„Sačuvaj moju tužnu priču“

„Sačuvaj moju tužnu priču,“  - pisala je obraćajući se svom dnevniku kao prijatelju, učenica Lena Muhina, daleke 1942. godine. Ovaj dirljivi spomenik hrabrosti i čvrstine ugledao je svetlost dana uoči 70-godišnjice od početka 900-dnevne blokade Lenjingrada u godinama Drugog svetskog rata.

Početkom jeseni 1941. godine fašistička vojska je zatvorila poslednju kopnenu maršrutu koja je vodila iz Lenjingrada na „Veliku zemlju“. 8. septembra se stegao obruč blokade. Počela su beskonačna bombardovanja, ali je najteže iskušenje u opkoljenom gradu predstavljala glad, posebno strašna u januarskim danima prve zime blokade. Hleb su dobijali samo radnici, po 250 grama dnevno. Ovih dana umiralo je na hiljade ljudi, ponekad do 6-7 hiljada ljudi dnevno. Međutim, i u tako čudovišnim uslovima i dalje su se držali, radili su, čak su vodili i dnevnike. Ceo svet zna za Tanju Savičevu, koja je na devet stranica notesa škrto beležila kako su iz dana u dan iz života odlazili njeni bližnji. I poslednje strašne reči: „Ostala je samo Tanja“. A ime druge devojčice, Lene Muhine dugo vremena niko nije znao. Njen dnevnik, koji se slučajno sačuvao i nalazi se u Centralnom državnom arhivu proučio je i pripremio za štampu istoričar iz Sankt-Peterburga Sergej Jarov. Naučnik je bio zapanjen zapisima ove 16-godišnje devojčice.

To nije prosto suvoparni zapis o naporima i danima blokade, nije samo spisak proizvoda blokade. To je skoro umetnički roman – to su zapisi vrlo prijemčive, emotivne devojčice, koja je kroz sebe propuštala svaki dan u opkoljenom gradu. Blokada se u njenom dnevniku pojavljuje kao epohalni događaj, ali to nije dnevnik samo  o blokadi. To je svedočanstvo o tome kako je odrastala mlada devojka, o tome za šta se zanimala i kako ovo zanimanje nije nestalo čak ni ispod olovne težine vremena blokade.

Za nju je dnevnik način da potisne traumu blokade. I zato se Lena trudi da piše samo o nečemu što je upečatljivo i zanimljivo. Povremeno je devojka potištena zbog toga što previše često razmišlja o hrani, ponekad krije namirnice, a toliko ne želi da izgubi ljudsko dostojanstvo. Upravo etički problemi najviše brinu Lenu, ističe Natalija Sokolovska, urednik izdavačke kuće „Azbuka“ u kojoj je izašao dnevnik mlade učesnice blokade.

Pročitala sam jako mnogo dnevnika učesnika blokade i između ostalog ove dečje dnevnike. Oni podsećaju na sećanja sužanja iz koncentracionih logora. Tamo se prosto u čitavim rečenicama i pasusima podudaraju opisi sopstvenih stanja i doživljaja i ovog „silaska“ u pakao, kad počinju da govore najstrašniji instinkti i istovremeno želja da čovek ispliva.

U maju 1942. godine zapisi u dnevniku Lene Muhine se iznenada prekidaju. O njenoj daljoj sudbini se dugo vremena ništa nije znalo. Zatim se slučajno ispostavilo da je posle majčine smrti devojčica evakuisana. Posle rata je živela i radila u raznim gradovima, a 1991. godine je preminula u Moskvi. Nije postala pisac kao što je sanjala u Lenjingradu pod blokadom. Čak ni svojim rođacima nikad nije pričala o tome šta je morala da preživi, nije pominjala ni svoj dnevnik iz vremena blokade. U njemu su navedene reči: „Mili moj dragoceni druže,  dnevniče. Tebi poveravam sve moje tuge, brige i žalosti. A tebe molim samo za jedno: sačuvaj moju tužnu priču na svojim stranicama, a kasnije, kad bude potrebno, ispričaj sve mojim rođacima, ako oni to budu želeli.“ Dnevnik je 70 godina kasnije ispunio zaveštanje svog autora.