Međunarodni teroristi u ulozi tvoraca “Velikog Bliskog istoka“

Takozvano „arapsko proleće“ koje je započelo masovnim antivladinim protestima u Tunisu i Egiptu, do sada se razvija sasvim u skladu sa američkim geopolitičkim scenarijima, među kojima je najvažniji preformatiranje prostora, koje je dobilo naziv „Veliki Bliski istok“, a do koga dolazi zahvaljujući lakoj ruci predsednika Džordža Buša – mlađeg. Naglasak je na stvaranju i veštačkom održavanju nestabilnosti na predviđenom prostoru, tako što će on biti vojno-politički i ekonomski sitnjen i preveden u stanje „haosa koji se može održavati“. Takva situacija će da dozvoli Zapadu, predstavljenom u liku SAD i glavnih zemalja-članica Evropskog saveza (pre svih – Velike Britanije i Francuske) da drži pod kontrolom, na prostoru od Maroka i Alžira na zapadu do Indonezije i Filipina na jugo-istoku, ogromne energetske izvore i puteve transporta energenata i da sprečava pojavu novih centara moći. Ovakva strategija je pre toga uspešno prorađena na Balkanu, što je arhitektama „Novog svetskog poredka“ omogućilo da pređe na njeno ostvarenje u mnogo širim srazmerama.

Da u „arapskoj revoluciji“ nastupa nova etapa svedoči i nova strategija u oblasti bezbednosti, koju su poslednjih dana proglašavali predstavnici administracije predsednika SAD Baraka Obame. Prvo je Džon Brenan, savetnik predsednika za pitanja unutrašnje bezbednosti i borbu sa terorizmom, u okviru prezentacije nove nacionalne antiterorističke strategije, dao izjavu o „produbljenju“ naše saradnje“ sa vlastima država kao što su Jemen, Somalija, Irak, Pakistan i zemlje Severne Afrike. A zatim je državni sekretar Hilari Klinton ukratko objasnila o kojim je vlastima u navedenom slučaju reč – konkretno se radi o radikalnoj islamističkoj organizaciji „Braća – muslimani“, koja pokušava da se svom snagom probije na vlast u Egipatu. „Interesi SAD su da održava odnose sa svim partijama koje su miroljubive, i koje su privržene nenasilnim oblicima, a spremne su da se bore za parlament i predsedničku vlast“. I mi, naravno, pozdravljamo dijalog sa onim članovima „Braće-muslimana“ koji žele da sa nama razgovaraju“ – izjavila je gospođa Klinton, prećutavši pri tom terorističku prirodu navedenog pokreta, njegove tesne veze sa „Al-kaidom“ i zabranu, koja je baš u SAD sve do sada na snazi, da diplomate kontaktiraju zvanične predstavnike te organizacije(1). Međutim, upravo sada su, prema informacijama kojima raspolažemo, predstavnici vlasti SAD dobili dozvolu da kontaktiraju neposredno predstavnike partije koja je osnovana 1928. godine, sa ciljem ne samo da bi se u Egiptu formirala islamistička država, već i da bi se obnovila imperija, stvorena u 7. veku, koja se „pružala od Španije do Indonezije(2).

Politiku podrške snagama koje su povezane sa međunarodnim terorizmom, kao ona o kojoj smo upravo govorili, Zapad sve aktivnije sprovodi i u Libiji. Tamo se kao jedna od onih koji sprovode strategiju „Velikog Bliskog istoka“ posmatra „Libijska islamska borbena grupa“ koja je formirana sedamdesetih godina 20. veka, a od druge polovine devedesetih je postala deo „Al-kaide“. Njeno organizaciono jedinstvo je potpuno učvršćeno 2007. godine. Sada se u njoj izdvojilo političko krilo „Libijski islamistički pokret za promene“ koje pretenduje da preuzme rukovodeću ulogu u lageru opozicionara, stacioniranih u Bengaziju, koji dobijaju sve aktivniju vojno-političku podršku od SAD, Francuske i NATO(3).Zajedničko delovanje zapadnih struktura sa terorističkim islamističkim grupama aktivno se učvršćuje i u Siriji, gde se navedenim grupama dodeljuje glavna uloga u destabilizaciji situacije u zemlji i u svrgavanju vlade Bašara Asada.

Što se tiče jačanja sličnog interesnog povezivanja SAD, NATO i terorističkih snaga na primeru Balkana, dovoljno je u vezi sa tim da se setimo evolucije odnosa Zapada prema albanskoj „Armiji za oslobođenje Kosova“. Još početkom 1998, kada je konflikt na Kosovu još bio pod kontrolom međunarodne zajednice, tadašnji specijalni predstavnik predsednika SAD za Balkan Robert Gelbart je izjavljivao da „Armija za oslobođenje Kosova“ „bez imalo sumnje predstavlja terorističku grupu“.(4)Međutim, to nije zasmetalo Beloj kući da praktično u isto vreme započne aktivnu saradnju sa njom na realizaciji opštih balkanskih scenarija – između ostalog – i na učvršćenju pozicija SAD i NATO na Kosovu. Na kraju krajeva, zar bivši ministar Velike Britanije i jedan od arhitekata pseudonezavisnosti Kosova Robin Kuk nije izjavljivao da su borci „Armije za oslobođenje Kosova“ „isto toliko žestoki koliko i svi drugi ustanici u istoriji“?(5)Danas je uloga takvih „ustanika“ dodeljena snagama, stacioniranim u Bengaziju, na čijem su čelu terorističke islamističke grupe. Da nisu na njih, možda, mislili učesnici nedavnog samita Afričkog saveza, koji su upozorili Francusku da oružje koje ona šalje ustanicima može da se nađe u rukama „Al-kaide“(6).

Nije slučajno Zbignjev Bžežinski, jedan od ideologa „neoglobalizma“, predložio da se oblast koja obuhvata Severnu Afriku, Bliski Istok, Zakavkazje i Prednju i Centralnu Aziju nazove „Evroazijski Balkan“. Prema njegovim rečima - „Evroazijski Balkan“ koji je smešten sa obe strane mreže puteva, koja će neizbežno nastati, i koja treba da spoji po što pravilnijoj liniji najbogatije delove Evroazije i najrazvijenije industrijske oblasti Zapada sa krajnjim tačkama na Istoku, takođe ima, ako se posmatra sa geopolitičkog stanovišta, veliki značaj“(7).Tako da nije čudno što se metodologija, prorađena na Balkanu, danas aktivno koristi mnogo jače na mnogo većem prostoru. Ako su još pre jednog veka najveće balkanske probleme – albanski, makedonski, bosanski - velike države rešavale „u okviru svojih teritorijalnih zahteva na Balkanu i dominacije u Sredozmnomorskom području i na Bliskom Istoku“, danas mi pratimo potpuno suprotnu sliku: balkanski model je postao polazna tačka za preformatiranje ogromnog regiona, bogatog energetskim izvorima (8).

Petar Iskenderov,

__________________________________________________

(1) https://www.state.gov/secretary/rm/2011/06/167374.htm

(2) Scheuer M. Through Our Enemies’ Eyes: Osama bin Laden, Radical Islam, and the Future of America. Washington, 2007. P.92

(3) Popular Protest in North Africa and the Middle East (V): Making Sense of Libya. Cairo-Brussels, 6 June 2011. P.21.

(4) https://rpc.senate.gov/releases/1999/fr033199.htm

(5) The Guardian, 11.03.2005

(6) AFP011719 GMTJUL11

(7) Bžezinski Z. Velika šahovska tabla. M., 2009. S. 161-162.

(8) Stojanov P. Makedonija vo politikata na golemite sili vo vremeto na Balkanskite vojni 1912-1913. Skopje , 1979. S. 183.