Zejnel Zejneli: Kosovo - ranč Klintonovih

Poseta Hilari Klinton i Keti Ešton, najpre Beogradu, a zatim i Prištini, Beogradu je donela ono što već svi znaju i neprestano ponavljaju. Strani predstavnici, naši dokazani prijatelji i svi zainteresovani, neprestano govore da je Kosovo nezavisno i država, i da Kosovo treba što pre da učvrsti svoju nezavisnost, samostalnost, granice i krene putem evrointegracija. Naši domaći političari, pak su se zadovoljili, onim što im je rečeno i što stalno ponavljaju, a to je kako niko od Srbije ne traži da prizna Kosovo i Metohiju i kako oni znaju da Srbija neće priznati nezavisnost i po cenu evroatlanskih integracija.Da li je to moguće. To je, zna se poslednji korak na koji će se Srbija ubeđivati, ucenjivati i na kraju pokušati da se primora, da učini i taj poslednji korak, a da li će to na kraju morati da učini i ko će staviti potpis na papir i priznati novostvorenu državu, za pet do deset godina, posle dobijanja datuma i završetka pregovora, znaće se tada, a da li će morati da se učini i taj poslednji korak, bez obzira ko bio na vlasti, to će se saznati, opet kada dođe vreme.

Ali to što se od Srbije sada ne traži da prizna novostvorenu državu Kosovo predstavlja se kao naš uspeh i razumevanje međunarodne zajednice koja nas je i dovela u ovakvu situaciju, koja gle čuda, razume koliko nam je teško da u Srbiji donosimo odluke o Kosovu i Metohiji. Razmišlja se kako je to još daleko i kako će se mnogo toga u godinama koje dolaze promeniti. I na kraju, čim političari postanu nekako prisni, posle drugog susreta, što se da videti iz nasmejanih lica, onda valja shvatiti da Amerika i Evropa neće vršiti nikakve vidljive pritiske, neće nas bombardovati, niti uvoditi sankcije, samo nam, kaže šta treba da radimo, da bi svoju novostvorenu državu zaokružila, makar i bez formalnog priznavanja, jer oni koji je stvaraju imaju puno vremena, a sada i strpljenja,a i uvereni su, da ova vlast, posle pomalo rizičnog, ali i hrabrog rukovanja Ivice Dačića sa Hašimom Tačijem, zaista ima nameru da ovo pitanje konačno reši i krene sa mrtve tačke, i konačno počne da se bavi sama sa sobom. Ali bez priznavanja.

SUOČAVANJE SA SOPTVENIM STRAHOVIMA

Kako vlast obećava da pitanje Kosova mora brzo da se reši, da navodno ne bi ostalo budućim generacijama, znači da je ona prihvaćena kao kredibilan sagovornik za sva pitanja, uz obećanje brzih rešenja, jer u protivnom i Amerika i Evropa, ukoliko stvari počnu da se odugovlače, lako mogu da novom ujdurmom poljuljaju vlast i izgube strpljenje, što se inače dogodilo sa Tadićem i žutima. Uostalom, iskustvo kroz istoriju odnosa sa državama pokazalo je da Amerikanci i Englezi ne drže mnogo do prijateljstva. U njihovoj politici je sve interes i dok oni mogu da ga ostvaruju, oni   učvršćuju prijateljstva, a zatim u određenom trenutku postaju žestoki neprijatelji istom prijatelju.

Stoga preveliko poverenje i  oslonac na bilo koje države zapada i građenje prijateljstva, može biti pogubno, a prijatelj, kada mu je neko najpotrebniji bude ostavljen na cedilu, pa čak i proglašen neprijateljem. Zato je oprez „majka diplomatije i politike“, a potezi koji se vuku, moraju biti pre svega u interesu sopstvene države i naroda. Ovde se stvari sada kreću drugačijim tokom. Prethodna vlast završila je, naoko „mnogo sitnih poslova“, a današnja hrabro preuzela inicijativu i održala na početku mandata dato obećanje, da pitanje Kosova i Metohije treba rešavati na najvišem državnom nivou. Dačić je u dogovoru sa Nikolićem i svojom vladom, smogao snage da se suoči i sa sopstvenim strahovima i rizikom i održi dato obećanje, da je spreman na susret i sa Tačijem što je, svakako učvrstilo u početku klimavo poverenje u lidere, nekada po standardima zapada previše patriotski nastrojene, kada je Kosmet u pitanju. A da li je patriotski i ono što je sada započelo pokazaće vreme, a sve će zavisiti, gde je postavljena ta takozvana crvena linija srbskog rukovodstva.

Stvari oko Kosmeta, sada se kreću brže nego ranije, nema zastaja ni odugovlačenja, što znači da je mnogo toga rešeno i od prethodne vlasti, što je današnjoj dobrodošlo, a istovremeno to znači da vlast shvata da od Kosmeta, koji je u Ustavu Srbije teritorija Srbije, što piše uostalom i u Rezoluciji 1244 SB, gde se čak govori i o suverenitetu, ostaje samo rečenica kako niko ne traži da priznamo Kosovo. Na ovaj važan međunarodni ugovor, koji je Srbiji ostavljen u nasleđe, gotovo da su svi zaboravili, što je svakako šteta. Ako ne danas, a onda će se to dogoditi sutra, jer, sasvim je logično da Kosovo ne može biti država, ukoliko nije i članica Ujedinjenih nacija. Ali ako neko misli da će ono ostati van ove svetske organizacije, onda je na krivom putu. A rešenje problema je, kako god okreneš, opet u Srbiji, bez obzira na brzinu i korist, koja u jednom trenutku može prerasti u noćnu moru. Zapad je za sada zadovoljan, pa iz tog zadovoljstva može proisteći i neka korist Srbije, bar kada je reč o severu Kosova i Metohije, što nije očekivanje bez osnova, ali je pitanje samo cene koja mora da se plati od strane Srbije, umesto da „plate“ naši „prijatelji“.

Kosovo jeste političko pitanje, možda i najteže za Srbiju i u svetskoj međunarodnoj politici u poslednjih nekoliko decenija. Nije se u istoriji dogodilo da neko na način kako je to učinjeno Srbiji oduzima nekoj državi čitavih, više od 10 hiljada kvadratnih kilometara teritorije, da dve decenije iza toga nema rešenja, da je Srbija suočena sa pretnjama i mnogim zastrašivanjima, a da se zarad ulaska u EU, olako u nekim segmentima odričemo nečega što je suvereno naše. Ali to ćemo možda morati, ne zbog toga što ono mora da se reši, ne samo što je to važno političko pitanje za Ameriku i EU, već što je to, kako je to rekla u Prištini Hilari Klinton „za mene, moju porodicu i za moje američke sugrađane, to je više od spoljnopolitičkog pitanja. To je lično pitanje“. Da to kaže tako iskusan političar kao što je ona i ode u Tiranu, to može da znači da se Srbiji spremaju nove zamke, a da se  Kosovu kao državi ne sprema ništa dobro.

Dakle, zbog toga što će Kosovo, očigledno postati „ranč Klintonovih“ to nikako ne znači, a to me plaši, da je Kosmet toliko važno spoljno političko pitanje za SAD i za EU, kao ranije, a koja, očigledno je, sada pomaže Klintonovima do dođu u posed imovine, koju su osvajali u 78 dana bombardovanja. Kada se ranč ogradi administrativnim linijama, koje se sada pominju sve više, kada pristignu „konji vranci,bizoni, koke nosilje i šleperi“, koji će odnositi sa Kosmeta sve što vredi, a vredi, a da se ništa ne menja u kvalitetu života albanskog naroda, i te kako, Albanci će shvatiti da su izneverena mnoga njihova očekivanja, nade, planovi, da su samo raja i jeftina radna snaga na „ranču Klintonovih“, i da tu više neće biti mesta ni za Olbrajtovu, ni Kušnera, ni Klarka,  jer u tuđi posed ne može niko, jer je to strogo regulisano zakonom.

Čak će duga ograničenja važiti i za same Albance. Takav ranč, kada se on ogradi u početku neće stvarati nevolje, ali će početi da raste nezadovoljstvo Albanaca koji koji sada žive i koji tek dolaze i koji će jednog dana shvatiti da je ipak bilo najbolje vreme za njihove očeve i dedove, kada je ono bilo slobodno, bez ograda, oslobođeno finasijskih briga, imalo svoj Statut, svoju vladu, predsednika, besplatan Univerzitet, svoje sudstvo, administraciju, oivičenu teritoriju, slobodu kretanja, svoje novine, izdavaštvo fabrike, i neiscrpna rudna bogatstva, koje je njima pripadalo i oko 300 hiljada zaposlenih. U ranču Klintonovih toga neće biti, a to više neće biti ni Evropsko pitanje. Samo da se, verovatno se to očekuje, obavi još nekoliko susreta, Srbija da svoj doprinos i otvori svoju perspektivu brzog ulaska u EU, a Kosovo ne mora da prizna, sada, već kada za to dođe vreme.

ALBANSKA TESKOBA BUDUĆNOSTI                                                                              

Kako je Kosovo, sada postalo lično pitanje Klintonova se možda, angažovanjem da pomogne svojoj porodici i Albancima, pravda što nije ispunila jedno davno dato obećanje, kada je posetila albanske izbeglice u Makedoniji, koje su se tu sklonile od bombi Bila Klintona i obećala, kako će im izgraditi fabriku za šivenje američkih farmerki. Ona ih je još pre skoro dve i više decenija, dakle, pripremala za ranč Kosovo. Pri tom, opijena uspehom,  je zaboravila da Albanci nisu više ono što su nekada bili, oni ili njihovi očevi. Oni su školovani u inostranstvu, govore po nekoliko stranih jezika, razmišljaju perspektivno, a ni sada niti bilo kada njima nije odgovarala teskoba, koju im nudi Klintonova. Njima odgovara Srbija, drugačija, pravičnija, demokratičnija, bogata, i putevi koji iz Srbiji vode u svet za građane novoformirane države kojom će vladati Albanci i Srbi. Kad tad oni će videti gde je njihova stvarna perspektiva kao posebne države.

Ranč  Klintonovih, ma koliko Hilari mislila da je izgovorenom rečenicom oduševila Albance, nije shvatila da takvu perspektivu oni neće prihvatiti .A onda kad počnu da se bune protiv sopstvene vlasti zbog neostvarivanja obećane pomoći i perspektive, kada shvate da država sama po sebi nije nikakva perspektiva, bez obzira na koji se način do nje došlo, nestaje višegodišnje prijateljstvo, sve se manje veruje nekadašnjim prijateljima, a to će u jednom trenutku izazvati nezadovoljstvo dojučerašnjih prijatelja, a onda, država koja je stvorena biće proglašena nedemokratskom, kako to obično biva, ne krivicom onih koji su je stvarali, već onih koji u njoj žive. Amerikanci i Englezi nikada i ni pod kojim uslovima ne priznaju svoje greške, već ubrzano počinju da traže izlaz u dovođenju demokratskih pojedinaca, koji će doneti promene, i ponovo stvari vratiti na prvobitni kolosek.

Onaj ko poznaje Albance, zna da će kad tad doći do otpora. To što parlamentarna stranka „Samopredeljenje“, organizuje žestoke demonstracije protiv vlasti, što su uopšte vlasti u Prištini započele razgovore sa Srbijom,znači nezadovoljstvo vlašću, iako su svi svesni da je to put rešenja. To znači da su oni ubeđeni da državu imaju, što je bio i cilj dug više od sto godina i da je Srbija potpuno proterana sa ovih prostora. To što Srbija neće Kosovo priznati kao državu, kakva god ona bila, to njih ne sprečava da teraju vladu da je uređuje prema svom Ustavu i zakonima. Tu nema mesta za neka posebna izdvajanja. Tu ima mesta za sve, ali pod ingerencijama iz Prištine. Tači nije krio ništa kada je rekao: „ja sam predsednik vlade i na severu Kosova“.

Neki srbski predstavnici su uostalom ulaskom u Parlament i kosmetske institucije dali legitimitet vlastima u Prištini i Republici Kosovo. Ko su oni , šta su, odakle su došli, to niko i ne pita. Oni su „primer“ kako mogu i drugi na Kosmetu da žive svojim životom, i primer „multietničnosti Kosmeta“. Uostalom i cilj vlasti u Beogradu je da građanima obezbede da bolje žive. Ne izdvaja se niko posebno, što znači, možda, da i Albance Srbija smatra svojim građanima, koji Srbiju smatraju svojim susedom i neprijateljskom državom, a koji u Beograd ili Novi Sad mogu da dođu kao u susednu državu, učestvuju na skupovima, diskutuju, šetaju... Srbija mora da se brine o Srbima i nekim nealbancima u enklavama gde oni žive, a koji se od prištinskih vlasti smatraju manjinom u Republici Kosovo.

Ipak, kako god okreneš, sever Kosova i Metohije je ključ rešenja. To znaju i Amerika i EU, a to znaju i Albanci ali i Srbija. Sve drugo je manje više rešeno i voljom Srbije, pod pritiskom ili ne tako urađeno da Kosovo dobija sve što imaju ostale međunarodno priznate države, ali mu nedeostaje ono najbitnije priznanje i stolica u Ujedinjenim Nacijama, na čemu se za sada ne insistira, što opet govori da postoji neki plan za kraj, a to znači možda brz ulazak Srbije u EU, što opet znači nova ucena. Amerika koja tesno sarađuje sa EU,svakako neće čekati još nekoliko godina ili decenija. Ona je to ucrtala kao spoljno politički prioritet i u jednom trenutku će odlučiti da Srbija osvane u društvu Evropske zajednice.

Albanci na Kosovu, kao na ranču Klintonovih, teško je da mogu da izdrže. Njih 70 odsto je nezaposleno, svaka fabrika je privatizovana i prodata za bagatelnu sumu. Tek sada se osećaju posledice bombardovanja i uranijuma. Nekada se ovde svake godine rađalo više od 50 hiljada dece. Danas možda oko 10 hiljada. Osiromašeni uranijum učinio je svoje. Albanci postaju nezdrava nacija, a i svi koji tamo žive, a rađanje dece koja nisu zdrava, umiranje mladih, posledica su Klintonove ljubavi prema Albancima. Onda kada se reši ovo lično pitanje porodice Klintonovih, tada nastaje teskoba, otpor. Albanci, kao ponosan narod, ne žele dugotrajnu okupaciju, a kako se sve polako privodi kraju, sve više će rasti i otpor prema nekadašnjim prijateljima, koji im svakako neće ostati dužni zbog nezahvalnosti.  

Istovremeno, kada se Srbija natera da na bilo koji način i u bilo kakvoj formi svojevoljno prizna Kosovo, Amerikanci će svoje prijatelje ostaviti potpuno same. To je njihova politika. Oni prijateljuju dok imaju interesa, a zatim ruše sve mostove. To je primer Egipta, Sudana, Libije, Sirije, Somajlije, čije je režime proglasila neprijateljskim. Kada se sudare dva shvatanja, a to će neminovno doći da Kosovu, onda se traži novi izlaz. Pokušaće da stvar reše sa Turskom, koja se već uvodi u Srbiji i prisutna je na Kosmetu i Raškoj oblasti, ali se to čini sa oprezom, jer Turci i Albanci nikada nisu mogli da budu tako prisni,bez obzira na interese.

To su stvari koje se mogu desiti za dve tri decenije. Za Amerikance je sada najvažnije da iskoriste povoljne vetrove u Srbiji i reše pitanje Kosmeta, kao države, radi obećane Evropske perspektive Srbije. Dvojac, koji je sada na čelu države ipak ne znači da će se sve lako okončati. U ovom nema sumnje teškom, odgovornom i politički rizičnom poslu, sve je sračunato. Dvojac, Predsednik koji je rođen u srcu Šumadija i Srbin koji živi u Beogradu, a rođen na Kosovu i Metohiji. Sva usta su sada zatvorena. Predhodnici nisu bili omiljeni kod Srba, pre svega jer su bili Srbi i rođeni oni ili njihovi van Srbije.

Što god preduzeli uvek je komentar bio isti: Srbiji treba predsednik iz Srbije. On je konačno došao i niko se nije bunio. On će uvesti Srbiju u EU zajedno sa predsednikom Vlade, bar je nada takva, i rešiti za sva vremena pitanje Kosova kada se potpiše istorijski sporazum sa Albancima. Potezi koji se sada vuku, nema sumnje da su ne samo politički već i lično hrabri. Ali upravo na ovom dvojcu, SAD i EUmogu, kojima se sada čini sve lako i prolazno, da udare u zid, kada posmisle da je sve konačno rešeno. Jer oni će ipak u jednom trenutku interes Srbije staviti ispred svih drugih interesa i Klitonovih i Eštonove, i tako prekinuti sa ucenama i uslovljavanjima koja su, kako se videlo, postaju sada lična i porodična.

Samo pre dva meseca niko nije ni pomislio da će se ne samo pozdraviti već i sresti u istoj sali i razgovarati predsednik Vlade Srbije Ivica Dačić i predsednik od Srbije nepriznate vlade republike Kosova Hašim Tači. Ti početni razgovori su dobro prošli, a povoljan vetar koji je počeo da duva u odnosima Srbije i Kosova, EU i Amerika, i te kako koriste da što pre završe započeti posao, kako oni kažu „saradnje dva suseda“. Kako će se sve dalje odvijati ostaje da se vidi. Kako će se rešiti pitanje srbskih enklava, i najteže pitanje Sever Kosova. Da li će se postići dogovor o autonomiji, specijalnom statusu i kako će sve to u praksi izgledati, da li će Kosovo popustiti, i nešto zaista izdogovarata prihvatljivo za obe strane,tek ostaje da se vidi.

Za sada vode Albanci, koji uz pomoć svojih prijatelja stvaraju državu zajedničkim snagama i dogovorima, a Srbija je u vođstvu i inicijativama, ali je Srbija, u lošijem položaju, jer, nema tako bliske prijatelje, a u ovu igru nije uvela svojom voljom još uvek Rusiju i Kinu. Da li će se to dogoditi ostaje da se vidi, ili će se na kraju sve okončati sigurnim vetom na sednici SB, kada Amerikanci i Englezi, Nemci i Francuzi, izgube strpljenje i zaključe da na reševanje pitanja Kosova treba konačno staviti tačku, jer Srbija odbija da prizna nezavisnost Kosova. Oni koji to traže ne shvataju da je svaki rastanak težak.

Ivo Andrić, srbski nobelovac, davno je napisao: „Rastanak je za ljubav ono što je vetar za vatru - malu gasi, veliku još više raspali“.
Autor: Zejnel Zejneli