RAIČKOVIĆ NA KALIMEGDANU

REČ  MATIJE  BEĆKOVIĆA 
NA  OTKRIVANJU  SPOMEN-BISTE STEVANA RAIČKOVIĆA
 
 
RAIČKOVIĆ  NA  KALIMEGDANU
 
Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka u ateljeu Aleksandra Zarina kod Topčiderske zvezde, nedeljom u podne sastajala se grupa beogradskih umetnika - vajara, slikara, glumaca i pisaca, od kojih ću ovim povodom spomenuti pesnike: Stevana Raičkovića, Skendera Kulenovića, Dušana Radovića i onoga koji ovo govori , jedinog koji je još među živima. Ubrzo se pokazalo da to nije bilo samo obično sastajanje prijatelja, nego i susret majstora sa svojim modelima.
Naime, Aleksandar Zarin je autor najuspelijih spomenika podignutih pesnicima. Među njima se izdvajaju prvi i poslednji. Prvi je Branku Radičeviću na Kalimegdanu, koji je otkrio Ivo Andrić, a poslednji Desanki Maksimović u Valjevu. Oba se rađena u kamenu. Usledili su bronzani Đura Jakšić u Srbskoj Crnji i Zmaj u Novom Sadu, i još pokoja bista, među kojima i ona Alekse Šantića, na par koraka odavde, koju je otkrio Skender Kulenović.


Kad se odužio pesnicima prohujalih vremena , Zarin je došao na ideju da ovekoveči pesnike savremenike, čije je biste radio po živim modelima. Prvi je bio pesnik Stevan Raičković s kojim je bio i najbliži, a na neki način Stevan je stajao i iza cele zamisli i postao neka vrsta glavnog urednika ove bronzane edicije.
 
Po smrti skulptora i njegovih modela, biste su se iz ateljea razišle svaka na svoju stranu. Skender je otišao na Kozaru, Duško Radović u svoje pozorište na Tašmajdanu, a Stevana Raičkovića, evo, na Kalimegdanu. Malo je onih koji su tu čast više zaslužili, a još manje onih koji bi ovaj čin dublje doživeli i umeli više da cene. Neumorni šetač, Stevan Raičković je prošao bezbroj puta i ovom stazom i, verujem, da je sam birao mesto za sebe, ovo bi izabrao. Znao je gde je čija bista, ko je ima a ko još nema, i činilo se da većeg priznanja za njega nema, čak i onda kad je ovakva počast izgubila nešto od negdašnje važnosti i sjaja.
 
Nema autobiografskijeg pesnika od Stevana Raičkovića. Držeći se sebe i svog lika, svoju bistu vajao je gotovo koliko i Zarin, ne ustežući se da delikatnog skulptora vucka za rukav, da doda ili izostavi neku crtu kako bi kopija bila što vernija originalu. Taj duboki doživljaj inspirisao je poemu Razgovor s ilovačom, koju je čitao i kao svoju pristupnu besedu u Akademiji, nazivjući je jednom od svojih "najogoljenijih autobiografija".
 
 
Ti ćeš umesto mene ovde biti
Da nosiš moj lik kad ja budem glina!
 
 
Ono mesto koje zauzima u srbskoj poeziji, Stevan Raičković je dobio i na Kalimegdanu. I kad bi biste postavljene u srbskom pesničkom panteonu progovorile, i Branko i Vojislav i Laza i Miloš i Aleksa i Jovan u jedan glas bi uzviknuli: Dostojan!
 
Zahvaljujući Skupštini grada Beograda, Ministtarstvu kulture Srbije, Zavodu za štatitu spomenika kulture, a najviše poeziji i pesničkoj pravdi, i u ovom zbunjenom vremenu nadoknađuje se propušteno, uspostavlja izgubljeni red i u srbskom hramu časti - kako je odavno nazvan Kalimegdan.
 
Stevan Raičković ostaje da ovde sanja svoju bronzanu uspavanku i priziva ostalu pesničku bratiju, da mu se pridruže na Kalimegdanskim stazama, kako bi se beli grad beleo među gradovima kao beli anđeo među anđelima,a srbski pesnici među pesnicima!
 
Hristos se rodi!
Srećna Nova godina!
 
                            Matija Bećković 
4. 1. 2012.