Подметање ноге Европској централој банци

Одбијање председника немачке федералне банке Аксела Вебера (Axel Weber) да дође на чело Европске централне банке изазвало је шок у ЕУ. Сматрало се да је то нешто што се само по себи подразумева, да ће управо овај водећи финансијски ауторитет постати адекватна замена за Жан-Клод Тришеа (Jean-Claude Trichet). Сад предстоји нови сложен избор међу кандидатима.

Званични Берлин је реаговао без очигледне горчине. Наследник не мора обавезно бити Немац, изјавио је председник владе Штефен Зајберт (Steffen Seibert). Одлучујући квалитети кандидата, по мишљењу министра за економију ФРН Рајнера Бриделеа (Rainer Brüderle), морају бити „исправна унутрашња убеђења. Он мора бити сигуран у то да инфлација неће решити било какве проблеме и да су нам потребне стабилне цене ради напретка и добробити“. Колизију анализира дописник Сергеј Гук, позвани стручњак – руководилац Центра за немачка истраживања Института Европе Владислав Белов.

Сам Аксел Вебер је своје одбијање мотивисао тиме да не жели да се нађе у мањини на политичком Олимпу ЕУ, како не би пострадао углед Европске централне банке. Његова гледишта се ни из далека нису увек поклапала с убеђењима политичке врхушке Европске Уније. Вебер је присталица строгог ограичавања инфлације, односно принципа по којем новчана маса не сме да иде испред обима економије. И ова чврстина је омогућила Немачкој да без посебних губитака изађе из дубоке финансијске кризе.

Вебер не сматра да је потребно да се регулише кредитно-новчана и социјална политика у оквиру Европске зоне, на чему инсистира тандем Меркел-Саркози. Да, треба пратити тенденције развоја, као се не би дозволила макро-економска претеривања, али не треба администрирати. И напокон, главна ствар: он је од почетка осудио стратегију ЕЦБ у вези с куповином државних дужничких обавеза проблематичних земаља Европске зоне. Самим тим, он је сматрао да глави стражар стабилности – евро, сам провоцира ризике, који се не могу прогнозирати. Контра-аргумент: то је ипак боље од ланчане реакције банкрота држава, које су се заглибиле у дуговима, није га убедио.

Као камен чврсте позиције председника европских централних банака, попут Вебера, љуте владе. Банкари се критикују због „несавитљивости“, привржености шаблонима, одсуства жеље да виде даље од сопственго носа.

Мишљење Владислава Белова

„Централне банке су увек биле у стању конфронтације са својим владама. Централне банке морају бити независне – то је аксиома стабилне новчано-кредитне политике. Пример је увек била Бундесбанка, по њеној слици и прилици је створена ЕЦБ. Позиција Аксела Вебера је батина, која има два краја. Да, он је у мају прошле године изјавио да се не слаже с тим да ЕЦБ купи дужничке обавезе. Ово је позиција достојна поштовања, али вероватно није у потпуности неоспорна. ЕЦБ није деловала по догматским уџбеницима, већ је испољила извесну еластичност.

Притисак на централне банке је увек постојао, централне банке су увек браниле своју позицију. И чини ми се да је Аксел Вебер човек, који је морао да се супротстави делу других чланова централне банке, који представљају националне институте за регулисање. Да остане стражар стабилности. Притом се и други кандидати – професионалнци, подједнако као Вебер залажу за стабилност валуте.

Настаје занимљива ситуација. Аксел Вебер није универзални лек за све невоље, има и других професионалаца. И макар је тржиште реаговало прилично уздржано. А професионалац је поступио непрофесионално“.

Вебер је имао јединствену шансу – да одреди путеве за постизање стабилности јединствене европске валуте. Добровољно се лишио ове прилике због тога што није желео да се нађе у мањини, којој ће већина покушавати да наметне своје погледе. Човек може да се не слаже с њим, али у сваком случају, његова одлука се мора поштовати.