Srbija, njena dijaspora i evrazijska budućnost

Naš gost je Tatjana Poloskova, doktor političkih nauka, stručnjak za rad sa stranim dijasporama, rukovodilac fonda Oka. Ovog leta Tatjana je posetila Srbiju, gde je konsultovala kolege kako najbolje da grade odnose sa „stranim Srbima“, a takođe je razgovarala sa različitim srbskim nevladinim organizacijama. U septembru gospođa Poloskova ide u Crnu Goru, na savetovanje po pitanju odnosa Beograda sa srbskom dijasporom u ovoj zemlji. Danas razgovaramo upravo o sunarodnicima, takođe o evroazijskom prostoru u ciljevima NATO-a.

Tatjana, kakve konsultacije su bile potrebne Srbima? Kako ocenjuje položaj srpske dijaspore u susednim zemljama?

- Srbi odlično znaju za iskustvo ruskih zvaničnih struktura i hteli bi da izbegnu neke greške. Mi smo ih usmerili na to da treba da traže u dijaspori socijalno aktivne ljude, patriote koji poseduju organizacione i finansijske mogućnosti, zato što je formiranje „komiteta bede“ sitaucija bezizlazna. Dok ljudi dobijaju novac iz centralnog „džepa“ oni rade. Čim priliv prestane, oni idu na drugo mesto, najčešće u ambasadu SAD. Ovde je još moglo da se iskoristi iskustvo Mađarske, zato što su za njih „strani Mađari“ oni koji su se našli van granica domovine posle promena koje su se desile raspadom Austrougarske. Najverovatnije za Srbe koji žive u Crnoj Gori prihvatljiviji je termin „razdvojeni narod“. Sudeći po politici koju sada vodi Crna Gora, gde se marginalizuje sve srbsko, može se govoriti o diskriminaciji.  Nažalost, EU ne smatra tako. Što se tiče Hrvatske, pravili smo veliki analitički materijal o činjenicama preporoda nacizma i politike u pogledu Srbije u celini. Jasno je da se srbsko stanovništvo tamo ne vraća, koliko znam, samo stariji ljudi koji žele da umru tamo gde su odrasli.

Za srpsku dijasporu važno je kako će braniti svoja prava. Ona treba da traži integraciju u političke sisteme zemlje gde žive – ne sme se orijentisati samo na kulturne manifestacije i festivale: jedni neka se bave očuvanjem kulture, a drugi realnom politikom. Inače će se to pretvoriti u još jedan dekor. A to je već dosadilo.

Očigledno dosadilo je i Srbima: oni imaju skupštinu dijaspore koja do nedavno nije funkcionisala, ali sada je tamo novi predsednik, Dragan Stanojević i njegov cilj je što je moguće aktivnije učešće dijaspore u političkom životu svoje države. Tu se postavlja pitanje: koliko pre svega moralno pravo ima dijaspora da učestvuje u političkom životu svoje zemlje – ne na nivou publikacija slika na Fejsbuku iz serije „još jedan predsednik (premijer, ministar – potrebno podvući) – izdajnik“, već u realnosti. Jer nisu svi otputovali, spasavajući se „krvavog tiranina“, neke je primamio i bolji život...

- U savremenom svetu država kao struktura koja utiče na politiku, na situaciju uopšte, u mnogome je izgubila svoju ulogu. Uticaj vrše grupe – informacione, finansijske, na kraju krajeva dijaspora. Meni se ponekada čini kada posmatram rusku dijasporu u inostranstvu da su pojedine ličnosti doputovale, nisu našle sebi mesto i kao posao su odabrale put „profesionalnog sunarodnika“. Takvi ljudi nikakvo moralno pravo nemaju. Mnogo zavisi od konsolidacije, od toga ko se nje lati. Drago mi je što se kod Srba pojavio tako aktivan čovek, ali u stvari svaki pokret dijaspore je pokret odozdo, nemoguće je uzeti čoveka i imenovati ga za glavnog Rusa ili Srbina.

Hajde da kažemo nešto o politici: Balkan i NATO. Srbija rizikuje da uskoro postane ostrvo, koje nema izlaz na more: u tom pogledu što čitavo njeno okruženje, izuzev RS u sastavu BiH, teži u Alijansu.

- Meni su crnogorski eksperti govorili da u stvari značajni deo stanovništva se sa oprezom odnosi prema zbližavanju sa NATO-om. Zato nije isključeno da referenduma o stupanju neće biti, već da će odluka biti spuštena odozgo. Što se tiče NATO-a u Srbiji, iz jasnih razloga ne mislim da Alijansku tamo čekaju. Što se tiče NATO-a uopšte, smatram da svaka korporacija, nije važno da li vojna ili politička, kada se širi, počinje da se ruši. Meni i kolegama iz Baltičkih zemalja i Ukrajine 1996. godine u jednom švedskom insitutu u ministarstvu odbrane aktivno su dokazivali, navodno, čega se plašite, NATO je politička, humanitarna organizacija sa vojnim resursom. Ali šta je bilo, to je i ostalo...

Jednom je po meni Romano Prodi rekao da Rusija i EU dopunjuju jedna drugu kao kavijar i votka. Ne znam ko je od nas ko, ali ako je EU kavijar, sudeći po aktuelnom stanju, nije baš najsvežiji. Bez uvrede, probleme priznaje i rukovodstvo EU.

- Šta se sada dešava u EU, posebno kod mladih evropljana koji su stupili u ovu uniju i praktično sve izgubili? Recimo u Litvaniji: pusta Riga, svi ljudi rade negde u inostranstvu, atmosfera depresije. U Bugarskoj je praktično uništena poljoprivreda. Ne isključujem da kako je bila parada stupanja u EU, tako će biti i parada istupanja.

Tada ispada da Srbija koja do danas nije u EU, pre svega iz političkih razloga, u suštini u dugoročnoj perspektivi može da se ispostavi ne politički zaostaloj, već...

- Politički lider. U stvari jasno je šta se dešava u zemljama koje teže u EU: vlasti ovih zemalja žele da dobiju sredstva iz EU, ovaj novac će deliti za sebe, neće se baviti zemljom. A gde još da uzmu sredstva? Narodu stupanje u EU neće ništa doneti. Razume se, deo stanovništva je podležan uticaju propagande, ali drugi deo trezveno gleda na stvari i sve razume.

Dobro. Ima u Srbiji (između ostalog van njenih granica, među dijasporom) grupa patriota koji se zalažu sa saradnju sa Evroazijskim savezom. Na prvi pogled utopija, pošto je Srbija daleko čisto geografski.

- Kada je Kuba proglasila sociološki put razvoja, ona je takođe bila teritorijalno daleko. Vidim da je i Bugarska vrlo zaintresovana za Eroazijski savez, i kako su mi tamo govorili: glavni zadatak je predstaviti ljudima informaciju šta je to. A informacija sada, nažalost, nema dovoljno.

Kada objasniti u čemu je prednost evroazijske integracije?