Међународни терористи у улози твораца “Великог Блиског истока“

Такозвано „арапско пролеће“ које је започело масовним антивладиним протестима у Тунису и Египту, до сада се развија сасвим у складу са америчким геополитичким сценаријима, међу којима је најважнији преформатирање простора, које је добило назив „Велики Блиски исток“, а до кога долази захваљујући лакој руци председника Џорџа Буша – млађег. Нагласак је на стварању и вештачком одржавању нестабилности на предвиђеном простору, тако што ће он бити војно-политички и економски ситњен и преведен у стање „хаоса који се може одржавати“. Таква ситуација ће да дозволи Западу, представљеном у лику САД и главних земаља-чланица Европског савеза (пре свих – Велике Британије и Француске) да држи под контролом, на простору од Марока и Алжира на западу до Индонезије и Филипина на југо-истоку, огромне енергетске изворе и путеве транспорта енергената и да спречава појаву нових центара моћи. Оваква стратегија је пре тога успешно прорађена на Балкану, што је архитектама „Новог светског поредка“ омогућило да пређе на њено остварење у много ширим сразмерама.

Да у „арапској револуцији“ наступа нова етапа сведочи и нова стратегија у области безбедности, коју су последњих дана проглашавали представници администрације председника САД Барака Обаме. Прво је Џон Бренан, саветник председника за питања унутрашње безбедности и борбу са тероризмом, у оквиру презентације нове националне антитерористичке стратегије, дао изјаву о „продубљењу“ наше сарадње“ са властима држава као што су Јемен, Сомалија, Ирак, Пакистан и земље Северне Африке. А затим је државни секретар Хилари Клинтон укратко објаснила о којим је властима у наведеном случају реч – конкретно се ради о радикалној исламистичкој организацији „Браћа – муслимани“, која покушава да се свом снагом пробије на власт у Египату. „Интереси САД су да одржава односе са свим партијама које су мирољубиве, и које су привржене ненасилним облицима, а спремне су да се боре за парламент и председничку власт“. И ми, наравно, поздрављамо дијалог са оним члановима „Браће-муслимана“ који желе да са нама разговарају“ – изјавила је госпођа Клинтон, прећутавши при том терористичку природу наведеног покрета, његове тесне везе са „Ал-каидом“ и забрану, која је баш у САД све до сада на снази, да дипломате контактирају званичне представнике те организације(1). Међутим, управо сада су, према информацијама којима располажемо, представници власти САД добили дозволу да контактирају непосредно представнике партије која је основана 1928. године, са циљем не само да би се у Египту формирала исламистичка држава, већ и да би се обновила империја, створена у 7. веку, која се „пружала од Шпаније до Индонезије(2).

Политику подршке снагама које су повезане са међународним тероризмом, као она о којој смо управо говорили, Запад све активније спроводи и у Либији. Тамо се као једна од оних који спроводе стратегију „Великог Блиског истока“ посматра „Либијска исламска борбена група“ која је формирана седамдесетих година 20. века, а од друге половине деведесетих је постала део „Ал-каиде“. Њено организационо јединство је потпуно учвршћено 2007. године. Сада се у њој издвојило политичко крило „Либијски исламистички покрет за промене“ које претендује да преузме руководећу улогу у лагеру опозиционара, стационираних у Бенгазију, који добијају све активнију војно-политичку подршку од САД, Француске и НАТО(3).Заједничко деловање западних структура са терористичким исламистичким групама активно се учвршћује и у Сирији, где се наведеним групама додељује главна улога у дестабилизацији ситуације у земљи и у свргавању владе Башара Асада.

Што се тиче јачања сличног интересног повезивања САД, НАТО и терористичких снага на примеру Балкана, довољно је у вези са тим да се сетимо еволуције односа Запада према албанској „Армији за ослобођење Косова“. Још почетком 1998, када је конфликт на Косову још био под контролом међународне заједнице, тадашњи специјални представник председника САД за Балкан Роберт Гелбарт је изјављивао да „Армија за ослобођење Косова“ „без имало сумње представља терористичку групу“.(4)Међутим, то није засметало Белој кући да практично у исто време започне активну сарадњу са њом на реализацији општих балканских сценарија – између осталог – и на учвршћењу позиција САД и НАТО на Косову. На крају крајева, зар бивши министар Велике Британије и један од архитеката псеудонезависности Косова Робин Кук није изјављивао да су борци „Армије за ослобођење Косова“ „исто толико жестоки колико и сви други устаници у историји“?(5)Данас је улога таквих „устаника“ додељена снагама, стационираним у Бенгазију, на чијем су челу терористичке исламистичке групе. Да нису на њих, можда, мислили учесници недавног самита Афричког савеза, који су упозорили Француску да оружје које она шаље устаницима може да се нађе у рукама „Ал-каиде“(6).

Није случајно Збигњев Бжежински, један од идеолога „неоглобализма“, предложио да се област која обухвата Северну Африку, Блиски Исток, Закавказје и Предњу и Централну Азију назове „Евроазијски Балкан“. Према његовим речима - „Евроазијски Балкан“ који је смештен са обе стране мреже путева, која ће неизбежно настати, и која треба да споји по што правилнијој линији најбогатије делове Евроазије и најразвијеније индустријске области Запада са крајњим тачкама на Истоку, такође има, ако се посматра са геополитичког становишта, велики значај“(7).Тако да није чудно што се методологија, прорађена на Балкану, данас активно користи много јаче на много већем простору. Ако су још пре једног века највеће балканске проблеме – албански, македонски, босански - велике државе решавале „у оквиру својих територијалних захтева на Балкану и доминације у Средозмноморском подручју и на Блиском Истоку“, данас ми пратимо потпуно супротну слику: балкански модел је постао полазна тачка за преформатирање огромног региона, богатог енергетским изворима (8).

Петар Искендеров,

__________________________________________________

(1) https://www.state.gov/secretary/rm/2011/06/167374.htm

(2) Scheuer M. Through Our Enemies’ Eyes: Osama bin Laden, Radical Islam, and the Future of America. Washington, 2007. P.92

(3) Popular Protest in North Africa and the Middle East (V): Making Sense of Libya. Cairo-Brussels, 6 June 2011. P.21.

(4) https://rpc.senate.gov/releases/1999/fr033199.htm

(5) The Guardian, 11.03.2005

(6) AFP011719 GMTJUL11

(7) Бжезински З. Велика шаховска табла. М., 2009. С. 161-162.

(8) Стоjанов П. Македониjа во политиката на големите сили во времето на Балканските воjни 1912-1913. Скопjе , 1979. С. 183.