Podmetanje noge Evropskoj centraloj banci

Odbijanje predsednika nemačke federalne banke Aksela Webera (Axel Weber) da dođe na čelo Evropske centralne banke izazvalo je šok u EU. Smatralo se da je to nešto što se samo po sebi podrazumeva, da će upravo ovaj vodeći finansijski autoritet postati adekvatna zamena za Žan-Klod Trišea (Jean-Claude Trichet). Sad predstoji novi složen izbor među kandidatima.

Zvanični Berlin je reagovao bez očigledne gorčine. Naslednik ne mora obavezno biti Nemac, izjavio je predsednik vlade Štefen Zajbert (Steffen Seibert). Odlučujući kvaliteti kandidata, po mišljenju ministra za ekonomiju FRN Rajnera Bridelea (Rainer Brüderle), moraju biti „ispravna unutrašnja ubeđenja. On mora biti siguran u to da inflacija neće rešiti bilo kakve probleme i da su nam potrebne stabilne cene radi napretka i dobrobiti“. Koliziju analizira dopisnik Sergej Guk, pozvani stručnjak – rukovodilac Centra za nemačka istraživanja Instituta Evrope Vladislav Belov.

Sam Aksel Weber je svoje odbijanje motivisao time da ne želi da se nađe u manjini na političkom Olimpu EU, kako ne bi postradao ugled Evropske centralne banke. Njegova gledišta se ni iz daleka nisu uvek poklapala s ubeđenjima političke vrhuške Evropske Unije. Weber je pristalica strogog ograičavanja inflacije, odnosno principa po kojem novčana masa ne sme da ide ispred obima ekonomije. I ova čvrstina je omogućila Nemačkoj da bez posebnih gubitaka izađe iz duboke finansijske krize.

Weber ne smatra da je potrebno da se reguliše kreditno-novčana i socijalna politika u okviru Evropske zone, na čemu insistira tandem Merkel-Sarkozi. Da, treba pratiti tendencije razvoja, kao se ne bi dozvolila makro-ekonomska preterivanja, ali ne treba administrirati. I napokon, glavna stvar: on je od početka osudio strategiju ECB u vezi s kupovinom državnih dužničkih obaveza problematičnih zemalja Evropske zone. Samim tim, on je smatrao da glavi stražar stabilnosti – evro, sam provocira rizike, koji se ne mogu prognozirati. Kontra-argument: to je ipak bolje od lančane reakcije bankrota država, koje su se zaglibile u dugovima, nije ga ubedio.

Kao kamen čvrste pozicije predsednika evropskih centralnih banaka, poput Webera, ljute vlade. Bankari se kritikuju zbog „nesavitljivosti“, privrženosti šablonima, odsustva želje da vide dalje od sopstvengo nosa.

Mišljenje Vladislava Belova

„Centralne banke su uvek bile u stanju konfrontacije sa svojim vladama. Centralne banke moraju biti nezavisne – to je aksioma stabilne novčano-kreditne politike. Primer je uvek bila Bundesbanka, po njenoj slici i prilici je stvorena ECB. Pozicija Aksela Webera je batina, koja ima dva kraja. Da, on je u maju prošle godine izjavio da se ne slaže s tim da ECB kupi dužničke obaveze. Ovo je pozicija dostojna poštovanja, ali verovatno nije u potpunosti neosporna. ECB nije delovala po dogmatskim udžbenicima, već je ispoljila izvesnu elastičnost.

Pritisak na centralne banke je uvek postojao, centralne banke su uvek branile svoju poziciju. I čini mi se da je Aksel Weber čovek, koji je morao da se suprotstavi delu drugih članova centralne banke, koji predstavljaju nacionalne institute za regulisanje. Da ostane stražar stabilnosti. Pritom se i drugi kandidati – profesionalnci, podjednako kao Weber zalažu za stabilnost valute.

Nastaje zanimljiva situacija. Aksel Weber nije univerzalni lek za sve nevolje, ima i drugih profesionalaca. I makar je tržište reagovalo prilično uzdržano. A profesionalac je postupio neprofesionalno“.

Weber je imao jedinstvenu šansu – da odredi puteve za postizanje stabilnosti jedinstvene evropske valute. Dobrovoljno se lišio ove prilike zbog toga što nije želeo da se nađe u manjini, kojoj će većina pokušavati da nametne svoje poglede. Čovek može da se ne slaže s njim, ali u svakom slučaju, njegova odluka se mora poštovati.