Insistiranje na štednji vodi ka još većem problemu

U srbskoj javnosti već nekoliko nedelja učestalo se pominje angažovanje stranih, ili stručnjaka domaćeg porekla, u ulozi savetnika, pa čak i ministara u rekonstruisanoj vladi Dačić-Vučić.

Tako se u kontekstu savetnika vicepremijera Vučića pominje Alfred Guzenbauer, bivši kancelar Austrije. Gospodin Guzenbauer je pred sastanak sa Vučićem izjavio da je optimista po pitanju buduće saradnje sa srbskom Vladom, kao i da želi da pomogne Srbiji na putu ka EU.

Srbski mediji se, u tom smislu, bave likom i delom izvesnog Lazara Krstića, 29-godišnjeg diplomca matematike, ekonomije i politike sa prestižnog Univerziteta Jejl u SAD, koji je viđen za novog ministra ekonomije. Mladi gospodin Krstić, je već najavio mere „stezanja kajša“. U suprotnom, dodao je on, Srbiju „čeka propast“.

Da li je korisna „pomoć sa strane“ i koliko su mere stroge štednje dobre za srpsku ekonomiju, onakvu kakva je ona danas, govori gospodin Ivan Nikolić, viši stručni saradnik Ekonomskog instituta u Beogradu:

- Dakle, svakako bih podržao nastojanje vlade i državnog rukovodstva da obezbedi konsultantsku podršku iz inostranstva. Neću da kažem da sami nemamo stručni kadar, ali u brojnim slučajevima i iz tuđeg iskustva, možemo da kažemo da to može da bude dobro za zemlju.

Najbolji primer toga je Kina, kao zemlja koja najbrže raste i razvija se i koja sad menja sistem moći u svetu. Naime, početkom 90-tih, Čen Juan - guverner kineske centralne banke, formirajući kinesku razvojnu banku, koja je sada glavna poluga kineske moći, angažovao je Vilijama Lotona. Ovaj, tada nepoznati ali i kontraverzni američki konsultant je bio angažovan sa ciljem pružanja podrške obezbeđenju i kvalitetnom plasmanu likvidnosti koje je tada Kina obezbeđivala. Dakle, to nije ništa neobično ni za najrazvijenije zemlje.

Nekadašnja Jugoslavija je prva zemlja u tranziciji koja je angažovala strane konsultante. Podsetiću vas, Ante Marković, prvi tranzicioni premijer, angažovao je čuvenog Džefri Saksa i čitavu njegovu ekipu da pomogne zemlji u tom procesu koji je usledio.

Iskustva su podeljena, imamo apsolutno pozitivne primere, kao što je ovaj kineski. Sa druge strane, postoji veoma mnogo negativnih primera, možemo početi od Argentine, pa tu pomenuti i Rusiju tokom 90-tih godina i brojne zemlje u tranziciji, gde prisustvo stranih konsultanata nije urodilo plodom, čak je dalo i neke lošije efekte.

Da li su greške koje su strani timovi stručnjaka često pravili kada su savetovali vlade i ministre širom sveta posledica njihovog nepoznavanja ekonomskih i društvenih prilika u konkretnoj zemlji, ili pak te greške pripisujete nečem drugom?

- Kao prvo, definitivno je da ne možemo da kažemo da je napravljena greška u nekom izolovanom elementu, jer brojni činioci su opredelili da li će mere koje su oni preduzimali, odnosno ono što su savetovali uroditi plodom ili ne. Osim tih opštih mesta, svakako je bitno poznavati i neke osobenosti zemlje u koju se dolazi. Nisu svi isti i apsolutno se ne mogu neki univerzalni alati ili predlozi primenjivati. Kao što je to, na primer, MMF radio i na osnovu toga mu se upućuju i najveće kritike jer su oni zaista primenjivali jedan univerzalni set mehanizama, misleći da je on dovoljan da se preokrenu okolnosti i ekonomija pojedinih zemalja. To nažalost nije bio slučaj i to nije bilo dovoljno. Zato ne treba savete budućih konsultanata prihvatati nekritički.

Kako ocenjujete izjave budućeg ministra ekonomije, gospodina Krstića da samo mere „stezanja kajša“ mogu da spasu Srbiju od „prospasti“?

Definitivno, sama štednja ili ono što na Zapadu zovu „austerity measures“- politika rezova, nije dovoljna. Takva politika kao ekonomska mera nije dovoljna pogotovo u Srbiji koja je izvozno nekonkurentna.

Štednja je kao mera urodila plodom u Baltičkim zemljama, koje su dominantno izvozne. Jednostavno, kada štedite, sažimate domaću tražnju i ona se smanjuje. Ako su vaši proizvodnja i plasman okrenuti samo domaćem tržištu- u tom slučaju, svakako zapadate u dublju recesiju i spirala je okrenuta naniže- kao što voli da kaže budući ministar ekonomije.

Sa druge strane, ako imate izvozno orijentisanu privredu i ako se privredna aktivnost bazira na inostranoj potražnji, u tom slučaju možete da štedite, jer vam impuls dolazi inostranstva. Ovde je situacija potpuno drugačija nego u Baltičkim zemljama, za razliku od njih, mi jednostavno proizvodimo samo za domaće tržište. Sad se pojavio Fijat i još neki veći izvoznici, koji menjaju sliku i dobro je da je to tako. Ali, najveći deo srpske ekonomije je okrenut upravo domaćem tržištu- u tom slučaju, nema dileme, iskustvo je pokazalo, pa i podizanje PDV-a, da kada se oslanjate mahom na štednju, definitivno imate problem. To mora da ima u vidu i budući ministar, kao i svi konsultanti. Insistiranje samo na štednji, bojim se, može dovesti do još većeg problema od ovog u kojem već jesmo.

Jovana Vukotić,