Dragomir Anđelković: Kosovsko-metohijski lakmus test patriotizma

Srbija se nedavno suočila sa nemačkom ucenom koja je preko noći izmenila parametre srpske političke scene. Iz toga će relativno brzo proizaći  važni odgovori o karakteru nove vlasti.

Iako se neretko potpuno poistovećuju, kolaboracionisti i kvislinzi nisu nužno isto. Prvi nekada sarađuju sa moćnim neprijateljima svoje zemlje, rukovođen željom da ublaži patnje naroda i koliko je to moguće umanje štetu koja država trpi. Drugi su maligna podvrsta prvih. Sa agresorima, okupatorima ili nedobronamernim hegemonističkim silama, sarađuje iz želje da dođu na vlast ili pak iz ideoloških razloga (ubeđenja da se jedino oni bore za prave vrednosti, važnije i od bazičnog nacionalnog interesa, koje većina njihovih sunarodnika nije u stanju da shvati i usvoji). Radi vlasti ili iz ideološkog fanatizma, oni đavolu prodaju svoju dušu i nacionalne interese. Otuda, neizostavno su razorni faktor državnosti svog naroda. Opet, dobronamerni kolaboracionisti su često po naciju mnogo korisniji od onih koji su, po cenu bilo kakve štete za državu i narod, nekritički spremni na otpor globalnim silnicima. U okolnostima kada se nacija nalazi pod velikim pritiskom mnogo moćnijih, mudro je tražiti staze spasa kako bi se sačuvali nacionalni prioriteti. Ali njih niko nema pravo da žrtvuje. Radi njih je i totalni otpor, uz sve rizike koje sa sobom nosi, neophodan onda kada nema drugih mogućnosti. To je tada racionalna a ne emotivna solucija.

PRAVA MERA KOLABORACIJE

Kako je s pravom svojevremeno rekao jedan američki političar: „Jedino novo na ovom svetu je istorija koju ne znamo“. O plodotvornoj kolaboraciji i, kao kontrast njoj, slugeranskom odnosu prema stranim moćnicima (praćenom nipodaštavanjem sopstvene nacije), te razlici meću rečenim, mnogo toga možemo da naučimo iz državo-konstruktivnih i destruktivnih dešavanja širom našeg kontinenta u doba osvajačke epohe francuskog cara Napoleona I (1769-1821). U svetlu toga potom ćemo se osvrnuti i na našu (geo)političku zbilju.

Bonaparta je tokom svojih uspešnih pohoda od Atlantika do Sredozemlja, do 1812. godine osvojio veći deo Evrope zapadno od ruskih granica, te prekrojio međe tamošnjih država, uspostavio niz novih zavisnih tvorevina, i na čelo većine podređenih entiteta doveo vladare iz redova svoje porodice ili francuskog vojnog vrha. Nametnuti kraljevi su se oslanjali na novu (građansku) upravljačku elitu iz redova pokorenih naroda, koja se jednim delom ideološki identifikovala sa donosiocima baklje Francuske revolucije, dok se drugim delom ponašala oportunistički (u dijapazonu od kolaboracije radi zaštite nacionalnih interesa do služenja strancima iz ličnih pobuda).

U vladama svih država Napoleonove „zajednice naroda“ bilo je i jednih, i drugih, ali u različitim proporcijama. Međutim, bez obzira na različite preovlađujuće motive kolaboracije – dominirali benevolenti kolaboracionisti ili preovlađivali kvislinzi –vlade i kraljevi marionetskih država neizbežno su se nalazili između francuskog čekića i domaćeg nakovnja. Ko god bio u pitanju, ako su se pomenuti vlastodršci suštinski opirali zahtevima Napoleona (makar ih i pasivno opstruirali samo zato što su uvideli da će neizbežno isprovocirati opasnu reakciju podanika) ozbiljno su reskirali da ih imperator ukloni sa vlasti. Opet, ako su krotko izvršavali naloge iz Pariza, postajali bi ubrzo vrlo nepopularni i među onim svojim podanicima koji su delili liberalne ideje te inicijalno pozdravili novi poredak. Tako su prizivali pobune koje su mnoge Napoleonove klijente takođe koštale vlasti ili su nju ubrzo svele (i to nominalno) na manji deo teritorije njihovih kraljevina, koji su zapravo kontrolisali poslati francuski intervencionistički kontingenti.

ŠVEDSKE POUKE

Skoro svi Napoleonovi „izvozni“ kraljevi kao i njima bliske domaće političke elite zemalja koje su im poverene na upravu, na ovaj ili onaj način, loše su prošli. Izuzetak je bila Švedska, u kojoj je uz podršku Bonaparte na vlast došao njegov, na bojnom polju ne naročito uspešni maršal, Žan-Batista Bernadot (1763-1844). Taj čovek iz carevog užeg kruga brzo se pokazao mnogo sposobnijim političarom nego što je bio vojnik. Doduše, ispoljavanju njegove veštine manevrisanja pogodovala je specifičnost Švedske. Ta zemlja, za razliku od većine Napoleonovih „saveznica“, nije bila osvojena već se sama blagovremeno priklonila evropskoj hegemonističkoj sili, kako bi izbegla invaziju. Švedski parlament je 1810. godine pomenutog francuskog maršala izabrao za naslednika kralja Karla XIII, koji nije imao dece.

Žan-Batista Bernadot je u početku nastupao kao Napoleonov verni sledbenik kako bi se na krilima njegovog autoriteta i straha od njegovih bajoneta, učvrstio na švedskom prestolu. Kada mu je to pošlo za rukom postao je veći Šveđanin od mnogih pravih Šveđana. Sve više je insistirao na zaštiti švedskih državnih interesa, čak i kada je na osnovu toga njegova politika dolazila u koliziju sa pojedinim Napoleonovim zahtevima. Ipak, osećajući šta je za imperatora prioritet, na tim poljima mu je poletno izlazio u susret dok god to nije predstavljalo baš preveliki teret za Švedsku. Na taj način je, uz povremene tenzije (koje ipak nisu prelazile crvenu liniju), i francuski vuk bio sit i švedske ovce su ostajale na broju.

Tako je bilo sve dok je Napoleon bio u poziciji da se lako obračuna sa Švedskom. Čim su njegova kola krenula nizbrdo tokom pohoda na Rusiju (1812-13), Bernadot (tada već pod imenom Karlo XIV) otvoreno je stao na stranu protivnika Francuske (koje je i pre toga neko vreme prikriveno podržavao). Dočekavši povoljne vojno-političke prilike, čak je i uveo Švedsku u rat protiv Napoleona, svestan da bez radikalne promene geopolitičkog konteksta njegova zemlja neće uistinu biti nezavisna. Švedske trupe su odigrale ne baš nebitnu ulogu u porazu Bonaparte (iako Bernadot nije dozvolio da nastave operacije pošto su savezničke trupe prešle granice zemlje njegovog porekla – Francuske). A nekadašnji pulen francuskog cara ostao je ponosni kralj severne kraljevine sve do svoje smrti, te ga je nacionalna istorija ocenila pozitivno, odnosno dinastija koju je osnovao i danas vlada Švedskom.

SRPSKE PARALELE

Toliko o prošlosti. Današnja Srbija se na neki način nalazi u sličnom položaju kao Švedska početkom 19. veka. Locirana je u zoni dominacije evroatlantskih sila koje realno prete da ugroze i ono što još kontrolišemo na KiM-u (da ne govorimo o šteti koja nam je već naneta). Ipak, do kraja nismo pokoreni a nalazimo se u zoni koja nije baš toliko daleko od „slobodne evropske teritorije“, gde se sve uspešnije odvijaju integracije oko Rusije u ekonomskom i vojno-političkom usponu. Takođe, na štetu evroatlantskog bloka menja se i globalna geopolitička i ekonomska realnost. Dok Zapad slabi, Istok (i ne samo on) dosledno jača.

Srbska vlast, ko god nju činio, za sada još mora da balansira kako bi našla neki način da izbegne udare sa Zapada koji mogu ozbiljno da ugroze i nju, i državu, ali i već sada dužna je da paralelno sistematski radi u cilju dugoročnog stvaranja što boljih osnova da se naša zemlja u pogodnom momentu radikalno okrene od onih koji su joj mnogo zla učinili, te produženje čije dominacije predstavlja prepreku za realizaciju naših nacionalnih pretenzija, odnosno ozbiljna je pretnja i za našu državnost i vitalne interese.

Prošli režim je bio dominantno kvislinški a ne benevolentno kolaboracionistički. Trgovao je nacionalnim interesima da bi došao na vlast a tek posle toga je (i to povremeno) pokušavao da nešto izvuče i za zemlju, kako bi izbegao opasno prekomerno unutrašnje nezadovoljstvo. Nova vlast, bez ikakvih iluzija da će biti izrazito nacionalna (bez obzira na takve pojedince u njenim redovima), dočekana je sa nadom mnogih da će Srbiju povesti novim putem, tj. kursom nacionalno konstruktivne kolaboracije sa Zapadom, te u realnim okvirima uporednom približavanju Rusiji i drugim prijateljskim državama. Neki dosadašnji potezi ohrabruju da je tako (Nikolićeva poseta Rusiji, nagoveštaji nove kulturno-identitetske politike). Drugi – kao što je zadržavanje mnogih starih kadrova i fanatično ponavljanje EU mantri – izazivaju zebnju da nije tako, odnosno da se u Srbiji osim državnog vrha ništa suštinski nije promenilo. No, pravi test patriotizma nove vlasti je već počeo.

TRENUTAK ISTINE

Srbiji su u prvoj polovini septembra drsko isporučeni nemački uslovi za nastavak EU integracija. Oni podrazumevaju potpunu normalizaciju odnosa Beograda sa Prištinom i dizanje ruku Srbije čak i od Srba na severu naše južne pokrajine. Nacionalno odgovorna vlast ni po cenu rata a kamoli odricanja od (inače vrlo problematičnog) kretanja putem ka članstvu u EU, na tako nešto ne bi pristala. Jedno je pokušavati i dalje da se sa Nemcima nađe neki modus vivendi (što sam već javno podržao), te na produktivan način sklapanje obostrano korisnih aranžmana sa Berlinom (koji su mogući i bez EU integracija), a drugo je neprihvatljiva (a sada od nas tražena) kosovska kapitulacija.

Vlast koja direktno ili posredno prepusti sever Kosova Prištini bila bi na najgori način kvislinška čak i kada ne bi formalno priznala nezavisnost lažne države Kosovo (što ni za punu normalizaciju odnosa nije neophodno). To bi bila i kada bi „nepristrasno“ pustila građane da se na referendumu – o kome se sada priča da će biti održan – izjasne da li biraju EU ili KiM, a da se pri tome sama jasno i javno ne opredeli u prilog očuvanja teritorijalnog integriteta države. Državni vrh je po Ustavu dužan da brani svaki pedalj Srbije, a ne da lobira za ulazak u Uniju ili radi njega pod znak pitanja dovodi očuvanje teritorijalnog integriteta.

Toliko o konstruktivnoj kolaboraciji, služenju interesima inostranih faktora, nijansama i granicama između navedenog, i kosovskom lakmus papiru patriotizma, koji će nam pružiti krucijalni odgovor o karakteru aktuelne vlati. Nadam se da će on biti pozitivan po Srbiju, ali tada više nema mesta za prazne priče da smo dužni da ispoštujemo baš sve što je prihvatila prethodna vlast. Tim pre što se radi o neformalnim dogovorima a ne obavezujućim sporazumima. Uostalom, Ustav Srbije je i iznad njih, a one koji su ih eventualno potpisali treba sankcionisati, a ne njihove antidržavne postupke materijalizovati. Njihova započeta (ne)dela ne amnestiraju one koji ih okončaju.

NACIONALNI ODGOVOR 

Srbska patriotska javnost ponovo mora maksimalno da se aktivira u prilog zaštite preostalih srbskih pozicija na Kosovu i Metohiji. Društvena mobilizacija u tom pravcu biće najbolja podrška patriotskim elementima u vlasti, i upozorenje onima koji to nisu, da mirno nećemo gledati ni na eventualne manipulacije sa odbranom KiM-a, a kamoli na kosovsku kapitulaciju! Vlast koja nastavi po starom kada se radio o Kosovu i drugim važnim državnim pitanjima, za nas ne sme da bude bolja od prethodnog režima, i od njega ne treba da prođe bolje i kada se radi o sudu naroda, i o sudu istorije. „Medeni mesec“ je prošao sa dolaskom hladnog vetra iz Berlina tek koji dan posle pompeznog povratka naše delegacije iz Nemačke, a da državni vrh na odgovarajući način nije reagovao. Srećni smo što smo se rešili (nekih) žutih, ali sada je krajnje vreme da vidimo kakvi su stvarno ovi novi, i da li negde iz pozadine ponovo ne provejava nešto žuto?