Prekrajanje svetskog energetskog tržišta je stupilo u novu fazu

Još u aprilu 2008. godine u tajnoj depeši američkog ambasadora u Rimu Ronalda Spoljija državnom sekretaru SAD, Kondolizi Rajs,  rečeno je da se ruska energetska kompanija „Gazprom“ previše približila posedovanju većinskog dela u naftnom nalazištu „Elefant“ u Libiji. Ambasador je udario na uzbunu jer, sa gledišta američkih interesa, tako je rečeno u pismu, „dati kontrolu Gazpromu nad nalazištima u Severnoj Africi – značilo bi da se nanese očigledna šteta naporima Evropskog saveza da se izvrši energetska diversifikacija“…

U telegramu nije dešifrovano kako bi to proširenje spiska izvora evropskih uvoznih energenata moglo da bude od koristi Sjedinjenim Državama. Najverovatnije, ambasadora Spoljija je uznemirila mogućnost da ruski gigant stekne izvor visokokvalitetne nafte u regiji koju je po inerciji perioda kolonijalnih osvajanja Zapad smatrao za sferu svojih isključivih interesa. Da pustimo strance? Nikada! U takvim slučajevima anglo-saksonski model ponašanja na svetskim pijacama i potencijalnim pozorištima vojno-političkih akcija se gradi vrlo jednostavno. Princip je: ono što je naše – to je naše, a ono što vi mislite da je vaše – e, to ćete morati da dokažete («What ours is ours but what is yours is negotiable»).

Amerikanci su se odavno uznemirili. U aprilu 2007. godine Gazprom je sa ENI potpisao sporazum, po kome je ruski energetski gigant sticao strane aktive od iskorištavanja izvorišta italijanskog koncerna. Posao je u junu 2009. godine stekao potpuni izgled: ENI je predložio Gazpromu da u razmenu za dostupnost rezervama Gazpromovih sibirskih izvorišta gasa Gazprom otkupi polovinu učešća italijanskog koncerna, koje iznosi 33,33% u  konzorcijumu za iskorišćenje libijskog izvorišta nafte „Elefant“.

Prema merilima Gazproma koji poseduje, usput, 17% svih svetskih rezervi prirodnog gasa, „Elefant“ baš i ne može da se računa u bajkovito bogata izvorišta – rezerve nafte koje se iz njega mogu dobiti se procenjuju na 110 miliona tona, pri čemu je maksimalan godišnji kapacitet ispod 6 miliona. To ni malo ne spušta vrednost „Elefanta“: osim prvoklasne sirove nafte, on poseduje sve obavezne komponente za poslovanje, jer poseduje sopstveni izvor za dobijanje potrebne energije i infrastrukturu za prevoz nafte do svog terminala na morskoj obali.

Konačan dogovor je postignut u februaru 2011 godine. Baza za učešće Gazproma je Sporazum o deobi proizvoda (SRP). Cijena o kojoj se radilo: 163 miliona dolara. Ali, došlo je do zapinjanja, jer je pred sam kraj zime u Džamahiriju stiglo „arapsko proleće“, u Libiji je počeo rat, i posao je zamrznut. Bez obzira na to, 16. septembra partneri su potpisali nov sporazum, kojim se ruski koncern zvanično uvodi u naftni projekat.

Ostala je još samo sitnica: da legitimnost tog ugovora priznaju nove libijske vlasti. Ali, kada će se pojaviti realna mogućnost za dogovor sa eks-pobunjenicima – to se ne zna. Mnogo zavisi od tajnih dogovora, koji sasvim sigurno postoje, između novog libijskog rukovodstva i njegovih saveznika u libijskom ratu – Francuske i Britanije, koje sebe smatraju za babice „perestrojke“ Libije. Bar se takav utisak stiče posle skorašnjeg prijema u Bengaziju britanskog premijera Devida Kamerona i francuskog predsednika Nikole Sarkozija.

Formalno, tandem je stigao kako bi se poklonio pobednicima. Da li samo zato? Karakteristična je Sarkozijeva rečenica: „Mi za sebe ne tražimo nikakve povlastice zbog pomoći Libiji“, na koju  direktan odgovor predstavljaju reči Mustafe Abdel Džalila, predsednika Prelaznog nacionalnog saveta Libije: „Saveznici koji su učestvovali u ratu na teritoriji Libije, imaće prioritet pri zaključivanju ugovora, i pri tom će poslovi biti transparentni“. A šta će biti sa onima, koji nisu stigli da  se upišu u „saveznike“? Objašnjenje je bilo brzo: ugovori će se poštovati, pod uslovom da se u njima ne otkrije „korupcionaški faktor“.

To može da se shvati tako da će za ENI i ćerku Gazproma – „Gazpromnjeft“ vrata ostati odškrinuta. Pod uslovom da sudbina libijske nafte i gasa već nije odlučena iza kulisa, tako što su avuari raspodeljeni prema učešću inostranstva  u svrgavanju pukovnika Gadafija.

Uostalom, čak i ako je do pregleda svih ugovora, a to znači i dostupa libijskim izvorištima, došlo ili upravo dolazi, situacija za Gazprom nije beznadežna. Italijanski koncern ENI koji želi da priđe ruskim bogatstvima prirodnog gasa, spreman je za saradnju, bez obzira što je učešće američkih suvlasnika veliko. Reklo bi se da je još uvek ekonomski interes jači od političkog.

„Reklo bi se“ u prethodnoj rečenici može da se objasni time, što treći svetski rat koji se vodi za energetske izvore nije prekinut već je, naprotiv, poslednjih godina dobio, sa jedne strane, brutalniji karakter (upad u Irak,  podrška pobuni u Libiji, fenomen pirata iz Somalije), a sa druge – nove, profinjenije oblike. U ove poslednje spada politika Evropske unije na istiskivanju Gazproma sa svih tržišta a, konkretno, obezbeđenje pristupa energetskim izvorištima izvan Starog Sveta po pravu jačeg. Upečatljiv primer za takvu politiku predstavlja saglasnost članica EU od 13. septembra da se Evropskoj komisiji omogući pravo, koje je taj transnacionalni organ zatražio, de se u ime čitave Unije povedu pregovori sa Azerbajdžanom i Turkmenijom. Cilj je – izgradnja preko Kaspijskog jezera ogromne infrastrukture za transport turkmenskog prirodnog gasa.

Član Evropske komisije za energetiku Ginter Etinger, koji je dobijanje dozvole za pregovore okarakterisao kao najvažniju etapu  u reformi energetske politike EU,  je izjavio: „Sve u svemu, upravo će Evropa, a ne samo neka  pojedinačna  zemlja, imati korist od isporuka kaspijskog gasa“.

Stvarno, to i jeste simbolična „etapa“, jer do sada se Evropska unija nije usuđivala  da tako otvoreno izazove međunarodno pravo. Kaspijsko jezero predstavlja unutrašnje izvorište vode koje ničim nije povezano sa svetskim okeanom, što ga čini, bez obzira na njegovu površinu pod vodom, u jezero. Takođe je poznato da pravni status Kaspijskog jezera regulišu bileteralni sporazumi koje su, prvo, potpisali Ruska imperija i Persija, a zatim Sovjetski Savez i Iran. Posle raspada SSSR-a, decembra 1991. godine  u Alma-Ati je potpisana deklaracija po kojoj sve zemlje koje izlaze na Kaspijsko jezero potvrđuju pravni kontinuitet svih do tada potpisanih ugovora.

Konačan dogovor o statusu Kaspijskog jezera treba da bude rezultat konsenzusa pet država koje izlaze na Kaspijsko jezero. Samo tih država, a ne onih koje se nalaze iza sedam gora i sedam mora.

Ruska pozicija je u formuli „delimo dno, a voda je zajednička“, i sa njom se slaže Iran. Kazahstan, Azerbajdžan i Turkmenija smatraju da za privredno korišćenje dna i akvatorije Kaspiskog jezera nije potrebna saglasnost svih pet zemalja, već da se pitanja mogu rešavati bilateralno. Ta razlika u pristupu je svaki put, na svim samitima do sada,  ostavljala šansu za postizanje saglasnosti – i 2002, i 2007, i 2010. godine.

Zbog neregulisanosti pravnog statusa Kaspijskog jezera istinski uznemirava uporni pritisak Evropske komisije, koja je sebi kao cilj postavila dobijanje po svaku cenu direktnog izlaza na turkmenski (za sada prilično sporni) eldorado. EU, naravno, neće pokušavati da pristup turkmenskim izvorištima gasa obezbedi svim mogućim sredstvima – sve do demonstracije vojne snage, ali se zato odavno NATO  pozicionirao kao garant snabdevanja energijom svih članica bloka, i to svim sredstvima, uključujući u to i vojna.

Da li treba da nas čudi što je rusko Ministarstvo inostranih poslova reagovalo žestoko: „Rusija je zapanjena odlukom Saveta Evropske unije u vezi sa projektom Transkaspijskog gasovoda (TKG)… Pokušaji spoljnog mešanja u kaspijske poslove, i to po pitanjima koja su osetljiva za članice „kaspijske petorice“ u stanju su da vrlo ozbiljno zakomplikuju situaciju u tom regionu, i da se negativno odraze na petostrane pregovore u vezi sa novim pravnim statusom Kaspijskog mora, koji se upravo vode“.

Glavni inspirator projekta Transkaspijskog gasovoda je Vašington, koji je uznemiren ne toliko zbog jačanja energetske bezbednosti evropskih zemalja do koje bi došlo diversifikacijom izvorišta, koliko zbog orijentacije Turkmenije na strateško partnerstvo sa Kinom. Po dugoročnom ugovoru koji su potpisali Ašhabad i Peking, na istok uskoro treba da se godišnje isporučuje 40 milijardi kubnih metara gasa (do sada je isporučivano približno 10). Vod po dnu Kaspijskog jezera treba taj tok da usmeri na suprotnu – zapadnu – stranu.

Kakve su šanse Moskve da se izbori za svoje interese na Kaspijskom jezeru? One postoje. Prvo, Amerikanci već gube od Kineza bitku za uticaj u republikama Srednje Azije, što garantuje stabilnost izvoza energenata Turkmenije Kini. Drugo, politizovani prilaz koji Evropska komisija ima u odnosu na energetiku  sadrži strukturne mane: na korporativnom nivou razmišljaju u kategorijama koje su ekonomski logične ( računaju normu dobiti i brzinu povraćaja investicija), što čini privlačnom, na pr. cenu koju Gazprom nudi za azerbajdžanski gas.

Najzad, usmerenost Bakua na razne stane, koji hoće da posluje i sa Rusijom, i sa Zapadom, ne znači automatske preferencije bilo kojoj strani. Rukovodilac državne naftne kompanije zemlje (GNKAR) Rovnag Abdulajev je nedavno izjavio da „Transkaspijski projekat ne predstavlja naš projekat. To je projekat između Turkmenistana i EU. Prema Evropskoj energetskoj povelji mi predstavljamo otvorenu zemlju tranzita, čiju infrastrukturu oni (EU i Turkmenistan) imaju nameru da koriste  za transport turkmenistanskog gasa  u Evropu.“ Pri tom, kako je podvukao Rovnag Abdulajev, Baku je spreman na diskusiju o ovako delikatnoj temi. Elastičnost top-menadžera GNKAR je, sasvim sigurno, usaglašena sa linijom azerbajdžanskog rukovodstva.

Istina, izjavu R.Abdulajeva je precrtao svojom nepomirljivom pozicijom evropski komesar G.Etinger. Njegov zvanični predstavnik Marlen Holcner je u intervjuu „Nemačkom talasu“ objasnila da će „vod da ide teritorijom Azerbajdžana i Turkmenije i da, bez obzira na status Kaspijskog jezera, ostale prikaspijske države nemaju prava da zaustave tu izgradnju… susedne zemlje mogu da kažu svoj stav, i treba da se čuju u vezi sa ekološkim aspektima budućeg projekta. Podvlačim da one imaju pravo na savetodavni glas, a ne na odlučujući“.

Sukob koji se razgoreva za dostupnost libijskoj nafti i proturanje projekta Transkaspijskog gasovoda služi kao još jedan dokaz za to, da je prekrajanje svetskog energetskog tržišta stupilo u novu fazu. U oba slučaja, može se reći, da su to pokušaji neprijateljskog grabljenja tuđih bogatstava iz unutrašnjosti zemlje.

Inicijatori novog prekrajanja sveta pokušavaju da Rusiji oduzmu mogućnost za sticanje investicionih izvora za modernizaciju, obzirom da se investicioni izvori za sada pronalaze uglavnom izvozom energenata. Rezultat koji bi oni najviše želeli da postignu od njihovih manevara u Libiji i na Kaspijskom jezeru, bilo bi podizanje još veće rampe ispred ruskih izvoznika, uz reči «Accessdenied» - „Odbijen pristup“. Da li je u ovoj novoj situaciji Moskva spremna na oštriju borbu za svoje energetske interese?..

Vadim Vihrov,