РАИЧКОВИЋ НА КАЛИМЕГДАНУ

РЕЧ  МАТИЈЕ  БЕЋКОВИЋА 
НА  ОТКРИВАЊУ  СПОМЕН-БИСТЕ СТЕВАНА РАИЧКОВИЋА
 
 
РАИЧКОВИЋ  НА  КАЛИМЕГДАНУ
 
Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог века у атељеу Александра Зарина код Топчидерске звезде, недељом у подне састајала се група београдских уметника - вајара, сликара, глумаца и писаца, од којих ћу овим поводом споменути песнике: Стевана Раичковића, Скендера Куленовића, Душана Радовића и онога који ово говори , јединог који је још међу живима. Убрзо се показало да то није било само обично састајање пријатеља, него и сусрет мајстора са својим моделима.
Наиме, Александар Зарин је аутор најуспелијих споменика подигнутих песницима. Међу њима се издвајају први и последњи. Први је Бранку Радичевићу на Калимегдану, који је открио Иво Андрић, а последњи Десанки Максимовић у Ваљеву. Оба се рађена у камену. Уследили су бронзани Ђура Јакшић у Србској Црњи и Змај у Новом Саду, и још покоја биста, међу којима и она Алексе Шантића, на пар корака одавде, коју је открио Скендер Куленовић.


Кад се одужио песницима прохујалих времена , Зарин је дошао на идеју да овековечи песнике савременике, чије је бисте радио по живим моделима. Први је био песник Стеван Раичковић с којим је био и најближи, а на неки начин Стеван је стајао и иза целе замисли и постао нека врста главног уредника ове бронзане едиције.
 
По смрти скулптора и његових модела, бисте су се из атељеа разишле свака на своју страну. Скендер је отишао на Козару, Душко Радовић у своје позориште на Ташмајдану, а Стевана Раичковића, ево, на Калимегдану. Мало је оних који су ту част више заслужили, а још мање оних који би овај чин дубље доживели и умели више да цене. Неуморни шетач, Стеван Раичковић је прошао безброј пута и овом стазом и, верујем, да је сам бирао место за себе, ово би изабрао. Знао је где је чија биста, ко је има а ко још нема, и чинило се да већег признања за њега нема, чак и онда кад је оваква почаст изгубила нешто од негдашње важности и сјаја.
 
Нема аутобиографскијег песника од Стевана Раичковића. Држећи се себе и свог лика, своју бисту вајао је готово колико и Зарин, не устежући се да деликатног скулптора вуцка за рукав, да дода или изостави неку црту како би копија била што вернија оригиналу. Тај дубоки доживљај инспирисао је поему Разговор с иловачом, коју је читао и као своју приступну беседу у Академији, називјући је једном од својих "најогољенијих аутобиографија".
 
 
Ти ћеш уместо мене овде бити
Да носиш мој лик кад ја будем глина!
 
 
Оно место које заузима у србској поезији, Стеван Раичковић је добио и на Калимегдану. И кад би бисте постављене у србском песничком пантеону проговориле, и Бранко и Војислав и Лаза и Милош и Алекса и Јован у један глас би узвикнули: Достојан!
 
Захваљујући Скупштини града Београда, Министтарству културе Србије, Заводу за штатиту споменика културе, а највише поезији и песничкој правди, и у овом збуњеном времену надокнађује се пропуштено, успоставља изгубљени ред и у србском храму части - како је одавно назван Калимегдан.
 
Стеван Раичковић остаје да овде сања своју бронзану успаванку и призива осталу песничку братију, да му се придруже на Калимегданским стазама, како би се бели град белео међу градовима као бели анђео међу анђелима,а србски песници међу песницима!
 
Христос се роди!
Срећна Нова година!
 
                            Матија Бећковић 
4. 1. 2012.