„Ukrajinski gambit“ Varšave

Samit zemalja-učesnica u programu „Istočno partnerstvo“ koji je planiran za septembar, ima sve šanse da se pretvori u skandal. Projekat koji je 2008. godine pokrenulo poljsko ministarstvo inostranih poslova uz učešće Švedske predviđen je za produbljivanje saradnje Evropske unije sa šest postsovjetskih država – Ukrajinom, Belorusijom, Moldavijom, Jermenijom, Azerbejdžanom i Gruzijom. Međutim, trenutno u Evropskoj uniji jačaju sumnje u to da je EU u stanju da u svom sadašnjem obliku „svari“ još jedan integracioni program – a i u to da njeni učesnici ispunjavaju makar minimalne evropske kriterijume. Temu će nastaviti analitičar Pjotr Iskenderov.

Ni u Varšavi, ni u Briselu nikad nisu krili da za njih ključnu kariku u realizaciji programa „Istočno partnerstvo“ predstavlja Ukrajina. Jedinstven strateški položaj ove zemlje omogućava joj da služi i kao most između EU i Rusije, a isto tako i kao tampon-zona za druge manje privlačne elemente geopolitičkih igara.

Trenutno se oko Ukrajine upravo i odvija još jedna u nizu rundi sličnih igara – pri čemu inicijativa ponovo potiče od Poljske. Varšava trenutno predsedava Evropskom zajednicom i ova okolnost joj dozvoljava da pokuša da nastupi ne samo u svoje ime, već i u ime „jedinstvene Evrope“.

Međutim, upravo u redovima Evropske unije u poslednje vreme jačaju nesuglasice ne samo u pogledu perspektive za integraciju Ukrajine u ovu organizaciju, već i u pogledu ocene onoga što se zapravo danas dešava u bivšoj sovjetskoj republici.

Osim definisanja čisto proceduralnih pitanja jačanja partnerstva između Brisela i Kijeva, karakteristično je i to što dokument o pridruženom članstvu, koji su uzgred budi rečeno, dostavila dvojica poljskih političara – Ričard Legutko i Pavel Zalevski, pretpostavlja istovremeno potpisivanje sporazuma o stvaranju slobodne trgovačke zone između Ukrajine i EU. U Varšavi ne kriju da ovu odredbu smatraju gotovo ključnom u svojoj ukrajinskoj politici - pošto će formiranje ovakve zone, po njihovoj računici, konačno sahraniti perspektive stupanja Ukrajine u Carinski savez Rusije, Belorusije i Kazahstana i odvojiti Kijev od Moskve, a istovremeno će čvrsto vezati ukrajinsku ekonomiju za jedinstven valutno-carinski prostor Evropske unije.

Osim toga, niz konkretnih aduta, s kojima tradicionalno pokušavaju da igraju s „ukrajinskom partijom“ u Varšavi, danas izgleda potučen. Puštanje gasovoda „Severni tok“ lišava Kijev mogućnosti da reguliše tranzitne tokove i da se pozicionira kao garant energetske bezbednosti Evrope. U nastaloj situaciji EU mnogo više u prilog i prirodnije je da jača partnerstvo u energetskoj oblasti upravo s Rusijom, a ne s Ukrajinom – što u praksi već i čine Nemačka, Francuska i Italija.

Još jedan bitan faktor jesu raspoloženja u samoj Evropi. Njeno stanovništvo nema poverenja u geopolitičke projekte briselske birokratije – istakao je u intervjuu za radio „Glas Rusije“ šef odeljenja za evropsku bezbednost Instituta za Evropu RAN Dmitrij Danilov:

Stanovništvo, građansko društvo evropskih zemalja, s nepoverenjem se odnosi prema vlasti. Ne samo to, ovaj jaz između vlasti i društva jača zbog sve dublje finansijsko-ekonomske krize u Evropi. Evropski poreski obveznici traže od svojih vlada i rukovodstva Evropske unije izveštaje o tome kako će olakšati položaj sopstvenih građana, a ne o tome kako nameravaju da finansiraju zemlje kao što su Ukrajina, Belorusija ili Gruzija.

Nije slučajno to što niz zemalja-članica EU na čelu s Francuskom, već otvoreno izražava skepticizam u odnosu na zbližavanje s Kijevom. Tako ministar inostranih poslova Francuske Alan Žipe smatra da Ukrajina u svom sadašnjem stanju jednostavno nije spremna za to da se posmatra čak ni kao potencijalni kandidat za stupanje u EU. Sve je dublji jaz i na ukrajinskoj političkoj sceni. Tako da Varšavi čovek ne može da pozavidi na predstojećem samitu „Istočnog partnerstva“. Može se ispostaviti da je „Ukrajinski gambit“ očigledno gubitnički.