Srpkinja u vrhu svetske medicine

Profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu, direktor Instituta za mentalno zdravlje, predsednik Nacionalne komisije za mentalno zdravlje Ministarstva zdravlja, zonalni predstavnik psihijatrije za region centralne Evrope pri Svetskoj psihijatrijskoj asocijaciji,  član Borda Svetske psihijatrijske asocijacije i njen počasni član, predsednik Radne grupe „Masovno nasilje i mentalno zdravlje” Svetske psihijatrijske asocijacije koja je zadužena za probleme ratova, terorizma i njihovog uticaja na mentalno zdravlje – ovo je samo mali deo impresivne biografije Dušice Lečić-Toševski, koja je do sada održala veliki broj predavanja na prestižnim kongresima i univerzitetima širom sveta na kojima je predstavila rezultate istraživanja o poremećajima ličnosti, depresiji, stresu, mentalnim poremećajima izazvanih ratom, sankcijama i bombardovanjem. Nedavno se vratila iz Sankt Peterburga gde je održala predavanje o prevenciji poremećaja ličnosti na Svetskom kongresu dinamske psihijatrije na kojem je obeležena stogodišnjica čuvenog Instituta Behterev a Institut za mentalno zdravlje iz Beograda postao član Svetske asocijacije za dinamsku psihijatriju.

Kakvi su rezultati istraživanja i šta kaže statistika kada je reč o psihološkom zdravlju ljudi, posebno žena, u Srbiji?

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, mentalni poremećaji su rastući problemi našeg doba i nalaze se među vodećim uzrocima nesposobnosti u svetu, a depresija je jedan od glavnih uzroka globalne invalidnosti. Situacija je slična i u našoj zemlji. Ipak, kod nas postoje izvesne specifičnosti, zbog hroničnog i dugotrajnog stresa kojem smo bili izloženi (rat u okruženju, sankcije UN, bombardovanje, socijalna tranzicija). Posledice tog stresa su mnogobrojne i manifestuju se u vidu posttraumatskog stresnog poremećaja, depresije, psihosomatskih bolesti, delinkvencije, agresije i nasilja, zloupotrebe supstanci.

Šta pokazuju istraživanja kada je reč o izbeglicama koje su potražile pomoć u Institutu?

Naša istraživanja pokazuju da je 30 odsto njih imalo posttraumatski stresni poremećaj, a 40 odsto poremećaj prilagođavanja. Još veći procenat posttraumatskog stresa (75 odsto) registrovali smo kod ljudi koji su bili u logoru u toku prethodnog rata i kod seksualno zloupotrebljenih žena (56 procenata). Da pomenem i studiju koju smo izveli na 500 studenata godinu dana posle bombardovanja – 11 odsto prethodno sasvim zdravih mladih ljudi imalo je posttraumatski stresni poremećaj.

Često se može čuti da smo postali ravnodušni i nezainteresovani za događaje koji se i nas samih tiču. Da li je to tačno?

Sigurno je da postoji veliki broj apatičnih ljudi koji su se zatvorili u svoju čauru i ne reaguju na ono što se događa oko njih. Međutim, ako govorimo o narodu u celini, ravnodušnost ne predstavlja njegovu dominantnu odliku, što se može videti u velikoj predanosti radu mnogih ljudi, u ne tako lakim uslovima. To se vrlo jasno pokazuje i na primeru izbeglica i raseljenih osoba, kojih ima oko 500.000 u našoj zemlji. Od tih hrabrih ljudi koji su bili prisiljeni da napuste svoje domove, izgube sve što su celog života stvarali, čak i tragove svog života zapisane na fotografijama i ostanu samo sa svojim uspomenama u novoj sredini nekog izbegličkog kampa, možemo mnogo naučiti o snazi preživljavanja. Iako je većina njih višestruko traumatizovana, oni su imali zadivljujuću snagu i mentalnu sposobnost da prežive dugotrajan i opasan put i treba ih poštovati, a ne sažaljevati.

Jedan ste od autora Konsenzus stejtmenta o preventivnoj psihijatriji koji su prihvatile sve zemlje članice Svetske psihijatrijske asocijacije. Šta preventivna psihijatrija podrazumeva?

Rasprostranjenost mentalnih poremećaja je velika svuda u svetu a socijalni i ekonomski teret bolesti je ogroman. Mentalno zdravlje  je nacionalni kapital i nema zdravlja bez mentalnog zdravlja koje je presudno za sveobuhvatno blagostanje osoba, društava i država. Primarni cilj prevencije je da se smanji epidemija mentalnih poremećaja, a to se može postići tako što bi se tretman zasnovan na bolesti pomerio ka sveobuhvatnom, multidimenzionalnom pristupu mentalnom zdravlju. Neophodno je da se razvijaju pozitivni stavovi u vezi sa lečenjem kao i da se redukuju pesimizam i skepticizam kada su mentalni poremećaji u pitanju.

Kao jedini srpski psihijatar, u „Oksfordskom udžbeniku psihijatrije” autor ste poglavlja o poremećajima ličnosti. Šta je sve uzrok ove pojave i koliko je ona opasna po bezbednost ok

Uzrok nastanka poremećaja ličnosti je multifaktorski i uključuje interakciju bioloških, psiholoških i socijalnih faktora rizika, kao što su urođeni temperament, traumatska iskustva u detinjstvu i suptilne forme neurološke i biohemijske disfunkcije.

Zanimljivo pitanje je da li se poremećaji ličnosti mogu povezati sa rastućom agresijom u savremenom svetu. Neki autori smatraju da socijalna kriza može dovesti do pojave poremećaja ličnosti, naročito u narcističkoj, „ja kulturi” Zapada u kojoj se insistira na uspehu i moći.

Da li je savremeni način života ženama nametnuo novu matricu ponašanja i obavezu da budu „superžene”, jednako uspešne i na poslovnom i na privatnom planu?

Žene su uvek „superžene”, kao majke, ili partnerke, to im je prirodna datost. Žena je primalac muške energije (i bukvalno) ali i organizator i davalac zemaljskog života. Ipak, moć odnosno vlast postaju privlačnije za ženu nego ranije. Kao da joj nije dovoljno što je nosilac arhetipa Velike Majke i temelj života, i što je ženstvenost moć nad moćima. Poslednjih decenija, u toku kojih na Zapadu deluju tzv. pokreti za oslobađanje žena, došlo je do delimičnog izjednačavanja reagovanja polova na stres. Feminizam je, često vođen nesocijalnim razlozima, uspeo da se izbori za promenu važećih polnih stereotipova, ali je, kao i svaki ekstremni pravac, učinio da klatno ode na drugu stranu – umesto uspostavljanja ravnoteže između polova, žene plaćaju cenu preuzimanja muških uloga, ali i muških bolesti, kao što je infarkt miokarda.      

Da li žene češće traže stručnu pomoć zbog poslovnih ili emotivnih

Kada govorimo o polovima treba izbegavati generalizacije – one su ponekad potrebne, ali ih valja uzimati uslovno jer su često pogrešne. Mislim da je individualni, odnosno pojedinačni princip najvažniji. Ipak, neke razlike u ponašanju, možda ne i u osećanjima, postoje. Žene su spremnije da potraže pomoć, jer se od muškaraca očekuje da budu „jaki” i da ne pokazuju da imaju probleme. Većina kultura ne dozvoljava muškarcima da pokažu osećanja. Šekspir je govorio „pretvori žalost u reči”, a to je ženama prihvatljivije nego muškarcima. Pored toga, socijalna podrška češće se upućuje ženama nego muškarcima.

Ko je (u proseku) hrabriji da prizna da postoji problem i spremniji da se obrati psihijatru za pomoć – muškarac ili žena?

Slično je i kod žena i kod muškaraca – i jedni i drugi teško se odlučuju da potraže pomoć. Verovatno zato što postoje predrasude u vezi sa psihijatrijom, strah od toga da se bude proglašen „ludim” ili teškoća da se prizna slabost. Mentalna oboljenja mogu pogoditi svakoga, na svakom mestu. Oko 25 odsto osoba (ili svaki četvrti građanin) ima ili je imao neki psihički problem. Kriza, međutim, može osnažiti osobu ako se shvati na pravi način i ne treba zaboraviti da samo ranjena školjka stvara biser.

U poslu ste u kome uglavnom dominiraju muškarci. Koliko Vam je bilo teško da se izborite za svoje mesto pod suncem?

Mi spadamo u zemlje u kojima veći broj studenata medicine čine devojke. U nekim, fizički zahtevnijim specijalnostima, kao što je hirurgija, na primer, dominiraju muškarci, što je razumljivo. Ne mislim da žene imaju probleme da, ukoliko vredno i posvećeno rade, postignu uspehe u svakoj oblasti kojom se bave, niti da postoji njihova diskriminacija u bilo kom smislu. Govorim o našoj sredini, Evropi i razvijenom svetu. Uostalom, kada žena ima mnogo dece, i kada je u službi porodice, obavlja najvažniji posao na svetu i ne mora ništa drugo da radi.

Šta smatrate najvećim profesionalnim izazovom?

Radim posao koji volim i sa radošću idem u Institut po kojem je Palmotićeva ulica poznata i gde imam divne kolege i saradnike.