Anđelković: Pravedna Srbija?

Tokom predizborne kampanje Aleksandar Vučić – u to vreme zamenik predsednika SNS-a, a sada lider naprednjaka – uporno je govorio da će se njegova stranka, čim dođe na vlast, bez okolišenja suočiti sa sistemskim kriminalom i korupcijom u državnim strukturama. Dok je Vučić preuzimao ključne poluge vlasti – oličene u funkciji prvog potpredsednika vlade za bezbednost i borbu protiv korupcije i kriminala, te ujedno i ministra odbrane – ponovio je srž obećanja iz vremena parlamentarnog i predsedničkog nadmetanja. Štaviše, naglasio je da će nova vlast borbu protiv korupcije i kriminala početi od vrha države, te da u njoj neće biti zaštićenih.

CIKLUS ODGOVORNOSTI

 

Već smo navikli na to da pretendenti na vlast gorljivo obećavaju da će se obračunati sa zloupotrebama onih koje nameravaju da smene na čelu države, da bi posle preuzimanja vlasti na ovaj ili onaj način „amnestirali“ one koje su na sve moguće načine optuživali, a u prilog čega su obično postojali osnovani dokazi. Zavaravanje javnosti sterilnim sudskim predstavama ne menja takvo stanje stvari. One su se uglavnom razvijale po principu: „Vrana vrani oči ne vadi“. Nova vlast je, po pravilu, izbegavala da kažnjava čak i najgore predstavnike bivše vladajuće garniture, verovatno kako ne bi bio uspostavljen ciklus odgovornosti. Jer, da su u „bukagijama“ završili pojedini ministri i drugi funkcioneri nekog „starog režima“, tome bi realno mogli da se nadaju i pripadnici „novog“, ako se grubo ogreše o zakon.

Da bi mogli mirno da spavaju štogod radili, oni su to dopuštali i svojim prethodnicima. Iskreno se nadam da sada neće tako ispasti. U tom pogledu ohrabrujuće zvuče Vučićeve reči: „Najpre će biti procesuirani oni koji ništa nisu radili, a stekli su bogatstvo na nepošten način. Sada imamo bahate bivše ministre koji su vlasnici preskupih jahti, grade hektare stambenog prostora na najskupljem zemljištu u prestonici, nose satove od nekoliko desetina hiljada evra“. Da novoformirana vlada stvarno ne namerava tim ljudima da se pozabavi, i tako na konkretnim velikim primerima utre put za sistemske reforme, zar bi za njihova (ne)dela zaduženi visoki državni funkcioner sada govorio o njihovom procesuiranju? Zar bi prvi potpredsednik vlade najavljivao rasvetljavanje velikih afera, uključujući i one iz, do juče, nedodirljivog bankarskog sektora? Naprotiv, gotovo sigurno bi nastojao da obećanja data u fazi borbe za vlast gurne ispod tepiha, te preusmeri pažnju javnosti na nešto drugo, uzdajući se u njeno kratko pamćenje.

MEHANIZAM KONTROLE

Uz rečeno, vezano za izbegavanje pokretanja ciklusa odgovornosti na vrhu države, u direktnom odnosu je i propuštanje svake pogodne prilike da se pročešljaju državne strukture na nižem nivou. Stvar je u tome što kada bi državni mehanizam počeo da radi kako bi trebalo, i samim tim sankcioniše „mangupe“ u svojim redovima, ni na vrhu ne bi moglo da se radi sve ono prljavo što je činjeno. Riba smrdi od glave, ali zdrava struktura ne pogoduje pokvarenom vrhu. Zato su rep i glava organski povezani i deluju po istim principima, i u dobro, kao i loše ustrojenim državama. I nema borbe protiv zloupotreba na vrhu, bez istog pristupa nižim nivoima, kao što su mali vlastodršci, suštinski, takođe zaštićeni kao „beli medvedi“, kada tako stvari stoje sa onima koji vode državu.

U svetlu rečenog valja da se setimo „slučaja Panić“. Ranko Panić je sredinom avgusta 2008. umro od posledica policijskog prebijanja krajem jula te godine, tokom protesnog mitinga zbog hapšenja Ratka Mladića. Nesrećnom čoveku, koji nije pružao otpor, usled mučkog šutiranja u stomak dok je ležao na zemlji, puklo je debelo crevo, zbog čega je ubrzo preminuo. Pod pritiskom javnosti Tomo Zorić, portparol Tužilaštva – poznat po ostrašćenom odnosu prema srbskom nacionalizmu koji je jednom prilikom, u oktobru iste godine, maliciozno čak i poistovećivao sa nacizmom – izjavio je da je Panićeva „smrt u uzročno-posledičnoj vezi sa povredama zadobijenim za vreme trajanja mitinga“. No, i pored takvog „kolumbovskog“ otkrića republičkog Javnog tužilaštva, ništa se nije desilo. Niko nije odgovarao zbog ubistva nedužnog građanina, iako nije bilo teško ustanoviti ko je počinilac zločina i potom tu osobu (ili više njih) primereno kazniti.

SISTEMSKE DAHIJE

Ranko Panić nije prvi koji je u našoj zemlji preminuo usled brutalnosti nesavesnih pripadnika organa reda, nemara pojedinih bahatih lekara ili nezakonitog i neodgovornog postupanja nekih drugih ljudi koji su u poziciji da se igraju sa životom građana. Panić, nažalost, sigurno nije poslednji koga je takva sudbina zadesila ili će tek zadesiti, ali sličnih slučajeva, kao i manjih štetnih radnji na račun „običnih ljudi“, ipak realno može da bude znatno manje nego što ih ima danas. I u drugim evropskim zemljama povremeno se dešavaju takve tragedije, ali, po pravilu, zbog njih neko istinski odgovara, pa se tako podstiče odgovornost i povećava šansa da sistem funkcioniše bez neregluarnosti. Opet, kod nas policajci, lekari, činovnici, koji se ogreše o građane, češće odgovaraju pozerski nego stvarno, ako uopšte ruka pravde i dosegne krivce koji se skrivaju iza raznih moćnih institucija.

Vreme je da se sa takvom praksom prekine, i to kako zbog građana, tako i ogromne većine pripadnika policije i drugih državnih, te javnih službi, koji svoje poslove obavljaju časno i profesionalno, a na koje pada ljaga zbog nesavesnih kolega. Vlast koju smo donedavno imali govorila nam je toliko mnogo o evropskim integracijama, a ništa nije činila da u pozitivnom smislu evropeizuje Srbiju. Naprotiv, u mnogo čemu našu zemlju je orijentalizovala. Dovoljno je da se setimo nakaradne reforme pravosuđa. Ona najbolje govori o neskladu između „evropske forme“ i dahijske suštine „žute“ vladavine.

EVROPSKI SUD

U kontekstu svega rečenog trebalo bi da se osvrnemo i na Evropski sud za ljudska prava sa sedištem u Strazburu, sudsku instituciju Saveta Evrope. Od onog momenta kada neka država ratifikuje Evropsku konvenciju o ljudskim pravima – što je Srbija učinila – njeni građani, kada iskoriste sve domaće „pravne lekove“, stiču mogućnost zaštite svojih sloboda i prava pred Sudom. Štaviše, države stupanjem u Savet Evrope striktno prihvataju da se povinuju presudama Evropskog suda, odnosno da sprovode ono što on odluči. Po odluci Suda, države su dužne ne samo da nadoknade štetu oštećenim građanima, već, ako je to potrebno, i da ponove postupke pred domaćim sudovima, izmene sudsku praksu, pa čak i zakonodavstvo, isprave odluku nekog državnog organa itd.

Sve je to lepo, ali Evropski sud za sada nije doprineo da naša država postane savesnija  u vezi sa zaštitom prava sopstvenih građana. Neko dobije oštetu, država je isplati, i na tome se uglavnom sve završi. Faktički, zbog nečijeg individualnog prestupa biva kažnjena čitava Srbija. Umesto da novac bude korišćen za izgradnju bolnica ili socijalnih stanova, podršku Srbima na KiM-u ili borbu protiv „bele kuge“ – traće ga neodgovorna službena lica ili „obični“ državni službenici.

Svrha Evropskog suda za ljudska prava nije prevashodno da se osigura obeštećenje oštećenim strankama. Važno je da se i to desi, ali je još važnije da bude što manje oštećenih građana od strane državnih institucija, odnosno njihovih pripadnika. Pogotovo, da bude manje istinskih žrtava, odnosno što manje ljudi koji ne mogu u redovnom postupku u svojoj zemlji da dođu do pravde. A u Srbiji će tako biti tek kada policajci i drugi državni službenici budu znali da će najverovatnije odgovarati za ono šta protivzakonito rade. I kada oni koji su uključeni u lanac komandovanja i sistem unutrašnje kontrole budu svesni da je velika verovatnoća da će platiti za prikrivanje tuđih grešaka. Ideja tvoraca Evropskog suda pre svega je bila da se stimuliše rad na nacionalnom nivou, u cilju efikasnog utvrđivanja odgovornosti onih zbog kojih građani imaju potrebu da se obrate evropskoj instituciji za zaštitu ljudskih prava. No, kod nas tog preventivnog efekta za sada još nema.

PUT NAPRETKA

Aleksandar Vučić, sada već sa pozicije vlasti (a ne opozicije kao što je ranije bio slučaj), pre neki dan se sastao sa majkom pokojnog Ranka Panića. Tada je obećao da će u istragu o njegovoj smrti biti uključene sve nadležne službe, kako bi ona što pre dala adekvatan rezultat. To je uistinu ohrabrujući potez u zemlji u kojoj političari, čim dođu na vlast, zaborave sve što im ne odgovara, a po pravilu im ne odgovara uspostavljanje sistemske kontrole i odgovornosti.

Onima koji nameravaju da vladaju nezakonito, na štetu građana, svakako ne ide u prilog uspostavljanje, već više puta pomenutog, ciklusa i mehanizama odgovornosti, kako na vrhu, tako i na nižim nivoima državne piramide. Kao što, s druge strane, svakome ko hoće da svoj posao obavlja savesno – od predsednika vlade, pa do saobraćajnih policajaca i pozornika – i te kako ide u prilog da se odvoji „žito od kukolja“ i vrati poverenje građana u državne institucije, odnosno oživi poštovanje prema njihovim pripadnicima.

Ono što smo od jednog od dvojice vodećih ljudi u novoj vladi čuli o doslednoj borbi protiv korupcije, kriminala i svega drugoga što ugrožava građane, kako na vrhu države, tako i na nižim nivoima vlasti, nadam se, ukazuje da će neki novi – za savesne ljude mnogo topliji, a za sve koji čine zlo znatno hladniji – vetrovi, početi da duvaju hodnicima srbskih sudova, tužilaštava, policijskih stanica, te drugih upravnih organa. Da bi tako bilo potrebno je da se sankcionišu krivci iz prethodnog perioda, ali i u sistem ugrade mehanizmi da on to regularno radi i bez posebne političke volje, pa kada je potrebno i protivno njoj.

Od toga moramo da počnemo u vezi sa svim, pa i ekonomskim oporavkom, ako želimo da postignemo dugoročne, a ne tek kozmetičke efekte. Dobro pravno-politiko okruženje biznisa, i pozitivna atmosfera koja iz toga proizlazi, od krucijalnog značaja je za napredak svakog, pa i našeg društva. A i da ne govorimo o drugim parametrima kvaliteta života, pa i elementarnom pravu na njega, svakog od nas. Dosta smo bili podanici kojima pričaju bajke o evropskom raju, vreme je da postanemo punopravni građani Srbije, postala ona deo EU ili ne. Na nama je, od medija, pa do nevladinog sektora, da insistiramo da državne strukture istinski krenu putem koji su nam nove vlasti obećale, a koji vodi ka mnogo pravednijoj Srbiji.

Izvor: Pečat