Зашто се индијске жене не осећају безбедно?

Национални биро за криминалну статистику објавио је податке о броју жена које су настрадале због проблема везаних за мираз. 2012. године број таквих смрти изнео је 8233, тачније скоро сваки сат у некој области Индије једна жена постаје жртва. Статистика, ужасна сама по себи, одражава дубоко укорњен комплекс представа у свести дела индијског друштва да су жене нижа бића.

Врло је симболично што је статистика броја смрти везаних за проблеме исплате мираза била објављена управо оних дана када је један од учесника силовања у Делхију у децембру прошле године добио свега три године у поравној установи. Узрок тако благе казне за силовање које је довело до смрти жртве било је то што је младић у тренутку извршења злочина био малолетан – има је „свега“ 17 година. Значи, по индијским законима није могао да добје више од три године затвора. Дати случај, као и објављена статистика, показују да се жена и даље у прилично широким слојевима индијског друштва разматра као биће нижег реда. Број смрти везаних за проблеме са миразом последњих година је неумитно растао – са 8093 2007. године до 8618 2011. године. При томе само у трећини случајева ствар се завршавала осудом криваца. Говори Борис Волхонски, експерт Руског института за стратешка истраживања.

- У вези са тим понекад се стиче утисак да јавна свест у Индији постоји у две паралелне равни које се међусобно не пресецају. Са једне стране случајеви попут децембарског силовања изазивају бурну реакцију у друштву и бујицу гневних чланака у медијима. Са друге све иде својим током. И већ угледни индуски проповедник Асарам Бапу је оптужен за силовање малолетне девојке. Али без обзира на оптужбу, стотине следбеника окупило се у његовом ашраму, покушавају да спрече хапшење.

Талас негодовања се ограничава сфером медија и скоро не додирује основну масу становништва.

Али и медији понекад прилазе селективно случајевима насиља у погледу жена. Испада да се пише само о оним случајевима на којима може да се заслужи углед, каже Борис Волхонски.

- Да узмемо на пример случај обреда сати (самоспаљивања удовица) који се сада не дешавају тако често, једном у неколико година. Сваки такав случај је повод за серију чланака.Али чак после гневних публикација у медијима, после строгих мера које предузимају органи реда против учесника таквих обреда, локално становништво претвара место самоспаљивања у објекат поклоњења, а удовицу која се попне на погребну ломачу мужа поштују као богињу.

При томе саопштења о убиствима која изврше рођаци мужа зато што невеста није донела у кућу обећани мираз, пролазе у неколико редака негде у дубини рубрике Криминална хроника. У ствари не пише се сваки дан о десетинама типских случајева!

И то иако је обред сати, ако је веровати његовим присталицама – добровољни акт самоспаљивања удовице на погребној ломачи мужа. Да ли је то тако или не, друго је питање. Али девојке које убијају, због неисплаћивања мираза, између осталог поливши петролејом и запаливши, немају никакве жеље да постану богиње, па нико их неће ни поштовати као такве.

Очгиледно да „највећој демократији у свету“ још предстоји да пређе велики пут пре него што такви варварски обреди престану да се прихватају као нешто свакодневно.

Борис Волхонски,