Zašto se indijske žene ne osećaju bezbedno?

Nacionalni biro za kriminalnu statistiku objavio je podatke o broju žena koje su nastradale zbog problema vezanih za miraz. 2012. godine broj takvih smrti izneo je 8233, tačnije skoro svaki sat u nekoj oblasti Indije jedna žena postaje žrtva. Statistika, užasna sama po sebi, odražava duboko ukornjen kompleks predstava u svesti dela indijskog društva da su žene niža bića.

Vrlo je simbolično što je statistika broja smrti vezanih za probleme isplate miraza bila objavljena upravo onih dana kada je jedan od učesnika silovanja u Delhiju u decembru prošle godine dobio svega tri godine u poravnoj ustanovi. Uzrok tako blage kazne za silovanje koje je dovelo do smrti žrtve bilo je to što je mladić u trenutku izvršenja zločina bio maloletan – ima je „svega“ 17 godina. Znači, po indijskim zakonima nije mogao da dobje više od tri godine zatvora. Dati slučaj, kao i objavljena statistika, pokazuju da se žena i dalje u prilično širokim slojevima indijskog društva razmatra kao biće nižeg reda. Broj smrti vezanih za probleme sa mirazom poslednjih godina je neumitno rastao – sa 8093 2007. godine do 8618 2011. godine. Pri tome samo u trećini slučajeva stvar se završavala osudom krivaca. Govori Boris Volhonski, ekspert Ruskog instituta za strateška istraživanja.

- U vezi sa tim ponekad se stiče utisak da javna svest u Indiji postoji u dve paralelne ravni koje se međusobno ne presecaju. Sa jedne strane slučajevi poput decembarskog silovanja izazivaju burnu reakciju u društvu i bujicu gnevnih članaka u medijima. Sa druge sve ide svojim tokom. I već ugledni induski propovednik Asaram Bapu je optužen za silovanje maloletne devojke. Ali bez obzira na optužbu, stotine sledbenika okupilo se u njegovom ašramu, pokušavaju da spreče hapšenje.

Talas negodovanja se ograničava sferom medija i skoro ne dodiruje osnovnu masu stanovništva.

Ali i mediji ponekad prilaze selektivno slučajevima nasilja u pogledu žena. Ispada da se piše samo o onim slučajevima na kojima može da se zasluži ugled, kaže Boris Volhonski.

- Da uzmemo na primer slučaj obreda sati (samospaljivanja udovica) koji se sada ne dešavaju tako često, jednom u nekoliko godina. Svaki takav slučaj je povod za seriju članaka.Ali čak posle gnevnih publikacija u medijima, posle strogih mera koje preduzimaju organi reda protiv učesnika takvih obreda, lokalno stanovništvo pretvara mesto samospaljivanja u objekat poklonjenja, a udovicu koja se popne na pogrebnu lomaču muža poštuju kao boginju.

Pri tome saopštenja o ubistvima koja izvrše rođaci muža zato što nevesta nije donela u kuću obećani miraz, prolaze u nekoliko redaka negde u dubini rubrike Kriminalna hronika. U stvari ne piše se svaki dan o desetinama tipskih slučajeva!

I to iako je obred sati, ako je verovati njegovim pristalicama – dobrovoljni akt samospaljivanja udovice na pogrebnoj lomači muža. Da li je to tako ili ne, drugo je pitanje. Ali devojke koje ubijaju, zbog neisplaćivanja miraza, između ostalog polivši petrolejom i zapalivši, nemaju nikakve želje da postanu boginje, pa niko ih neće ni poštovati kao takve.

Očgiledno da „najvećoj demokratiji u svetu“ još predstoji da pređe veliki put pre nego što takvi varvarski obredi prestanu da se prihvataju kao nešto svakodnevno.

Boris Volhonski,