Бранко Радун: На Газиместану - сто година после

Народна идеологија видовданског опредељења се у једном моменту опредметила у ослободилачком маршу српске војске. Да симболика буде потпуна на Газиместан је први избио део пука "Цар Лазар", као и добровољачке четничке јединице у чијем саставу је био и Милан Ракић србски дипломата али и творац песме "На Газиместану". Један од учесника ослобађања Газиместана је написао „И батаљон стаде. Сви неми од чуда. `Пукло поље равно у недоглед тамни`“.
Србија некад и сад
Први балкански рат пре свега, али и они после, су били израз огромне ослободилачке и праведничке енергије нашег народа који је успевала да се тако каналише да мења историју и мимо воље неких великих сила. Таква енергија и ентузијазам нам данас недостаје, али инспирисање славним делима предака може да васкрсне ту вољу и жељу за слободом.
Тада су западне силе, као и данас контролисале војно Босну, желели су стварање Велике Албаније, те да држе одвојеним Србију од Црне горе. Оно што им је била ноћна мора је балкански савез православних народа, који би имао подршку и Русије. То се управо и десило и успех је био готово неминован.

Данас имамо готово исту такву политику запада на терену, дакле опет су велике силе уплетене у балканске послове и нису наклоњене Србији. Истину за вољу треба признати да је почетком Првог балканског рата ипак била повољнија ситуација за Србију и друге на Балкану – очигледно се Турска тада била «преиграла» и била пуштена низ воду. Данас на жалост немамо ту шансу, али је питање да ли би смо данас могли и знали да је искористимо.
Србија данас 2012. и Србија 1912. су две различите Србије. Тада смо имали земљу виталног народа који тежи слободи и независности, данас смо земља уморног и пораженог транзиционог човека. Пре сто година је Србија била земља сељака на брдовитом Балкану који је знао ко је и шта је, ко су му преци и шта су му заставе и светиње које штити и за које је спреман да се бори и жртвује. Данас је Србија земља која вида ране од пропалог југословенског и социјалистичког експеримента, земља у којој људи нису начисто ко смо и шта смо, шта је наша застава и светиња. Идентитетска криза србског друштва се јасно рефлектује и у политичком нејединству и општој слабости и неспремности за борбу и жртву за нешто више од нас самих.
Стога је природна последица губљења тог Центра и национална конфузија и идејна шизофренија. Исто тако је јасно да је то узрок губљења воље за борбом и непостојање оног полета који је пре сто година водио србског војника на Косово. Готово свеопшта незаинтересованост за друштвена и национална питања и раширане апатија и дефетизам нас чини слабим и неотпорним на притиске са Запада који нам траже да се одрекнемо онога што смо пре сто година ослободили после векова турског јарма. Та свеопшта раслабљеност нас чини рањивим и неспособним да се супротставимо опасним стратегијамаи плановима великих сила које нам раде о глави.                           
Осим храбрости недостаје нам и идеја балканских интеграција, а природно је да је реч о пре свега оним народима који имају културну сродност и слично историјско искуство. У Првом балканском рату су мали и сиромашни показали великим силама колико су моћни ако имају јединство и праведан циљ. Други балкански рат је опет како су ти народи слаби ако их странци и њихове претеране аспирације успеју завадити до отвореног ратног сукоба.
Шта се променило - Европа је мање-више и онда и сада водила своју себичну политику - уцењивала је Србију и покушала да спречи или одложи ослобођење Косова, уједињење Србије и Црне горе, као и формирање Балканског савеза. Као што смо рекли управо је то био политички програм тадашње српске елите.
Данас на жалост наша елита не мари много или ни мало за националне циљеве или је пак неспремна и на најмању жртву. Замислимо онда каква је то била држава кад је први страдали у ослобађању Косова био Алесандар Живановић син Живана Живановића човека који је био и министар и председник скупштине у више мандата.
Ситуација двоструког алибија
Тако да имамо ситуацију двоструког алибија између народа и политичке елите. То значи да народ не жели невоље и жртве па макар у питању биле светиње и Србија. Но опет народ не би могао поднети директну и отворену издају – признање Косова. Тако је и Тадић опстајао и остајао на власти до год није директно и јавно прелазио ту црвену косовску црту. Наравно он и његови су водили политику непрекидних уступака али који су били маскирани «поштовањем наших интереса», «партнерским односима са Западом» и «обећањем европских интеграција». Кад је продаја и предаја Косова толико одмакла да се није могла маскирати никаквим маркетиншким магичним триковима, слом тадићевског режима је био само питање дана и месеца. Косово је грдно судилиште и за народ и за његове вође.
Двоструки алиби подразумева да је за народ алиби неспособна и кукавна власт која не зна или не може да сачува народ и земљу, а истовремено је за елиту алиби народ који не жели да се бори и жртвује за старе историјске циљеве и идеале. То отприлике звучи овако: «Ми би смо одбранили Косово да нам само ови нису на власти» а са друге стране «Шта вреди што би смо ми покушали да се супротставимо уценама кад нас нико не би подржао јер нико није спреман да се бори и жртвује». Обе ове тезе алибија су истовремено и тачне и нетачне, или другим речима делимично су тачне али би да су другачије околности могле бити и потпуно нетачне.
Проблем са тим двоструким алибијем је да један дефетизам и псеимизам храни онај други и временом они ојачају у тој мери да она два става прете да постану неповратна истина. Истина која се не може преокренути јер смо отишли предалеко у «одустајању од Косова». Са друге стране ако би део народа или елите кренуо другим путем и имао другачији став, рецимо: «морамо се борити јер само тако ћемо остати и опстати и као људи и као народ». Но то није довољно – потребно је да јавност врши притисак на елиту у том правцу, а истовремено и да елита даје такве импулсе и да предводи народ у правцу нове храбрије и поштеније политике.
Како до обнове поларизованог друштва
Но да би се то десило неопходни су процеси обнове и препорода и у народу и у елити. То подразумева да се јаве појединци, групе, организације и покрети који би артикулисали и у народу и у елити такве импулсе који би довели постепено до промена и у политици државе.
Но то не иде лако јер су огромне препреке могућности да се дође до такве позитивне промене. Јавност је преплављена ставовима да је «све готово» или пак «да се против њихових планова ништа не може» што доводи до паралисања могућег отпора и воље за борбом и животом.
Поред тога јавност је и подељена између два става – евроатлантског који заступа тезу да се морамо бавити само европским интеграцијама а да остало као на пример Косово и није битно – и патриотског који барем вербално наступа са позиције «не дамо Косово» или пак «ови су продали Косово». Радикалнији у том смислу говоре «на власти су продане душе и они су предали Косово и све је готово». Занимљиво је како су и једни и други дошли до позиције да оправдавају пасивност када је у питању Косово. А свима је јасно се нешто може учинити само кроз борбу и жртву а никако кроз идеолошки егоизам модерниста европејаца или пак кроз дефетистички калимеро стил оних који «проклињу некога или нешто за нашу злехуду судбину.
Данас се на срећу од наше генерације не траже такве жртве или попут оних које су поднесене у балканским ратовима и на албанској Голготи, већ је довољно да се достојанствено и одлучно подноси притисак из Европе и Америке да се призна Косово. Дакле данашњи Видовдан је одбити агресивно насртање на Србију са циљем да јој се сломи воља за отпором, те да на крају сви заједно са председником кажемо - "да, све је готово, нема више смисла опирати се, признајмо албанско Косово".
То нам се агресивно и упорно намеће као реалност, али је занимљиво зашто нам се намеће ако је све наводно готово. Па стога што није готово док на то Србија не прихвати. Албанци никад на Косову неће бити "независни" док год то Србија не прихвати и аминује, па макар остала последња земља на свету која није признала ту творевину насталу на злочину и криминалу. Исто тако за легализацију сецесије је довољно да Србија то прихвати, без обзира да ли постоји формално признање или не.
Да ли постоји решење?
Где је онда решење из косовског зачараног круга међусобног сумњичења и оптуживања народа и политичара, као и европејаца и патриота. Пре свега кроз јачање свести о потреби борбе и о томе »да сигуно није готово, барем док то Србија не призна». То подразумева и духовно морални импулс који би препородитељски делова на цело друштво, а који би створио другачију климу. Климу у којој један Тадић не би могао да говори оно што сада говори или да у парламенту буде човек попут Чеде Јовановића. Ако би се створила атмосфера да је такво понашање срамотно и одвратно то би деловало и на многе друге потенцијалне Тадиће и Јовановиће. То подразумева организовани притисак «одоздо» што ми до сада нисмо имали.

Одговорност за судбину народа је у рукама како обичног човека, али много више код припадника елите и оних који имају власт и моћ. Стога позитиван импулс може и мора доћи и од оних који имају моћ и утицај тако да барем у некој области постану они који предводе људе у правцу који је општекористан. Елита и власт морају схватити да ове битке нису личне ни страначке већ да у њих треба укључити ширу јавност. То значи и од припадника власти и елите иницирати формирање ширег фронта отпора притисцима странаца око Косова али не и само Косова. Дакле ако на задатку борбе за тапију над Косовом не буду укључени и власти и сви политички актери, припадници елите али и обичан народ. Ово троје – троножац – народ – елита – власт морају заједнички радити на задатку ослобоађања свог народа и одбрани Косова. Овај троножац може да опстане само ако има три ноге.
Тек ако импулси који покрећу мотивацију за живот и вољу за борбом за сопствене идеале и своју заједницу надјачају малодушност и егоизам можемо причати о истинском препороду човека и народа. Само тако се може раскинути двоструки алиби који блокира целу Србију и спречава је да «пронађе себе».