Зејнел Зејнели: Косово - ранч Клинтонових

Посета Хилари Клинтон и Кети Ештон, најпре Београду, а затим и Приштини, Београду је донела оно што већ сви знају и непрестано понављају. Страни представници, наши доказани пријатељи и сви заинтересовани, непрестано говоре да је Косово независно и држава, и да Косово треба што пре да учврсти своју независност, самосталност, границе и крене путем евроинтеграција. Наши домаћи политичари, пак су се задовољили, оним што им је речено и што стално понављају, а то је како нико од Србије не тражи да призна Косово и Метохију и како они знају да Србија неће признати независност и по цену евроатланских интеграција.Да ли је то могуће. То је, зна се последњи корак на који ће се Србија убеђивати, уцењивати и на крају покушати да се примора, да учини и тај последњи корак, а да ли ће то на крају морати да учини и ко ће ставити потпис на папир и признати новостворену државу, за пет до десет година, после добијања датума и завршетка преговора, знаће се тада, а да ли ће морати да се учини и тај последњи корак, без обзира ко био на власти, то ће се сазнати, опет када дође време.

Али то што се од Србије сада не тражи да призна новостворену државу Косово представља се као наш успех и разумевање међународне заједнице која нас је и довела у овакву ситуацију, која гле чуда, разуме колико нам је тешко да у Србији доносимо одлуке о Косову и Метохији. Размишља се како је то још далеко и како ће се много тога у годинама које долазе променити. И на крају, чим политичари постану некако присни, после другог сусрета, што се да видети из насмејаних лица, онда ваља схватити да Америка и Европа неће вршити никакве видљиве притиске, неће нас бомбардовати, нити уводити санкције, само нам, каже шта треба да радимо, да би своју новостворену државу заокружила, макар и без формалног признавања, јер они који је стварају имају пуно времена, а сада и стрпљења,а и уверени су, да ова власт, после помало ризичног, али и храброг руковања Ивице Дачића са Хашимом Тачијем, заиста има намеру да ово питање коначно реши и крене са мртве тачке, и коначно почне да се бави сама са собом. Али без признавања.

СУОЧАВАЊЕ СА СОПТВЕНИМ СТРАХОВИМА

Како власт обећава да питање Косова мора брзо да се реши, да наводно не би остало будућим генерацијама, значи да је она прихваћена као кредибилан саговорник за сва питања, уз обећање брзих решења, јер у противном и Америка и Европа, уколико ствари почну да се одуговлаче, лако могу да новом ујдурмом пољуљају власт и изгубе стрпљење, што се иначе догодило са Тадићем и жутима. Уосталом, искуство кроз историју односа са државама показало је да Американци и Енглези не држе много до пријатељства. У њиховој политици је све интерес и док они могу да га остварују, они   учвршћују пријатељства, а затим у одређеном тренутку постају жестоки непријатељи истом пријатељу.

Стога превелико поверење и  ослонац на било које државе запада и грађење пријатељства, може бити погубно, а пријатељ, када му је неко најпотребнији буде остављен на цедилу, па чак и проглашен непријатељем. Зато је опрез „мајка дипломатије и политике“, а потези који се вуку, морају бити пре свега у интересу сопствене државе и народа. Овде се ствари сада крећу другачијим током. Претходна власт завршила је, наоко „много ситних послова“, а данашња храбро преузела иницијативу и одржала на почетку мандата дато обећање, да питање Косова и Метохије треба решавати на највишем државном нивоу. Дачић је у договору са Николићем и својом владом, смогао снаге да се суочи и са сопственим страховима и ризиком и одржи дато обећање, да је спреман на сусрет и са Тачијем што је, свакако учврстило у почетку климаво поверење у лидере, некада по стандардима запада превише патриотски настројене, када је Космет у питању. А да ли је патриотски и оно што је сада започело показаће време, а све ће зависити, где је постављена та такозвана црвена линија србског руководства.

Ствари око Космета, сада се крећу брже него раније, нема застаја ни одуговлачења, што значи да је много тога решено и од претходне власти, што је данашњој добродошло, а истовремено то значи да власт схвата да од Космета, који је у Уставу Србије територија Србије, што пише уосталом и у Резолуцији 1244 СБ, где се чак говори и о суверенитету, остаје само реченица како нико не тражи да признамо Косово. На овај важан међународни уговор, који је Србији остављен у наслеђе, готово да су сви заборавили, што је свакако штета. Ако не данас, а онда ће се то догодити сутра, јер, сасвим је логично да Косово не може бити држава, уколико није и чланица Уједињених нација. Али ако неко мисли да ће оно остати ван ове светске организације, онда је на кривом путу. А решење проблема је, како год окренеш, опет у Србији, без обзира на брзину и корист, која у једном тренутку може прерасти у ноћну мору. Запад је за сада задовољан, па из тог задовољства може проистећи и нека корист Србије, бар када је реч о северу Косова и Метохије, што није очекивање без основа, али је питање само цене која мора да се плати од стране Србије, уместо да „плате“ наши „пријатељи“.

Косово јесте политичко питање, можда и најтеже за Србију и у светској међународној политици у последњих неколико деценија. Није се у историји догодило да неко на начин како је то учињено Србији одузима некој држави читавих, више од 10 хиљада квадратних километара територије, да две деценије иза тога нема решења, да је Србија суочена са претњама и многим застрашивањима, а да се зарад уласка у ЕУ, олако у неким сегментима одричемо нечега што је суверено наше. Али то ћемо можда морати, не због тога што оно мора да се реши, не само што је то важно политичко питање за Америку и ЕУ, већ што је то, како је то рекла у Приштини Хилари Клинтон „за мене, моју породицу и за моје америчке суграђане, то је више од спољнополитичког питања. То је лично питање“. Да то каже тако искусан политичар као што је она и оде у Тирану, то може да значи да се Србији спремају нове замке, а да се  Косову као држави не спрема ништа добро.

Дакле, због тога што ће Косово, очигледно постати „ранч Клинтонових“ то никако не значи, а то ме плаши, да је Космет толико важно спољно политичко питање за САД и за ЕУ, као раније, а која, очигледно је, сада помаже Клинтоновима до дођу у посед имовине, коју су освајали у 78 дана бомбардовања. Када се ранч огради административним линијама, које се сада помињу све више, када пристигну „коњи вранци,бизони, коке носиље и шлепери“, који ће односити са Космета све што вреди, а вреди, а да се ништа не мења у квалитету живота албанског народа, и те како, Албанци ће схватити да су изневерена многа њихова очекивања, наде, планови, да су само раја и јефтина радна снага на „ранчу Клинтонових“, и да ту више неће бити места ни за Олбрајтову, ни Кушнера, ни Кларка,  јер у туђи посед не може нико, јер је то строго регулисано законом.

Чак ће дуга ограничења важити и за саме Албанце. Такав ранч, када се он огради у почетку неће стварати невоље, али ће почети да расте незадовољство Албанаца који који сада живе и који тек долазе и који ће једног дана схватити да је ипак било најбоље време за њихове очеве и дедове, када је оно било слободно, без ограда, ослобођено финасијских брига, имало свој Статут, своју владу, председника, бесплатан Универзитет, своје судство, администрацију, оивичену територију, слободу кретања, своје новине, издаваштво фабрике, и неисцрпна рудна богатства, које је њима припадало и око 300 хиљада запослених. У ранчу Клинтонових тога неће бити, а то више неће бити ни Европско питање. Само да се, вероватно се то очекује, обави још неколико сусрета, Србија да свој допринос и отвори своју перспективу брзог уласка у ЕУ, а Косово не мора да призна, сада, већ када за то дође време.

АЛБАНСКА ТЕСКОБА БУДУЋНОСТИ                                                                              

Како је Косово, сада постало лично питање Клинтонова се можда, ангажовањем да помогне својој породици и Албанцима, правда што није испунила једно давно дато обећање, када је посетила албанске избеглице у Македонији, које су се ту склониле од бомби Била Клинтона и обећала, како ће им изградити фабрику за шивење америчких фармерки. Она их је још пре скоро две и више деценија, дакле, припремала за ранч Косово. При том, опијена успехом,  је заборавила да Албанци нису више оно што су некада били, они или њихови очеви. Они су школовани у иностранству, говоре по неколико страних језика, размишљају перспективно, а ни сада нити било када њима није одговарала тескоба, коју им нуди Клинтонова. Њима одговара Србија, другачија, правичнија, демократичнија, богата, и путеви који из Србији воде у свет за грађане новоформиране државе којом ће владати Албанци и Срби. Кад тад они ће видети где је њихова стварна перспектива као посебне државе.

Ранч  Клинтонових, ма колико Хилари мислила да је изговореном реченицом одушевила Албанце, није схватила да такву перспективу они неће прихватити .А онда кад почну да се буне против сопствене власти због неостваривања обећане помоћи и перспективе, када схвате да држава сама по себи није никаква перспектива, без обзира на који се начин до ње дошло, нестаје вишегодишње пријатељство, све се мање верује некадашњим пријатељима, а то ће у једном тренутку изазвати незадовољство дојучерашњих пријатеља, а онда, држава која је створена биће проглашена недемократском, како то обично бива, не кривицом оних који су је стварали, већ оних који у њој живе. Американци и Енглези никада и ни под којим условима не признају своје грешке, већ убрзано почињу да траже излаз у довођењу демократских појединаца, који ће донети промене, и поново ствари вратити на првобитни колосек.

Онај ко познаје Албанце, зна да ће кад тад доћи до отпора. То што парламентарна странка „Самопредељење“, организује жестоке демонстрације против власти, што су уопште власти у Приштини започеле разговоре са Србијом,значи незадовољство влашћу, иако су сви свесни да је то пут решења. То значи да су они убеђени да државу имају, што је био и циљ дуг више од сто година и да је Србија потпуно протерана са ових простора. То што Србија неће Косово признати као државу, каква год она била, то њих не спречава да терају владу да је уређује према свом Уставу и законима. Ту нема места за нека посебна издвајања. Ту има места за све, али под ингеренцијама из Приштине. Тачи није крио ништа када је рекао: „ја сам председник владе и на северу Косова“.

Неки србски представници су уосталом уласком у Парламент и косметске институције дали легитимитет властима у Приштини и Републици Косово. Ко су они , шта су, одакле су дошли, то нико и не пита. Они су „пример“ како могу и други на Космету да живе својим животом, и пример „мултиетничности Космета“. Уосталом и циљ власти у Београду је да грађанима обезбеде да боље живе. Не издваја се нико посебно, што значи, можда, да и Албанце Србија сматра својим грађанима, који Србију сматрају својим суседом и непријатељском државом, а који у Београд или Нови Сад могу да дођу као у суседну државу, учествују на скуповима, дискутују, шетају... Србија мора да се брине о Србима и неким неалбанцима у енклавама где они живе, а који се од приштинских власти сматрају мањином у Републици Косово.

Ипак, како год окренеш, север Косова и Метохије је кључ решења. То знају и Америка и ЕУ, а то знају и Албанци али и Србија. Све друго је мање више решено и вољом Србије, под притиском или не тако урађено да Косово добија све што имају остале међународно признате државе, али му недеостаје оно најбитније признање и столица у Уједињеним Нацијама, на чему се за сада не инсистира, што опет говори да постоји неки план за крај, а то значи можда брз улазак Србије у ЕУ, што опет значи нова уцена. Америка која тесно сарађује са ЕУ,свакако неће чекати још неколико година или деценија. Она је то уцртала као спољно политички приоритет и у једном тренутку ће одлучити да Србија осване у друштву Европске заједнице.

Албанци на Косову, као на ранчу Клинтонових, тешко је да могу да издрже. Њих 70 одсто је незапослено, свака фабрика је приватизована и продата за багателну суму. Тек сада се осећају последице бомбардовања и уранијума. Некада се овде сваке године рађало више од 50 хиљада деце. Данас можда око 10 хиљада. Осиромашени уранијум учинио је своје. Албанци постају нездрава нација, а и сви који тамо живе, а рађање деце која нису здрава, умирање младих, последица су Клинтонове љубави према Албанцима. Онда када се реши ово лично питање породице Клинтонових, тада настаје тескоба, отпор. Албанци, као поносан народ, не желе дуготрајну окупацију, а како се све полако приводи крају, све више ће расти и отпор према некадашњим пријатељима, који им свакако неће остати дужни због незахвалности.  

Истовремено, када се Србија натера да на било који начин и у било каквој форми својевољно призна Косово, Американци ће своје пријатеље оставити потпуно саме. То је њихова политика. Они пријатељују док имају интереса, а затим руше све мостове. То је пример Египта, Судана, Либије, Сирије, Сомајлије, чије је режиме прогласила непријатељским. Када се сударе два схватања, а то ће неминовно доћи да Косову, онда се тражи нови излаз. Покушаће да ствар реше са Турском, која се већ уводи у Србији и присутна је на Космету и Рашкој области, али се то чини са опрезом, јер Турци и Албанци никада нису могли да буду тако присни,без обзира на интересе.

То су ствари које се могу десити за две три деценије. За Американце је сада најважније да искористе повољне ветрове у Србији и реше питање Космета, као државе, ради обећане Европске перспективе Србије. Двојац, који је сада на челу државе ипак не значи да ће се све лако окончати. У овом нема сумње тешком, одговорном и политички ризичном послу, све је срачунато. Двојац, Председник који је рођен у срцу Шумадија и Србин који живи у Београду, а рођен на Косову и Метохији. Сва уста су сада затворена. Предходници нису били омиљени код Срба, пре свега јер су били Срби и рођени они или њихови ван Србије.

Што год предузели увек је коментар био исти: Србији треба председник из Србије. Он је коначно дошао и нико се није бунио. Он ће увести Србију у ЕУ заједно са председником Владе, бар је нада таква, и решити за сва времена питање Косова када се потпише историјски споразум са Албанцима. Потези који се сада вуку, нема сумње да су не само политички већ и лично храбри. Али управо на овом двојцу, САД и ЕУмогу, којима се сада чини све лако и пролазно, да ударе у зид, када посмисле да је све коначно решено. Јер они ће ипак у једном тренутку интерес Србије ставити испред свих других интереса и Клитонових и Ештонове, и тако прекинути са уценама и условљавањима која су, како се видело, постају сада лична и породична.

Само пре два месеца нико није ни помислио да ће се не само поздравити већ и срести у истој сали и разговарати председник Владе Србије Ивица Дачић и председник од Србије непризнате владе републике Косова Хашим Тачи. Ти почетни разговори су добро прошли, а повољан ветар који је почео да дува у односима Србије и Косова, ЕУ и Америка, и те како користе да што пре заврше започети посао, како они кажу „сарадње два суседа“. Како ће се све даље одвијати остаје да се види. Како ће се решити питање србских енклава, и најтеже питање Север Косова. Да ли ће се постићи договор о аутономији, специјалном статусу и како ће све то у пракси изгледати, да ли ће Косово попустити, и нешто заиста издоговарата прихватљиво за обе стране,тек остаје да се види.

За сада воде Албанци, који уз помоћ својих пријатеља стварају државу заједничким снагама и договорима, а Србија је у вођству и иницијативама, али је Србија, у лошијем положају, јер, нема тако блиске пријатеље, а у ову игру није увела својом вољом још увек Русију и Кину. Да ли ће се то догодити остаје да се види, или ће се на крају све окончати сигурним ветом на седници СБ, када Американци и Енглези, Немци и Французи, изгубе стрпљење и закључе да на решевање питања Косова треба коначно ставити тачку, јер Србија одбија да призна независност Косова. Они који то траже не схватају да је сваки растанак тежак.

Иво Андрић, србски нобеловац, давно је написао: „Растанак је за љубав оно што је ветар за ватру - малу гаси, велику још више распали“.
Аутор: Зејнел Зејнели