личност само у домовини.

У знак сећања на песника Сергеја Михалкова у центру Москве поред куће у којој је живео, решено је да се постави споменик.

Татјана Завјалова,