Прекрајање светског енергетског тржишта је ступило у нову фазу

Још у априлу 2008. године у тајној депеши америчког амбасадора у Риму Роналда Сполјија државном секретару САД, Кондолизи Рајс,  речено је да се руска енергетска компанија „Газпром“ превише приближила поседовању већинског дела у нафтном налазишту „Елефант“ у Либији. Амбасадор је ударио на узбуну јер, са гледишта америчких интереса, тако је речено у писму, „дати контролу Газпрому над налазиштима у Северној Африци – значило би да се нанесе очигледна штета напорима Европског савеза да се изврши енергетска диверсификација“…

У телеграму није дешифровано како би то проширење списка извора европских увозних енергената могло да буде од користи Сједињеним Државама. Највероватније, амбасадора Сполјија је узнемирила могућност да руски гигант стекне извор висококвалитетне нафте у регији коју је по инерцији периода колонијалних освајања Запад сматрао за сферу својих искључивих интереса. Да пустимо странце? Никада! У таквим случајевима англо-саксонски модел понашања на светским пијацама и потенцијалним позориштима војно-политичких акција се гради врло једноставно. Принцип је: оно што је наше – то је наше, а оно што ви мислите да је ваше – е, то ћете морати да докажете («What ours is ours but what is yours is negotiable»).

Американци су се одавно узнемирили. У априлу 2007. године Газпром је са ЕНИ потписао споразум, по коме је руски енергетски гигант стицао стране активе од искориштавања изворишта италијанског концерна. Посао је у јуну 2009. године стекао потпуни изглед: ЕНИ је предложио Газпрому да у размену за доступност резервама Газпромових сибирских изворишта гаса Газпром откупи половину учешћа италијанског концерна, које износи 33,33% у  конзорцијуму за искоришћење либијског изворишта нафте „Елефант“.

Према мерилима Газпрома који поседује, успут, 17% свих светских резерви природног гаса, „Елефант“ баш и не може да се рачуна у бајковито богата изворишта – резерве нафте које се из њега могу добити се процењују на 110 милиона тона, при чему је максималан годишњи капацитет испод 6 милиона. То ни мало не спушта вредност „Елефанта“: осим првокласне сирове нафте, он поседује све обавезне компоненте за пословање, јер поседује сопствени извор за добијање потребне енергије и инфраструктуру за превоз нафте до свог терминала на морској обали.

Коначан договор је постигнут у фебруару 2011 године. База за учешће Газпрома је Споразум о деоби производа (СРП). Цена о којој се радило: 163 милиона долара. Али, дошло је до запињања, јер је пред сам крај зиме у Џамахирију стигло „арапско пролеће“, у Либији је почео рат, и посао је замрзнут. Без обзира на то, 16. септембра партнери су потписали нов споразум, којим се руски концерн званично уводи у нафтни пројекат.

Остала је још само ситница: да легитимност тог уговора признају нове либијске власти. Али, када ће се појавити реална могућност за договор са екс-побуњеницима – то се не зна. Много зависи од тајних договора, који сасвим сигурно постоје, између новог либијског руководства и његових савезника у либијском рату – Француске и Британије, које себе сматрају за бабице „перестројке“ Либије. Бар се такав утисак стиче после скорашњег пријема у Бенгазију британског премијера Девида Камерона и француског председника Николе Саркозија.

Формално, тандем је стигао како би се поклонио победницима. Да ли само зато? Карактеристична је Саркозијева реченица: „Ми за себе не тражимо никакве повластице због помоћи Либији“, на коју  директан одговор представљају речи Мустафе Абдел Џалила, председника Прелазног националног савета Либије: „Савезници који су учествовали у рату на територији Либије, имаће приоритет при закључивању уговора, и при том ће послови бити транспарентни“. А шта ће бити са онима, који нису стигли да  се упишу у „савезнике“? Објашњење је било брзо: уговори ће се поштовати, под условом да се у њима не открије „корупционашки фактор“.

То може да се схвати тако да ће за ЕНИ и ћерку Газпрома – „Газпромњефт“ врата остати одшкринута. Под условом да судбина либијске нафте и гаса већ није одлучена иза кулиса, тако што су авуари расподељени према учешћу иностранства  у свргавању пуковника Гадафија.

Уосталом, чак и ако је до прегледа свих уговора, а то значи и доступа либијским извориштима, дошло или управо долази, ситуација за Газпром није безнадежна. Италијански концерн ЕНИ који жели да приђе руским богатствима природног гаса, спреман је за сарадњу, без обзира што је учешће америчких сувласника велико. Рекло би се да је још увек економски интерес јачи од политичког.

„Рекло би се“ у претходној реченици може да се објасни тиме, што трећи светски рат који се води за енергетске изворе није прекинут већ је, напротив, последњих година добио, са једне стране, бруталнији карактер (упад у Ирак,  подршка побуни у Либији, феномен пирата из Сомалије), а са друге – нове, профињеније облике. У ове последње спада политика Европске уније на истискивању Газпрома са свих тржишта а, конкретно, обезбеђење приступа енергетским извориштима изван Старог Света по праву јачег. Упечатљив пример за такву политику представља сагласност чланица ЕУ од 13. септембра да се Европској комисији омогући право, које је тај транснационални орган затражио, де се у име читаве Уније поведу преговори са Азербајџаном и Туркменијом. Циљ је – изградња преко Каспијског језера огромне инфраструктуре за транспорт туркменског природног гаса.

Члан Европске комисије за енергетику Гинтер Етингер, који је добијање дозволе за преговоре окарактерисао као најважнију етапу  у реформи енергетске политике ЕУ,  је изјавио: „Све у свему, управо ће Европа, а не само нека  појединачна  земља, имати корист од испорука каспијског гаса“.

Стварно, то и јесте симболична „етапа“, јер до сада се Европска унија није усуђивала  да тако отворено изазове међународно право. Каспијско језеро представља унутрашње извориште воде које ничим није повезано са светским океаном, што га чини, без обзира на његову површину под водом, у језеро. Такође је познато да правни статус Каспијског језера регулишу билетерални споразуми које су, прво, потписали Руска империја и Персија, а затим Совјетски Савез и Иран. После распада СССР-а, децембра 1991. године  у Алма-Ати је потписана декларација по којој све земље које излазе на Каспијско језеро потврђују правни континуитет свих до тада потписаних уговора.

Коначан договор о статусу Каспијског језера треба да буде резултат консензуса пет држава које излазе на Каспијско језеро. Само тих држава, а не оних које се налазе иза седам гора и седам мора.

Руска позиција је у формули „делимо дно, а вода је заједничка“, и са њом се слаже Иран. Казахстан, Азербајџан и Туркменија сматрају да за привредно коришћење дна и акваторије Касписког језера није потребна сагласност свих пет земаља, већ да се питања могу решавати билатерално. Та разлика у приступу је сваки пут, на свим самитима до сада,  остављала шансу за постизање сагласности – и 2002, и 2007, и 2010. године.

Због нерегулисаности правног статуса Каспијског језера истински узнемирава упорни притисак Европске комисије, која је себи као циљ поставила добијање по сваку цену директног излаза на туркменски (за сада прилично спорни) елдорадо. ЕУ, наравно, неће покушавати да приступ туркменским извориштима гаса обезбеди свим могућим средствима – све до демонстрације војне снаге, али се зато одавно НАТО  позиционирао као гарант снабдевања енергијом свих чланица блока, и то свим средствима, укључујући у то и војна.

Да ли треба да нас чуди што је руско Министарство иностраних послова реаговало жестоко: „Русија је запањена одлуком Савета Европске уније у вези са пројектом Транскаспијског гасовода (ТКГ)… Покушаји спољног мешања у каспијске послове, и то по питањима која су осетљива за чланице „каспијске петорице“ у стању су да врло озбиљно закомпликују ситуацију у том региону, и да се негативно одразе на петостране преговоре у вези са новим правним статусом Каспијског мора, који се управо воде“.

Главни инспиратор пројекта Транскаспијског гасовода је Вашингтон, који је узнемирен не толико због јачања енергетске безбедности европских земаља до које би дошло диверсификацијом изворишта, колико због оријентације Туркменије на стратешко партнерство са Кином. По дугорочном уговору који су потписали Ашхабад и Пекинг, на исток ускоро треба да се годишње испоручује 40 милијарди кубних метара гаса (до сада је испоручивано приближно 10). Вод по дну Каспијског језера треба тај ток да усмери на супротну – западну – страну.

Какве су шансе Москве да се избори за своје интересе на Каспијском језеру? Оне постоје. Прво, Американци већ губе од Кинеза битку за утицај у републикама Средње Азије, што гарантује стабилност извоза енергената Туркменије Кини. Друго, политизовани прилаз који Европска комисија има у односу на енергетику  садржи структурне мане: на корпоративном нивоу размишљају у категоријама које су економски логичне ( рачунају норму добити и брзину повраћаја инвестиција), што чини привлачном, на пр. цену коју Газпром нуди за азербајџански гас.

Најзад, усмереност Бакуа на разне стане, који хоће да послује и са Русијом, и са Западом, не значи аутоматске преференције било којој страни. Руководилац државне нафтне компаније земље (ГНКАР) Ровнаг Абдулајев је недавно изјавио да „Транскаспијски пројекат не представља наш пројекат. То је пројекат између Туркменистана и ЕУ. Према Европској енергетској повељи ми представљамо отворену земљу транзита, чију инфраструктуру они (ЕУ и Туркменистан) имају намеру да користе  за транспорт туркменистанског гаса  у Европу.“ При том, како је подвукао Ровнаг Абдулајев, Баку је спреман на дискусију о овако деликатној теми. Еластичност топ-менаџера ГНКАР је, сасвим сигурно, усаглашена са линијом азербајџанског руководства.

Истина, изјаву Р.Абдулајева је прецртао својом непомирљивом позицијом европски комесар Г.Етингер. Његов званични представник Марлен Холцнер је у интервјуу „Немачком таласу“ објаснила да ће „вод да иде територијом Азербајџана и Туркменије и да, без обзира на статус Каспијског језера, остале прикаспијске државе немају права да зауставе ту изградњу… суседне земље могу да кажу свој став, и треба да се чују у вези са еколошким аспектима будућег пројекта. Подвлачим да оне имају право на саветодавни глас, а не на одлучујући“.

Сукоб који се разгорева за доступност либијској нафти и протурање пројекта Транскаспијског гасовода служи као још један доказ за то, да је прекрајање светског енергетског тржишта ступило у нову фазу. У оба случаја, може се рећи, да су то покушаји непријатељског грабљења туђих богатстава из унутрашњости земље.

Иницијатори новог прекрајања света покушавају да Русији одузму могућност за стицање инвестиционих извора за модернизацију, обзиром да се инвестициони извори за сада проналазе углавном извозом енергената. Резултат који би они највише желели да постигну од њихових маневара у Либији и на Каспијском језеру, било би подизање још веће рампе испред руских извозника, уз речи «Accessdenied» - „Одбијен приступ“. Да ли је у овој новој ситуацији Москва спремна на оштрију борбу за своје енергетске интересе?..

Вадим Вихров,