EU i SAD: „sklapanje“ nove Ukrajine

U Kijev danas hitno stiže šef diplomatije EU Ketrin Ešton, kako bi razmotrila pitanja političke stabilizacije i ekonomsku pomoć.

U kompetenciju Ešton nikada nije ulazila ekonomska i finansijska politika EU. Sudeći po izjavama iz Brisela, Vašingtona i Londona, reč je o tome da se što pre potvrde politički rezultati državnog udara i da se izveze revolucija na Dnjepru na istok u na Krim. Istovremeno započela je obrada novih antiruskih teza i „strašnih“ planova Moskve u pogledu suseda.

Ešton šalju u Kijev da proveri da „sklapanje“ nove Ukrajine ne krene u sasvim drugom pravcu. Opasnost postoji. Ovo sklapanje teče takvim tempom da se malo ko brine za zakonitost, ustavnost ili prosto objektivnost i istinu. I mišljenje većine stanovnika istočnih regiona. Za sada je jedina određenost u Ukrajini to da će na kormilo nove Ukrajine stati bivši premijer Julija Timošenko.

Kako će stvari krenuti dalje, da li će Timošenko moći da obuzda radikale, da se ne posvađa sa saradnicima-protivnicima, teško je reći, smatra poznati ruski politikolog Pavel Svjatenkov.

- Sada je sasvim očigledno da će ona podržavati sve zahteve majdana, kako bi osedlala revolucionarni talas. I osim toga, sve će zavisiti od toga da li će Ukrajina potpisati sporazum o asocijaciji sa EU i dobiti kredit od MMF, koji joj sada obećavaju. Ako potpiše i dobije, tada, naravno, mogućnosti da Timošenko manevriše između Rusije i Zapada biće ograničene, zato što se ukrajinska ekonomija nalazi na ivici kolapsa. I jasno je da će ukrajinska vlada zavisiti od onih koji joj daju novac.

Novi refren u izjavama Vašingtona, Londona i Brisela je da se ne dopusti vojna intervencija Rusije i osujećivanje „ekonomske pomoći“ Zapada od strane Moskve. Nema planova ni za prvo, ni za drugo, ali pomoćnik predsednika SAD za nacionalnu bezbednost Sjuzan Rajs već je objavila da bi intervencija bila velika greška. Ministar inostranih poslova Britanije Vilijam Hejg je rekao da bi to pogrošalo sitauciju u Ukrajini. On se, istina, poravio i dodao da mi, naravno, ne znamo kakva će biti reakcija Rusije. U Londonu i Vašingtonu neki političari čak smatraju da bi Moskva mogla da se uključi u ukrajinski projekat. Teško je reći čega je u takvim izjavama više – lukavstva ili jednostavno neshvatanja onog što se dešava?

Kako da se to učini pošto je Vrhovna rada jednim od svojih prvih ukaza faktički zabranila ruski jezik u zemlji, niko ne planira da objasni. Rada je prošlog vikenda priznala zakon o regionalnim jezicima od jula 2012. godine nevažećim. Sada na zvaničom nivou može da se govori samo „maternjim jezikom“. Nikakvi protesti od strane EU nisu usledili. Između ostalog, nisu usledili ni pošto je lider partije Svodoba Oleg Tjagnjibok ponovo izjavio da Ukrajina treba da se oslobodi vlasti „moskalja i židova“.

Prema podacima Kijevskog međunarodnog sociološkog instituta, ruski jezik koristi kod kuće (tačnije to je prvi jezik komunikacije) od 43 do 47 odsto stanovništva zemlje. Mnonojezični – od 74 do 96 odsto onih koji govre ruski – smatraju se Krim, Dnjepropetrovska, Donjecka, Zaporošska, Luganska, Nikolajveska, Odeska i Harkovska oblast. Ukinuti ruski jezik kao jezik komunikacije u Ukrajini isot je što i zabraniti u Belgiji da se govori francuski. To je maternji jezik za oko 40% građana Belgije. Zanimljivo je šta bi bilo sa premijerom Belgije, a sada predsednikom EU Hermanom van Rompejom, kada bi se on odlučio na takvu smelost?

Ako se desi raskol u Ukrajini, to se neće desiti zbog Rusije, već isključivo krivicom ultraradikala i opozicije, smatra zamenik direktor Centra za ukrainistiku i belorusistiku Moskovskog državnog univerziteta Lomonosov Bogdan Bespaljko.

- Nešto tako je moguće samo u slučaju da novo rukovodstvo sprovodi prilično radikalnu, oštru, antirusku politiku i antiregionalnu politiku. Ako ono bude dozvolilo uništenje onih vrednosti, onih mentalnih simbola koji postoje u tim regionima.

Kako bi se uspešno preformatirala Ukrajina, EU treba brže da urazumi radikalno krilo opozicije i da filtrira iz opozicije ultranacionalizam. To je mišljenje mnogih analitičara u Evropi. To je glavni zadatak Ešton.

Na šta god da smo računali konačno – napisao je danas londonski Gardijan – bilo bi bezumno voditi poslove u Ukrajini tako kao da je ona „zadnji ulaz“ za promene u samoj Rusiji. Dobro bi bilo da se takve misli ostave sudu istorije. I trebalo bi shvatiti da takva bolna reakcija Rusije na revoluciju, makar delimično, ima pod sobom osnove. Ustavno i zakonito izabran lider je smenjen. A na revolucionarnoj strani mnogo je ljudi sa sasvim odvratnim političkim pogledima. I konačno, najfundamentalnija činjenica je da su Rusija i Ukrajina, ma kakav režim da postoji u svakoj od ove dve zemlje u datom odresku vremena – u suštini blizanci sa vekovnim odnosima.-

Andrej Fedjašin,