Sergej Dovlatov: «Ponosićete se sa mnom»

«Ponosićete se sa mnom. Sve tome vodi». To su reči ruskog pisca Sergeja Dovlatova, koje je on izgovorio uoči  emigracije 1978. godine. One su ispale proročanske. Rusija sa ljubavlju i poštovanjem prema stvaralaštvu Dovlatova obeležava 70. godišnjicu njegovog rođenja (3. septembra).

U Rusiju se  Dovlatov vratio  1990-h godina, nažalost, već posle svoje smrti. Njegova dela, štampana u   Americi, Švedskoj, Engleskoj,  Nemačkoj, Indiji, Poljskoj, najzad su se pojavila i u otadžbini. Knjige Dovlatova su bile razgrabljene u knjižarama, predavane iz ruke u  ruku, njega su citirali u razgovorima. Danas je etapa «kulta Dovlatova» prošla, počeo je mirniji period osvajanja njegovog stvaralaštva, njegovog «teatralizovanog realizma», kako je   sam pisac nazivao svoj metod. Od toga se nije smanjilo oduševljenje u vezi sa  njegovom stilističkom virtuoznošću,  pričanjem, u kojem je teško razlikovati književnog heroja i samog autora.

Piščev talenat odredio je i nivo novinarskog rada Dovlatova, kojim se on bavio tokom čitavog života. Naročito jako je on uspeo da se istakne na tom polju u Nju-Jorku, kuda je on stigao zbog proganjanja vlasti u Sovjetskom Savezu. List «Novi Amerikanac», čiji je on bio glavni urednik, uzdrmao je čitavu rusku  emigraciju Amerike. U domovini pisca, u Sovjetskom Savezu, ljudi su rado   slušali njegov niski prijatan  glas na talasima «Radio Sloboda», gde je on vodio autorske programe. Sačuvano je najmanje dve hiljade scenarija tih programa. Isto tako naglo, kao i novinarsko ime, postajalo je popularno u Americi i  ime pisca Dovlatova: najzad njegovi romani – «Kompromis», «Zona», «Zabran» – počeli su štampati bez neke cenzure, bez ikakvih zabrana. Međutim heroji književnog stvaralaštva Dovlatova su bili ljudi, koji žive u Sovjetskom Savezu, oni, čiji je život  on  znao natenane, naprimer, pripadnici Puškinskog muzeja-zabrana «Mihajlovskoje», gde je  sam pisac nekoliko godina radio kao kustos.

Dovlatov je najbolje poznavao, svakako, stanovnike Peterburga (ondašnjeg Lenjingrada), grada, gde je prošla polovina njegovog života. Sve do sada književno udruženje Peterburga smatra Dovlatova svojim «brendom»,   tvrdi u intervjuu «Glasu Rusije» predsednik Saveza pisaca Peterburga Valerij Popov.

On je prikazao sve nas – sloj intelektualnih neradnika, veselih zlosrećnika, besmislenih erudita, - priča Valerij Popov. – Svojevremeno je to bilo veoma popularno društvo. Svakako, kad čitaš Dovlatova, osećaš  slatku nostalgiju, jer je njegovo vreme bilo na svoj način komotno. Tada su ljudi  imali vremena za šetnje, prijateljstvo, dugačke filozofske  sporove,  čitanje  i razmatranje književnosti. To je bio neki slatki nerad. Međutim, u stvaralaštvu su postizali više nego danas, – to je najčudnije! Danas  mladi pisci strašno žure, nisu baš sasvim svesni šta žele.   Brzi kompjuterski rad, neki suhi,  jednoslojni, ne baziran na životu… Književno delo mora da odležava poput konjaka. Za pisca  naše generacije se smatralo najboljim   «izgoreti u književnosti». To se i desilo Sergeju Dovlatovu. 

On je imao svega  48 godina. Već je prošlo  više od 20 godina kako Dovlatov više nije među živima. Međutim, stalno se štampaju njegove knjige, prema njegovim delima    se ostvaruju postavke,  o njemu snimaju dokumentarne filmove.