Milovan Balaban: Kako bi Pašić reagovao na nemački „ultimatum“?

Kao rezultat višegodišnje politike popuštanja, te poštovanja nametnute i iskrivljene realnosti predhodne vlasti prema Kosovu i Metohiji, Srbija je dobila „ultimatum“ od nemačkog Bundestaga. „Ultimatum“ je sastavljen od sedam tačaka, koji je doneo Andreas Šokenhof zamenik šefa poslaničke grupe vladajuće Hrišćansko-demokratske/Hrišćansko-socijalne unije (CDU/CSU) u nemačkom parlamentu. Kako je rečeno one se moraju ispuniti ukoliko država želi da izdejstvuje sledeći korak u evrointegracijama, a to je dobijanje datuma za početak pregovora. Od sedam tačaka koje nam je Nemačka brutalno,  u svom stilu, isporučila teško da Srbija može i jednu da ispuni, a da ne naruši, ne samo državni suverenitet, nego i elementarno dostojanstvo koje mora da baštini jedna, koliko toliko nezavisna i suverena država.
Svakako su najproblematičnije treća i sedma tačka. U trećoj se traži da ne dovodimo u pitanje „genocid u Srebrenici“ čime bi prihvatili iskonstruisanu krivicu za sve ratove u bivšoj Jugoslaviji, čime bi opet legalizovali stanje koje je Amerika, potpomognuta dobrim delom i EU, stvorila na Balkanu. Stanje koje je, ne samo protiv državnih i nacionalnih interesa srbskog naroda, nego je za njega i duboko ponižavajuće i frustrirajuće. Isto tako prihvatanje krivice za lažni genocid bi Srbiji bio balast koji bi onemogućavao odbranu nacionalnih i državnih interesa u slučaju otvaranja novih žarišta (Raška, Vojvodina pa i istočna Srbija). Štaviše ono bi (ne dovođenje u pitanje medijski nametnute krivice naroda i države) bilo i inicijalna kapisla za otvaranje novih konflikta ukoliko oni budu zatrebali velikim svetskim igračima u daljem pacifikovanju Srbije.
U sedmoj tački, koja je predmet najvećih polemika, se traži nešto još teže (ako je moguće da postoje teži zahtevi) nego što je zahtevano u trećoj. Šokenhof u ime nemačkog Bundestaga u toj tački traži da Srbija potpiše pravno obavezujući ugovor o normalizaciji odnosa sa „državom“ Kosovo. Istina Srbija to ne mora da potpiše pre dobijanja „datuma nad datumima“ za početak pregovora, ali dotle mora da pismeno overi izjavu kojom se obavezuje da će do kraja pregovora o članstvu te „dve zemlje“ potpisati ugovor. Dakle prvo potpisana izjava da bi do dobijanja datuma za pregovore potpisali ugovor o već spomenutoj normalizaciji odnosa sa kvazidržavom Kosovo. Nije teško pretpostaviti da Srbija ukoliko uđe u ovaj aranžman ne može da na kraju, po eventualnom učlanjenju u EU, izbegne i konačno priznanje državnosti svoje južne pokrajine.
Međutim treba naglasiti da reakcija na ultimatum može i ubrzati negativno rešenje kosovskog problema. U tome i jeste zamka ove, ko zna koje, nepristojne ponude (samo je ova u formi ultimatuma) koju nam isporučuje, ovoga puta Nemačka. Odgovor na nemački zahtev može proizvesti dvojak, ali u oba slučaja negativan efekat. Ukoliko Srbija reaguje, bilo kako, može lako doći do, bilo nasilno ili „mirno“ (u zavisnosti od srpakoga NE ili DA), konačnog rešenja kosovskog problema. Odnosno najverovatnije do proterivanja Srba sa severa Kosova ukoliko bi odgovor bio odričan, ili pak „mirnog“ integrisanja tamošnjih Srba u institucije kvazikosovske države, ukoliko bi zahtev bio prihvaćen.
 
Paralele sa Austro-Ugarskim ultimatumom iz 1914.
Zahtevi nemačkog Bundestaga su u, naročito patriotskom (ovo govorim uslovno) delu srpske javnosti izazvali buru negodovanja. Prirodno je da smo svi ogorčeni zbog još jednog poniženja koje je došlo iz zapadnog sveta, ovaj put od Nemačke. Isto tako je prirodno da nas je ovaj nemački „ultimatum“ podsetio na mnogobrojne konflikte sa germanskim svetom koje smo imali tokom dvadesetog veka, te da nam je oživeo negativne, s vremena na vrema potisnute, stereotipe u našoj kolektivnoj svesti. Usled toga ovaj zahtev nemačkog Bundestaga je ovih dana često upoređivan sa „ultimatumom“ koji smo dobili od Austro-Ugarske 1914. (da li zbog toga što su neki videli sličnost ili identičnost ova dva ultimatuma, ili pak nekih drugih razloga nije najbitnije) posle kojeg je počeo prvi svetski rat.
Većina mišljenja idu za tim da Srbija treba da donese odluku, da se izjasni, baš kao što je to učinila i 1914. Takav stav deluje prihvatljivo. Zaista ko ne bi pomislio da nam je dosta poniženja te da treba jednom da se isprsimo i kao ljudi odgovorimo odlučno NE daljem komadanju Srbije i daljim poniženjima, kakva su doživljavale samo afričke kolonije. Pošto je, kao što sam naglasio, prisutna analogija između aktuelnog zahteva nemačkog Bundestaga i Austro-Ugarskog ultimatuma, osvrnuću se na iskušenja kojima je bila izložena Srbija, njena vlada i njen predsednik Nikola Pašić pre skoro sto godina. Možda nam to osvrtanje, iako stvar sa ovim „ultimatumom“ nije baš ista, može da pomogne, te da nam ocrta putokaz kako treba da se ponašamo u današnjoj situaciji.
Iako je ultimatum iz 1914. bio ponižavajući do krajnjih granica, ispostavljen sa namerom da Srbija kaže NE, te da to bude iskorišćeno kao povod za rat i njeno kažnjavanje, sledeći istorijske činjenice moramo da konstatujemo da je Srbija zahteve koje je ultimatum diktirao gotovo u celosti prihvatila. Dakle devet ponižavajućih tačaka Srbija je potpuno prihvatila dok je jednu, i to šestu, u kojoj se traži da Austro-Ugarski istražni organi učestvuju u istrazi počinitelja atentata na prestolonaslednika Ferdinanda, vlada Nikole Pašića uslovno odbila. Uslovno zato što je u slučaju da Beč ne bude zadovoljan odgovorom Srbija ponudila arbitražu međunarodnom sudu u Hagu i velikim silama.
Dakle odgovor Srbije na ponižavajući ultimatum nije bio nikakvo spektakularno NE. Štaviše rekacija srpske vlade na brutalan ultimatum bila je do krajnjih granica tolerantna, tako da je upravo ta tolerantnost i želja za kompromisom potpuno ogolila agresivne namere bečkog ćesara. Posle toga Austro-Ugarska namera da napadne Srbiju je bila kristalno jasna dok je ceo civilizovani svet bio zadivljen veštinom srbskog diplomatskog odgovora. Ovo je svakako Rusiju i ruskog cara, a potom i Francusku koja je bila vezana ugovorom o savezništvu sa Rusijom, pridobilo da lakše uđu u rat radi zaštite, kako svojih sopstvenih interesa tako i slobode Srbije.
Reakcija Pašića je putokaz aktuelnoj vladi
Dakle potrebno je na ondašnji ultimatum pogledati i sa druge strane i konstatovati da je on rezultirao dostojanstvenim, ponosnim i veštim srbskom odgovorom, ali ne i nekakvim spektakularnim NE, kako se uobičajilo da se danas tumači. Ipak neki mogu primetiti da se NE srbskom reakcijom podrazumevalo. Moguće, ali činjenica je da Srbija nije rekla spektakularno NE, nego da je upravo do krajnjeg časa delovala pomirljivo i konstruktivno sa konkretnim idejama za sporazumno rešenje krize. Beč je takvo srbsko usmerenje u startu prekinuo sopštivši da nije zadovoljan srbskim odgovorom i momentalnim objavljivanjem rata. Tako je Srbija uradivši sve što je do nje, ponizivši se do kraja, razgovaravši sa Bečom pristojno u trenutku kada je isti ponizio Srbiju do krajnjih granica, zadobila simpatije mogućih saveznika i izbegla, makar i najminimalniju odgovornost za rat. Odgovornost bi joj bila pripisana da je reagovala spektakularnim „lupanjem pesnice o sto“, te izabrala takav način odgovora i odbrane svojih nacionalnih i državnih interesa.               
Ponašanja Pašića i tadašnje srpske vlade može biti dobar putokaz za aktuelnu situaciju. Srbija treba i danas da sledi primer regovanja ondašnje vlade u konfliktu koji je ipak možda manje težak nego 1914. ( u krajnjoj liniji možda je težina na neki način i ista). Dakle Srbija treba da radi na započetim projektima sa Nemačkom jer bez privrednog oporavka ne možemo računati na dugoročnu odbranu nacionalnih interesa. Srbija naravno treba da zadrži odlične odnose sa Rusijom i Kinom, kao što ne treba da nepotrebnim bučnim izjašnjavanjima provocira deo nama nenaklonjenog zapadnog sveta. Mogu neki raći da to nema nikakvog efekta. To je vrlo moguće ali treba sve pokušati. Time bi čitavom svetu pokazali (pošto je sada u Srbiji moderno da pratimo reakcije sveta, pozitivne posle uspešnog izvršavanja naloga ili negativne posle posle navodnih spektakularnih odbijanja, što su dve strane iste medalje), kao što je pokazala i Pašićeva vlada, da smo do krajnjih granica spremni da delujemo u pravcu stišavanja konflikta (koji naravno nismo mi izazavali nego je plod evroatlanskog pokušaja prekompozicije sveta eliminisanjem srbskog faktora), ali i samima sebi kako treba raditi na realizaciji nacionalnih i državnih interesa. Zar mi ovako mali imamo neki drugi put?
Međutim postavlja se pitanje šta ako budemo primorani da potpišemo obavezu da ćemo pri dobijanja datuma za pregovore potpisati sporazum o poštovanju dobrosusedskih odnosa sa kvazidržavom Kosovo. E tu je famozna crvena linija koju ne smemo preći, a koja se više nalazi u samom delu (našoj reakciji u praksi) nego u nekoj spektakularnoj odluci, jer odluka se tu podrazumeva (baš kao što se podrazumevalo i 1914. da će Srbija braniti svoju slobodu). Mi to nemožemo potpisati i to nijedna vlada ne sme da uradi. Dotle, ponavljam, treba da radimo gotovo kao da ovaj „ultimatum“ i ne postoji. Ne bi trebalo da nekom ishitrenom reakcijom izazovemo kontrareakciju nama nenaklonjenih zapadnih velikih sila. Zbog toga je ovaj zahtev nemačkog Bundestaga najbolje, koliko je moguće, aktivno ignorisati dok god ne dođe na red njegova realizacija. Ako uopšte dođe, jer ne znamo šta nosi sutra i koje sve okolnosti mogu da se promene. Možda je to malo verovatno, ali mi drugog puta jednostavno nemamo.
Može li Dačić kao Pašić?
Na kraju postavlja se ključno pitanje od kojeg možda najviše zavisi koliko toliko povoljan epilog najnovijeg iskušenja u kojem se našla Srbija. Da li aktuelna vlada ima kapaciteta da se nosi sa ovim problemom? Sudeći o spremnosti, namerama i sposobnosti vlade po demagoškim izjavama premijera Dačića, koji po ko zna koji put govori o podeli kao najboljem rešenju, moramo konstatovati da nemamo mnogo razloga za optimizam. Govoriti o podeli kada nam je niko i ne nudi (nije nam nikad ni nuđena ozbiljno opcija podele) je krajnje neozbiljno, sem ako taj diskurs ima za cilj kupovinu vremena, kojim bi se završnim činom ispiranja mozgova srpaki narod i javnost konačno dotukli, i time trasirao put prihvatanja nametnute i iskrivljene realnosti po kojoj srbsko Kosovo nije srbsko.
No još uvek nije kasno za pravu i odgovornu reakciju. Vlada treba da bez buke i naročitog osvrtanja na „ultimatum“ nastavi svoju delatnost, i sa istokom i sa zapadom, koja ima za cilj privredni i svaki drugi oporavak Srbije. No, ako bude pritisnuta te bude bila primorana da potpiše bilo šta što nas kao državu i naciju kompromituje mora da, opet kao Pašićeva vlada 1914. - koliko je to moguće ne prestajući sa realizacijom započetih projekata na svim stranama sveta - krene u diplomatsku ofanzivu kojom bi pokušala da „primora“ Rusiju (pa i Kinu) da uzmu aktivnije učešće u rešavanju kosovskog konflikta. Ako treba da predloži da se problem vrati u Savet Bezbednosti UN, baš kao što je Pašićeva vlada spornu šestu tačku Austro-Ugarskog ultimatuma ponudila na arbitražu međunarodnom sudu u Hagu i velikim silama.
Neki će reći da je proces iskrivljavanja realnosti i realizacije kosovske nezavisnosti, koji sprovodi prvenstveno Amerika, otišao predaleko i da je sada to nemoguće. Međutim moramo konstatovati da se tom procesu mi nikada nismo ni suprotstavili na adekvatan i efikasan način (osim donekle Koštunice). Da li ćemo sada to uraditi, ako bude bilo potrebe za tim, pokazaće vreme, kao što će i pokazati istinske kavalitete, sposobnosti i namere aktuelne vlade. Drugim rečima videćemo da li savremeni Srbi mogu bar približno da se ponašaju kao Srbi pre sto godina, da li savremena vlada može da bude na visini vlade koja je Srbiju predvodila u velikom ratu pre tačno jednog veka, te da li je Dačić makar malo dostojan svog slavnog pretka na čelu vlade – Baje Pašića.
Ako bude bilo potrebno da pokušamo da na gore opisani način zastupamo nacionalne i državne interese a to propustimo, nikada nećemo saznati da li je i koliko to efikasno, ali isto tako niko nam neće biti kriv za eventualna nova nacionalna poniženja i državne poraze. Da bi to izbegli svakako bi trebali da se podsetimo reakcije Pašića u sličnoj, izuzetno teškoj situaciji, u kojoj se našla država i vlada ne njegovom čelu pre skoro sto godina. Njegova tadašnja delatnost treba da nam bude uzor mudrog i efikasnog državničkog delovanja. Krajnje je vreme da počnemo da slušamo sami sebe, i sopstvene velike (ili uspešne ljude) ljude, koji su odoleli sličnim (ili čak istim) iskušenjima u kojima se mi nalazimo. U protivnom, razmišljajući tuđom glavom, što imamo čest običaj u poslednje vreme, rizikujemo da ovo malo naroda i države što nam je ostalo potpuno proigramo. No, glavni ispiti su pred nama, kako se budemo postavili prema njima (i vlada i narod) takva će nam biti i sudbina.